Čuh posle izvesnog vremena ovu pesmu ( vidi dole ) i pomislih kako smo svi mi na ovoj planeti samo plamen sveće na vetru.
Vetar je ponekad slabiji , nekada jači i mi se pred njim povijamo manje ili više sve dok ne dune neki dovoljno snažan vetar da nas ugasi.
Neko kroz život ima dovoljno sreća da ne naiđe na mesto na kome duvaju snažni vetrovi i sve dok sveća ne dogori do kraja oni traju, a onda se plamen ugasi sam.
U današnje vreme vetrovi postaju sve jači, tamni oblaci prekrivaju naše nebo i mi jednostavno ne možemo da osvetlimo sebi dovoljno put da bi znali gde idemo, a u ovom sivom i turobnom svetu ako ne uspeš da nađeš ljubav dok si još mlada i jaka sveća koja gori snažnim plamenom nećeš je naći ni kada postneš tek mali plamičak pred kraj svog trajanja.
http://www.youtube.com/watch?v=zIJIBo9bJk0
Vetrovi stanite.
Želim da znam
ko sam i gde se nalazim.
Želim da znam
srce mi gori, šta ću sa njim?
Vetrovi,
ne skrivajte mi snove,
oni me vode,
oni su fitilj moj
što plamen sveće moje
uspravnim i jakim drže.
Želim da nađem put
koji vodi ka zemlji
u koju samo izabrani kroče,
u kojoj ću ja biti samo deo ljubavi
koja postoji svuda dokle mi
pogled dopire.
