Nema raja bez rodnoga kraja

Напињао се из петних жила да се сјети изгледа свог села и старе трошне куће из које је отишао одмах после војске. Пребирао је по комадићима стакла витраж младалачких успомена; све му се то сада било далеко, нестварно, други неки живот. Ипак, никада није могао да заборави јецај мајке када га је, онако буновна и сањива, испраћала у туђину. Обећао јој је - никада неће заборавити родни праг и завичај. Их колико је само времена прошло од тог заносног априлског јутра...

Данас живи овдје, у Њемачкој. Да, ту гдје дрвеће и птице само ћуте, небо ради у смјенама а ваздух једва дише. Гдје је све уређено и чисто, све складно, под конац. Дивна је ова земља германска - сви имају посао, скупа аута и прегршт испуњених снова. Сви имају све, а он, осјећао је, није имао ништа.

Тамо негдје, у хладу старих храстова остало је његово биће. Тамо, у Србији, на непрегледним житним пољима остала је његова сјенка. Вукли су га рефлектори великих градова, бљештавило га је заслијепило и он, не осврћући се, није примијетио да је његове мрве повратка, нешто већ давно поозобало. Дошао је овдје, празног џепа и торбе. Данас, његова душа зјапила је празна. Надао се можда да ће се једном вратити кући, неког наредног априлског јутра...