Mutan kompromis između poslodavaca i radnika u korist prvih. Hoćeš da preživiš, nema problema, donosi im zaradu i platiće te taman da preživiš.
Da bi se maksimalno iskoristio radnik, u samom zakonu je određen minimalac po satu, tako da bilo ko ima pravo da iskoristi nekoga kome gori pod nogama za novac, jer Bože moj, zbog papira smo postali robovi a taj papir ne robuje nikome.
I tako dok neko radi po satu neko u vrhu igra šaha, samo što su figure žive i svaka ima svoju priču, koja u ovoj priči nije bitna, kao da je nema. I više nema povlastica da se stambeno osigura radna snaga koja ti je temelj preduzeća, ne, sada radnika jebe ko i kako stigne, jer su svi pametni videli šta se napatilo i napustili igru a ostale su samo jajare, koje gledaju samo da iskoriste a pritom ne znaju šta imaju. Sve izgleda da se osmočasovno radno vreme u 21. veku praktikuje iz alavosti poslodavaca bez empatije, bez znanja o tome kako to utiče na zdravlje i životni vek i sveukupno na kvalitet života u današnjim uslovima koji vrše konstantan pritisak na čoveka da troši ne bi li iz njega sistem iscedio koliko god može, jer smo u sistemu samo brojevi i potrošači.
Proizvodne linije su se razvile ali ljudske vrline nisu.
