Hipohondar. Onaj koji stalno ide po lekarima, sem kad se stvarno razboli (onda ne može, zato što je malaksao).
Ne ume da priča ni o čemu drugom sem o bolestima: svojim (preuveličanim), i tuđim (stvarnim). Što teža bolest, što veće mučenje - to je njegov teren, tu je kao riba u vodi. Tada dolazi do izražaja njegova pripovedačka sposobnost, dok sa sladostrasnim izrazom lica detaljiše do u sitna crevca. A nemoć? Kada počne da nabraja nečije uzaludne pokušaje da sebi nađe leka, ili bar ublaži bol? Tada mu/joj za svaki slučaj, pripazi na međunožje, da se na vreme izmakneš ako vidiš da je krenulo prskanje.
- Jadnica, kako se muči! Ali ne, ne, nema tu leka... Jednostavno, otvorili je, zatvorili i pustili kući. A svašta su njeni probali: nabavili neke ruske preparate - ništa; vodili je kod jedne babe u Kobišnicu - jok; išli tamo - ne pomaže; pitali ovamo - oćeš, malo sutra! Sad je već u terminalnoj fazi, bolovi su neizdržljivi, a ništa više ne može da joj pomogne. A zamisli, molim te, ona se, jadnica, još uvek nada...
- Daj bre, Pelagiću, smanji malo doživljaj! Je li, je l’ umeš ti o nečemu drugom da pričaš? Imaš, bre, divnu decu, divne unučiće, pričaj mi malo o njima: kako su, šta rade...
- Ma jebo im ti mater, šta tu ima da se priča! Eto, prekide me sad, a šta sam ono počeo... Dobro, nema veze. Nego, nisam ti pokazao rezultate sa poslednjih kontrola, evo, vidi (vadi papire): oni, brate, pojma nemaju, samo viču "nije vam ništa, nije vam ništa". Kako bre ništa, pogledaj samo laboratoriju, pogledaj koliki mi je PSA, kako se opasno bliži gornjoj granici... Šta ćeš sa tih sto dinara?
- Da metnem detetu na ocene...
- E dakle, čovek s tobom stvarno više ne može normalno da priča!
