Mnogi ljudi gaje ljubav prema knjigama i znanju koje one mogu da prenesu, te se penju ka intelektualnom vrhuncu kao ka kakvom orgazmičnom cilju. U Srbiji takvi su u fazi izumiranja. Nečitanje se epidemično širi brzinom i brzinama van granica poimanja. Svesno se javlja u srednjoj školi (mnogi bi rekli i u osnovnoj, al šta zna dete šta je knjiga), kada učenik odbija da pročita lektiru jer
1. se sveti profesoru iz razloga koji samo on poznaje;
2. smatra da samo štreberi šitaju, a ako se pokaže kao štreber, devojčice neće hteti na hopa-cupa sa njim;
3. doživljava je kao beskrajno dosadnu i nezanimljivu.
And before you know it, Gradska biblioteka javi da samo dva procenta populacije grada su članovi biblioteke (od kojih ko zna kojiko je neaktivno).
Neretko se sa nečitanjem susrećemo kao sa statusnim simbolom, kojim se osoba koja ga poseduje diči. Mnogi od naših estradnih ličnosti podležu nečitanju (pr. Džej: "Ja sam pročitao samo jednu knjigu u životu!" plus samozadovoljni smešak) dajući primer svim svojim obožavaocima i obožavateljkama.
U Srbiji je ovo samo jedan od uzroka. Čitanje je i "gej", a svi znamo da je Srbija kruna na glavi homofobije. Uostalom, skupo! "Šta, jedna knjiga 500 dinara. Pa je l' ti znaš šta može sve da se kupi i uradi za 500 dinara?!"
Ma, nisam lud da čitam!
