Lagane i opuštajuće melodije koje bacaju čoveka i njegov um u kosmičku sferu bez ikakvih misli, osećanja i ideja. To su sve one pesme u kojima se sakriju misli kada ih pustimo. Odjednom zurimo u prazninu bez svakodnevnih i onih drugih, dubokih razmišljanja. Spoljni svet postaje izvan naše tačke doticanja. Oči gledaju u jednu stvar, neregistrujući vizuelnu stvarnost. Reči nismo u stanju da čujemo. Jedino ta muzička celina drži svesno stanje tela. Ostatak sebe pobegne negde daleko.
Ne, to nisu ljubavne balade, nisu grmljivi rokerski rifovi, nisu euforične DnB ili haus numere, nisu klasične kompozicije klasicizma, romantizma ili bravure iz opere koje svi dobro poznaju i vole....
Meni lično, to su sve one pesme koje su kao stvorene za noćne vožnje po praznim ulicama velikih gradova ili autoputevima na kojima lije kiša ili se spušta snežna i maglena zavesa. Cars, 442...
Čovek uz takve melodije može večno da krstari, da ne primi nijednu vest iz realnog sveta, da ne vidi nikoga iz okoline. To je ono, gledati a ne videti, slušati a ne čuti, misliti a ne prepoznavati i ne znati. Ove pesme zaleđuju um i graniče se sa samom ivicom moderne medicinske anestezije.
