O ukusima se ne raspravlja

"O ukusima se ne raspravlja" - reći ovo nekom profesoru estetike, znači dobiti šut'en'guzen sa predavanja, a ako je dovoljno opičen i sa svih daljnjih u semestru. Ljudi imaju sklonost da jednodimenzionalno posmatraju ovu mudru dosetku, a ona je zapravo znatno slojevitija nego što na prvi pogled izgleda. Evo u čemu je kvaka. Estetika, uopšteno kao filozofksa disciplina, najčešće razlikuje tri kategorije "lepog":
1. ljudski lepo
2. prirodno lepo
3. umetnički lepo
Prve dve kategorije dozvoljavaju najrazličitije varijacije po pitanju ukusa, i najčešće nisu spor estetskih debata, mada postoje neki koji su i tu pokušali da cepidlače (npr. Hegel). Izbor oko tipova ljudske lepote i međupolne privlačnosti, vanile ili čokolade, jagnjećeg ili prasećeg pečenja, planine ili mora, snega ili sunca, kamenjara ili peskovite plaže... u svakodnevnom jeziku se svi takvi izbori tretiraju kao sporovi o ukusu, što je pogrešno, jer bi se tu pre moglo govoriti o afinitetima različitih ljudi, koji kao afiniteti nemaju dodirnih tačaka sa umetnošću i oko kojih je uzaludno diskutovati, ili je pak moguće koristiti termin ukus, ali sa bitnim ograničenjem u svesti da tu nema nikakvih premisa umetničkog. U takvim pitanjima ova parola "O ukusima se ne raspravlja" je itekako primenljiva, jer ako mom jeziku prija čokolada, a nečijem vanila, jedino što nam preostaje radi usklađivanja ukusa jeste transplantacija nečijeg jezika. Problem nastaje jedino oko treće kategorije - umetnički lepog - oko tog ukusa vode se svi sporovi, jer je taj ukus podložan spoljašnjim uticajima i ne zavisi isključivo od pojedinca, već se formira uticajem okoline. Ukoliko se zanemari srednjovekovni period mraka, u kome je umetnost izjednačena sa teologijom te se zbog te jednačine ne može ni govoriti o bilo kakvoj umetnosti tog perioda, od helenskog razdoblja do današnjih dana umetnost je višestruko evoluirala. U različitim epohama, ljudi su na različite načine oponašali prirodu i društvo i na različite načine izražavali svoja osećanja. Uopšte se sama svrha umetnosti drugačije shvatala. Estetičari su u želji da odvoje žito od kukolja, uspostavili određene kriterijume koje neko delo mora da zadovoljava, da bi se okitilo titulom umetnički vrednog. Sa evolucijom umetnosti, evoluirali su i kriterijumi, dok su kategorije zadržavale svoja stara imena - lepo, ružno, uzvišeno, blisko, sjajno, blistavo, šokantno, stil, sadržaj, forma, kič, šund... Estetičke rasprave su se oduvek vodile u kontemporarnom okviru, tj. nastojalo se utvrditi koji je ukus u sadašnjosti estetski prihvatljiv i kojom ga od kategorija treba odlikovati, i nasuprot njemu koji je ukus neprihvatljiv i kojom ga pogrdnom kategorijom treba obeležiti. Estetičari se uglavnom slažu da dela koja su zbog svojih "nesumnjivih kvaliteta" preživela sud vremena i postala "klasici" određene vrste umetnosti, nisu podložna raspravama o ukusu. Ako i sami razmislite o tome, kada neko kaže da voli Dostojevskog, a vi mu odvratite da vam je Balzak omiljeni, apsurdno je da jedno drugom opovrgavate ukus, jer oba pisca su kolosi književnosti i sveukupnog ljudskog duha. Medjutim ukoliko kažete da vam je Dostojevski drag, a neko favorizuje Paola Koelja o kome vreme još uvek nije sudilo a kritičari ga pride osporavaju, onda može doći i do hvatanja za gušu, jer su za koeljovca egzistencijalistički argumenti možda i previše apstraktni. Takođe je bitno napomenuti da različiti umetnici aficiraju različite individue na različit način. Nekog će Petrarka raznežiti, nekog će Kafka užasnuti, ali umetnička vrednost i jednog i drugog doživljaja je neprocenljivo vredna. Estetski problem se stalno produbljuje, jer se rađaju novi vidovi umetničkog izraza; spektar je sve širi, a ukusi sve različitiji. U književnosti, klasičnoj muzici, slikarstvu i njima sličnim vrstama umetnosti kriterijumi su dugo i fino brušeni, tako da je lakše kategorisati novonastala dela. Međutim, u umetnostima koje nemaju tako snažna sidrišta u istoriji, kao npr. u filmu ili popularnoj muzici luči se karakteristična kategorija mejnstrim, koja obuhvata sve ono što je masovno prihvaćeno i često bezukusno, jer masa nikada nije posedovala ključ ukusa, tako da estetičari, a zašto da ne i obični ljudi sa istančanim ukusom, mejnstrim kulturu odbijaju da svrstaju u umetnost. Uporedite Rodžera Votersa i Džastina Timberlejka, ili Milana Mladenovića i Momčila Bajagića, i saznaćete da li imate ukusa, ili pak nećete saznati da li imate ukusa, jer to ipak zavisi od toga da li imate ukusa i na koji ste ga način gradili. Izolovano, svašta može biti „ukusno“ ali umetnički ukus se meri komparacijom. Ukus se upravo gradi, stiče vaspitanjem i obrazovanjem, podrobnim upoređivanjem i razmišljanjem. Sve u svemu, o umetničkom ukusu je itekako potrebno raspravljati, jer kvalitetna umetnost itekako može uticati na naše živote, čak otkriti nam ponešto novo o svetu u kome živimo i na potpuno nov i originalan način iskazati neka univerzalna osećanja. Verujem da sam dosadio i bogu ovim tekstom, ali šta ću, pogodila me defka....