Njega ili nju srećemo uvek u kraju, ulazimo u isti autobus, onomad se šišala pre nas u lokalnom frizeraju, a on je uplaćivao tiket u istoj kladionici. Naravno, kupujemo u istom Maksiju. Ne poznajemo se i nemamo nameru da se upoznamo, ali se uvek pogledamo nekako blagonaklono kao da se znamo sto godina. Skloniji teorijama zavere misle da je nepoznati komšija zapravo udbaš i da služba ne miruje.
I, umjesto pravog pozdrava, dok se gledate u oči očekujući pravi pozdrav, neznatno klimneš glavom i pomjeriš usne kao da bi da kažeš nešto, a zapravo ne izgovoriš ništa. Obostrani pozdrav koji se nikad nije desio.
Ja imam jednog nepojmljivo debelog udbaša kojeg ne srećem samo u komšiluku nego po celom gradu. Taj se pravi da me uopšte ne primećuje, a zapravo me uhodi...
+
Nažalost, svi mi kupujemo u Maxi... nema ni jedna druga prodavnica.