Obično se javlja kada ti je neophodno da se naspavaš za sutrašnji dan.
Legneš u krevet, umoran, usput preračunavajući koliko ceš sati moći da spavaš. Pogasiš svetla i zatvoriš oci. I tad kreće. Mislio si da će ti biti udobno da ležiš na boku, ali od ranije te je već bolela kičma, pa se okrećeš na stomak. I dalje su ti zatvorene oči, spreman da utoneš u san. Zatim te zasvrbi koleno, moraš da se saviješ da ga počešeš, podupireš se glavom o jastuk. Shvataš da ležiš ne ruci i da će ti utrnuti tokom noći, pa je izvlačiš. Vruće ti je pa izbacuješ noge van pokrivača. Otvoriš jedno oko i baciš pogled unaokolo, shvataš da su siluete od nameštaja u mraku gotovo neprepoznatljive pa zatvoriš ponovo oči da se ne bi mnogo tripovao. Kija ti se. Svrbi te stopalo. Ukočio ti se vrat. Jastuk je suviše tvrd/mekan. Napolju neka džukela kevće na mesec. Nešto ti zuji oko glave, opet prokleti komarac. Ne mozeš ni ko covek više da spavaš sa otvorenim prozorom. Ustaješ da ga zatvoriš, a taman si počeo da padaš u san.
U povratku se saplićeš u mraku o nogare od stola, udarivši mali prst na nozi. Neko vreme mrmljaš gomilu psovki koje su u najmanju ruku inovativne. Ležeš. Opet komarac, ubijaš skota. Češeš nadlanicu gde te je ujela prokleta krvopija. Čuješ glasove iz stana pored, jebiga, loša izolacija. Neko pušta "kad te nema bolje da se nisam ni probudila". Kako je krenulo ni ti se sutra nećeš moći probuditi. Ležiš na ledjima i ne znaš šta ceš sa rukama, skrštaš ih preko grudi u stilu mumije. Nakon minut, dva batališ to i prevrćeš se na stomak u "morska zvezda" položaj. Usta su ti suva i svrbi te potiljak.
Negde oko 5 ujutru se onesvestiš od umora i prevrtanja po krevetu. Opet ćeš biti neispavan sutra na poslu.
