Kako to da je lakše otvoriti se i podeliti neku svoju intimnost sa totalnim neznancem koga prvi put vidiš i verovatno ga nećeš vidjati često u životu, a nelagodno ti je da sve to podeliš sa pravim i iskrenim prijateljima?
Možda se stidimo samih sebe ponekad i pomalo, a nećemo da priznamo.
"Ponekad je lakše reći stvari strancu nego ljudima koje poznaješ, verovatno što nas neznanci vide onakvim kakvi jesmo, a ne kakvim žele da misle da jesmo."
Po meni je to objašnjenje.
mozda je apsolutna objektivnost to sto trazimo u ovakvoj situaciji...sto ne mozemo dobiti od nekog bliskog...
Палац горе за дефку и тему. Ево и одговора: код тог потпуног незнанца постоји безначајност/мали значај његове евентуалне критике или осуде.
Просто, људи не могу да прихвате да пријатељство значи повремену реч против лоших особина пријатеља а не само безусловно зезање и избегавање непријатних тема. Логика: пријатељ=онај ко ме не критикује никад.
Dešava se da to kažemo totalnom strancu jer su nam prijatelji dopizdeli sa svojim pametovanjem.
bežanje od sebe, a kao što si sam rekao i stid... sa prijateljima se često viđaš i uvek će te podsećati na ono što želiš da zaboraviš, a neznanca, ako više nikad ne vidiš, mislićeš da si zaboravio iako zapravo nisi... slabost čoveka