Jedina moguća reakcija kojoj prethodi duga, neprijatna tišina kojoj, pak, prethodi još duža i neopisivo dosadna priča koja nas ni najmanje ne zanima, te je stoga nismo odslušali, a čak i da jesmo - toliko je nebitna za naše bitisanje da nije vredna reakcije.
Cica: ...A ja sam njemu rekla da ću razmisliti, mislim, znala sam ja odmah šta ću reći, ali bolje da ga držim u neizvesnosti, mislim, da me želi i to, a on meni 'laadno, kao, "ma, aj, nema veze", e, zamisli, jebote, kakav skot, bla, bla, bla, bla, kaže Stefan. I sad ja tebe lepo pitam, otkud to Stefanu??? (Značajan pogled) Rekla sam samo Maji, bla, bla, bla, bla, bla, plavi korset, al' gledam da ne izgledam kao fufa, brate, nikad nisam tako nešto obukla, jebiga, jaaaao, bla, bla, bla, bla, ma, neću, a to sam i njemu rekla, NEĆU da idem kod Joce na žurku, on me stalo proziva, kaže da smaram, jel da da ne smaram, jebote, baš je seljak onaj Joca, kaaaakve sam sluške videla, bla, bla,bla,bla, daj mi beleške, misliš da je odmah trebalo da mu kažem?
<< Muk. Tup pogled, bečenje na sagovornika, i pitanje "o čemu, bre, ova priča" >>
Mica: Pa, ono...
