Obično se u detinjstvu javlja osećaj odbačenosti, naročito ako ste bili nespretni, nezgrapni, jednom rečju čudni. Nije to obavezan uslov, nekad se jednostavno poklopi da završiš kao trinaesto prase, kome ni u jednom društvu nema mesta. Vremenom taj osećaj postane uslovni refleks, jedan nebitan događaj ga dozove u sećanje.
Skupite se na igralištu, delite se na ekipe biranjem, i dok drugi bivaju izabrani, ti ostaješ poslednji. Ako vas je neparan broj, provedeš utakmicu iza gola gledajući druge kako igraju. U ruci ti se javlja čudan bol koji ne možeš da objasniš, prožima te od ramena do vrhova prstiju.
Igra žmurki, na tebe je red da žmuriš. Izbrojiš do 100, i kreneš. Čudno ti je što ne možeš nikog da nađeš, zavaravaš se kako su se mnogo dobro sakrili. Tražiš ih dok se ne smrkne, kada se pojavljuju ko zna odakle i kažu da se više ne igraju, samo su tebe zaboravili da obaveste. Dok ideš kući, ponovo ti se javlja bol u ruci, ovog puta ti i oči zasuze.
Naravno kako godine prolaze potiskuješ ova sećanja duboko u podsvest, niko ne voli da se seća ružnih stvari. Sve dok jednom, na fakultetu recimo, ne dođeš na predavanje i vidiš da je već počelo i da su svi već tu. Pitaš nekoga o čemu se radi, on ti kaže da je predavanje pomereno sat ranije, zaboravili su da ti jave. Iznebuha ti se javi misteriozni bol u ruci, i ko najvećem idiotu ti zasuze oči. Ni sam ne znaš zašto, osećaš se odbačenim.
