Dobar dečko. Baš dobar. Nema mu se mnogo šta zameriti. Pristojan, vaspitan, načitan. Pomaže babi iz zgrade s cementnim kukom da pređe ulicu, daje krv redovno, ne pije, zapali po koju. Drogira se čisto ideološki. Na prvi pogled, Stefan Milenković u kariranoj košulji.
Ali, on je nežan. Ne gleda fudbal. Boli ga duša zbog nepoštovanja prava Albanaca. On ne jebe, on ljubav vodi opšteći. Toliko je nežan da miluje raspalu sektašicu po glavi, dok mu ona u moru fekalija pruža felacio u toaletu KST-a, i uz to joj recituje stihove Branka Miljkovića. Rođeni brat alt cave intelektualke.
Jovane, idemo kod Miće večeras?
- Zašto bih išao?
Dolaze neke njegove s faksa, kaže da su voljne dati. Ja ih upoznao, znači - potpuna havarija kakve su!
- I ti ideš samo zbog nade da će ti one dati?
Aha...
- Kako možeš? Pa i one su nečija deca, kao što je tvoja majka, pa i sestra...
Koji si, bre, jebeni nežni Dalibor!
