Za ženske leptiriće se može reći ona stara: "Neke ptice nikad ne polete", ili u ovom slučaju -neki leptiri nikad ne polete. Oni su tu, zaglavljeni u stomačnom trouglu između želudca, rebara i debelog creva. Tu su, jebiga, nemaju kud. Pojave se ponekad pa opet nestanu, sakriju se tamo negde iza pankreasa i hasaju ostatke tunjevinje i supe od mlevene vegete koju je dotična jela pre par dana. Nekad se i zarakijaju pa tako pripiti izađu totalno nepozvani i nadasve ničim izazvani, pa mogu da njihovu vlasnicu zbune kako joj se sviđa tamo neki Mladen, a ne Željko, i to samo zbog činjenice da su se leptirići podnapili pa ne znaju šta čine.
E sad, kod muških leptira stvar je drugačija. I ako popiju malo, ne uhvati ih, jer su već oguglali na alkoholna isparenja. Mesto stanovanja pomereno im je malo južnije ka osetljivim telesnim postrojenjima kroz čije tajne odaje pronalaze put do spoljnog sveta i konačne slobode.
A: Jel vreme?
B: Čekaj, nije još.
A: Jel vreme?
B: Ama sačekaj bre brate, što si neurozan.
A: Ma žuri mi se, hoću da vidim kako je napolju.
B: Stani, stani, evo ga, evoo, još malo, još samo malooo iii idemoooooooooooooo!!!1
A: Tako je bre. Banzaiiiiiiii Ja prvi, ja prvi!!
