Muzička kultura u Srba

Toliko sam se spremao da napišem ovu definiciju, cak sam i tastaturu očistio usisivačem, naočare obrisao onom vlažnom maramicom, a onda...shvatio da nemam o čemu da pišem!
Ipak, nisam od onih koji se predaju na prvu, pokušaću koliko-toliko da izvadim stvar.
Imam 46 godina. Sa svojih 30 napustio sam rodni gradić u potrazi trbuhom za kruhom. Novi svet, novi ljudi, novi običaji, nova muzika...KURAC nova muzika! Ista sranja koja se slušaju u EX YU, slušaju se i ovde, i u Iranu, Turskoj, Siriji, Libanu, Bugarskoj, Grčkoj, Rumuniji, Egiptu...isto sranje, drugo pakovanje, to jest, samo drugi jezik, lokalni. I više nije bitno iz koje zemlje će da potekne "hit", bitno je da će ga svi prepevati na svoj jezik. I svi će da đipaju kao ludi, par meseci, dok se ne pojavi neko novo sranje.
Danas sva deca od 10-12 godina znaju sve Cecine i Karušine tekstove napamet. U moje vreme (mislim na osnovnu i srednju školu) ismejavali smo sve za koje provalimo da slušaju TADAŠNJE narodnjake, kojima danas skidam kapu u odnosu na sadašnje. Odrastali smo uz Dugme, Čorbu, Jagode, Valjak, Sklonište, gledali dokumentarac o Bitlsima svakog zimskog bioskopa, pred polazak u popodnevnu školsku smenu.
Ponosan sam na moj gradić. Pre par godina sam ga obišao, izlazio na svirke po baštama gradskih kafića, rok se svira, rok se sluša, rok se peva! Više nego prijatno sam bio iznenađen shvativši da klinci u mom gradiću znaju tekstove svih hitova već pomenutih bendova iz ONIH dana! Moj gradić je OAZA dobre muzike...