U srpskoj tradiciji, odlike su istinski moćnog vođe, Vožda. Za razliku od iskompleksiranih vođa koji tonalitetom svog govora i “oštrim”, “prekim” pogledom glasno nešto govore (zapravo ispoljavajući svoju histeriju na taj način), naređuju, onaj koji zaista ima moć nema potrebe da glasno naređuje, jer njegovi potčinjeni će ako treba i čuliti uši i bespogovorno ga poslušati.
— Tišina tamo!!! Niko da nije zucnuo. Ja sam ovde glavni.
— Ko je stvarno glavni nikad ne mora da kaže da je glavni.
