Onomad

Izrečena reč kad navru uspomene.

...sedim u sobi, koju dobih od dede. Tu na Fruškoj gori. Na zidovima vise stare alatke, jedna gitara, mnogo drvenih polica i jedan drveni jaram na južnom zidu.
Na severnom zidu, iznikao kamin. Pored njega drva koja je deda ostavio onomad kad je išao u lov. Razmišljam kako je hladno bez njega i želim da zapalim vatru u tom kaminu, ali mi je žao drva koja je deda uneo pre deset godina. Na kraju pomislim: Zato ih je deda i uneo. Nalazim stare šibice pokraj dedine lule. Palim vatru sećanja, i gledam kako se lagano plamen topi u vazduhu dok pucketanje drva i miris borovine polako, ali sigurno oživljavaju ovaj dom.
Polako sa vatrom naviru sećanja. Setih se kako me je deda onomad vodio na sok i sladoled kod "Živka". Traubi soda i sneško. Čak i ukus dolazi u sećanje.
Eh... a kad god bi video konja i platon ispred "živkove" radnje, pozvao bih drugare iz ulice, jer sam znao da će deda svima da kupi po sok i sladoled, a on i njegova ekipa penzionera da uz unuče rakije, pričaju o lovu, jelenima, lisicama, zečevima i fazanima.
Odjednom se u sobi prolomi miris kolača sa višnjama,e to baba zamesila pa peče. Čeka dedu da me dovede, i grdi ga što mi je kupio sladoled,a nisam ručao. A kasnije iz kecelje izvadi "rudara" i tutne kod mene u džep od hlača na tregere, onaj napred, i kaže: Nemoj dedi da kažeš. Možda ti neće hteti kupiti sladoled ako vidi da sam ti ja dala para.

Probudio sam se u zoru. Vatra je ugašena odavno, ali ostalo je još dedinih drva, doću ja opet da zapalim još neku vatru, ova me je ogrijala... eh...
Jednog dana, i ja ću uneti drva. Ko zna, možda se neko seti da naloži, a možda neko naloži da se seti...