Bez obzira da li je u pitanju košarka, bejzbol, hokej ili pak američki fudbal, posetioci ovih sportova u SAD-u se po svojoj biti uopšte ne razlikuju. Naime, teško da se uopšte mogu nazvati navijačima, pre bi se reklo simpatizeri ili pak ljudi sa viškom slobodnog vremena. Na utakmicu odlaze porodično, kupe karte za 172. red i onda se međusobno takmiče u raznim disciplinama bez nekog ozbiljnijeg obraćanja pažnje na sportski događaj koji se odvija u hali u kojoj se i oni nalaze. Njihove discipline uglavnom se svode na to ko će pojesti više hot-dogova, popiti džambo pakovanja sokova ili pojesti što više kugli sladoleda. Jebeš Kobija Brajanta koji je upravo zakucao sa linije za slobodna bacanja.
Dolazi ćale sa starijim sinom i donosi dva šlepera hrane u rukama:
Ćale: Evo doneo sam svima po dva hamburegera i džambo kokice.
Mlađi sin: A hot dog?
Keva: Pojedi prvo to, odoh ja da kupim po hot dog i pomfrit.
Stariji sin: Kevo, uzmi nam i po porodično pakovanje sladoleda.
Ćale (daveći se hranom): E, a što se deru oni dole u prvim redovima.
Mlađi sin: Ne'am pojma, ionako mi nikad' nisu bila jasna pravila ovog sporta.
Stariji sin: Ne znaš pravila košarke?
Mlađi sin: Košarke?! A i bilo mi čudno što se bejzbol igra na parketu...nego dodaj mi te kokice prelivene čokoladom.
