I njihovo besomučno spominjanje iznova i iznova, bez neke prethodne introdukcije. Nenormalno iritantna pojava koju forsira određeni tip ljudi, iz nepoznatih razloga. Da li je tako jebeno teško da se uz ime dotične osobe izgovore još reč ili dve, koje će sasvim dovoljno, površno dočarati o kome se radi?
Da li ti je to tetka, baba, drug, drugarica, tvoj lični prorok, đubretar kojeg jednom nedeljno tvoj džukac juri da ga pocepa i uape za nogu, ne bi znao, a voleo bih da znam, jer ovakve besomučne digresije dovode do toga da se izgubi nit priče i celog razgovora, dok ja po glavi šaltam ko je ta dotična osoba, uveren da je neka bitna i svakodnevna, čim je tako nonšalantno spomenuta, pritom, naravno, ne slušajući dalji tok priče, ama IČ.
- I nebitno... Tu sam sela na kafu sa Marijom, zato što je Jelena njena došla skoro, pa smo malo razglabale o Marku, baš smo izogovarale. Onda naišao Stevica, pa sa njim bla bla, pričao nam o Radetu šta je, kako je i tako to, pa me zvala moja Milica, nebitno... Posle se vraćam kući, srela Nikolu i Mišu, kupovali su poklon za Sanju, i tako.
- Lep dan. Dušo.
