U današnje vreme, bojim se da je to čovek osuđen na propast. Ili na težak život u najmanju ruku. Žao mi što to kažem, ali bojim se da čitanje jeste jedna od najbitnijih stvari današnjice, ali ne čitanje u kom gledajući neke znake na papiru, mi dobijamo sliku o tome šta je neko hteo da kaže. Mislim na čitanje sa lica ljudi. Jer ljudi su ništa drugo do ispisane knjige. Samo ih treba otvoriti.
Međutim, nisu baš svi ljudi laki za čitanje. Neke se strane teže okreću nego zapekla trinestica. Neke strane su toliko zalepljene, da ih je skoro i ne moguće otvoriti. Ipak, nije naš narod glup kad kaže da se svaki trud isplati. Isto tako je i ovde. Jednom kad pročitaš knjigu, ti znaš kako ona počinje, kako završava i u čemu je njena poenta. Tada te ništa više neće i ne može iznenaditi, a znanje koje si stekao čitajući je možeš iskoristiti. I hoćeš ako si dovoljno pametan.
Čovek koji nema tu sposobnost čitanja, nikad ne može da zna šta ga očekuje. Može samo da nagađa o čemu se govori u knjizi. Čovek će za njega uvek biti crna rupa, koja će ga progutati ako ne obrati pažnju.
Isto kao što nije obrato pažnju na životnim časovima čitanja. A tu nema dopunske nastave.
