Tišina koja nastaje kada se slučajno pod nekim ujebanim uslovima sretneš sa nekim poznanikom kojeg si video par puta po nekim feštama u polupijanom stanju, a koji misli da ste najbolji prijatelji svih vremena, ili dok se vraćaš kući i primetiš da ispred tebe ide treba na koju sliniš već neko vreme koja te primeti i zastane da poslednji deo puta prošetate zajedno. Posle pozdrava i nekih sitnih pitanja ti ubrzo ponestaje materijala za razgovor i nastaje ta prokleta tišina koja visi nad vama a ti imaš onaj jebeni osećaj kao da se od tebe očekuje da kažeš nešto, a pri tom ti na pamet padaju samo retardirane stvari koje je bolje ne spominjati. U takvim trenucima šta god rekao rizikuješ da ispadneš budala ili kreten, a zbog preteranog razmišljanja o tome šta bi mogao reći pažnja ti popusti i čak i da tvoj sagovornik nešto kaže ne skontaš šta je mislio pa ako nešto i odgovoriš opet ispadaš kreten. Sve u svemu šta god uradio, crno ti se piše.
A što tišina velikim slovom?