Kratak, jak zvuk i crvena tekućina razlivena po podu.
Jebiga, nisi ti delio karte s kojim si igrao. Ne pitaš se. Ne budi naivan. To nije vrlina. Znaš i sam da si ceo svoj bedni život bio zaglavljen u šupku društva. Bez ikakve šanse da izađeš odatle.
Da si samo skup kostiju i kože, možda, ali samo možda, bi te makar jednom poštedeo taj tvoj usrani život. Možda bi u jednom trenutku svi konačno digli ruke od tebe i ostavili te da patiš u tišini.
Znaš kako, verovatno nije tvoja krivica što si se rodio u najnižem sloju društva, zemlje koja je već dovoljno nisko. Nije ni tvoja krivica što je svaki tvoj pad propraćen oduševljenjem, a svaki tvoj pokušaj da ustaneš udarcem u pleksus.
Nisi ti, prijatelju moj, izgubio mnogo. Nisi ni imao šta da izgubiš. Rođenjem si nasledio ogroman bol sjebanih ljudi. Nisi se dao dugo, dugo. Čak si i probao da funkcionišeš kao drugi. Probao si da se uklopiš u monotonu, mrtvu, mučnu svakodnevnicu. Nije išlo. Gledao si ljude kako prolaze pored tebe, zavideći im i izbegavajući ih. Nisi želeo da budeš jedan od njih. Nisi želeo da budeš samo jedan od. To ti je i došlo glave. Nulta tolerancija na različitost, jebiga.
Znam, znam da te je život napušio kurcem i da nikada nisi imao izbora. Znam da se niko nije ni potrudio da te razume, ali jebiga. Ostaje ti samo da se nadaš da je smrt kraj. Ostaje ti da se nadaš da o tebi neće pričati sve najlepše, jer bi to bila uvreda za ono što si proživeo. Da si konačno uspeo da pljuneš kurvi u pokvareno lice, i da tvoj bolesni kez pri povlačenju oroza nije bio uzaludan. Mirno spavaj.
Kratak, jak zvuk i crvena tekućina razlivena po podu.
