Једна од оних наративних форми које спајају бардовски занат са спортским новинарством.
Свако ко је икада имао тобож' част и привилегију да пише репортажу са неке спортске приредбе никада се, већински гледано, није отарасио неких бенигних болести као што је убеђеност да ће усмено приповедање његовог ремек-дела створити атмосферу логорске ватре окупиране радозналом децом која трепћући једва чекају да чују како је Вождовац декласирао Телеоптик са 6:1.
Започети еп са овим и њему сличним наративним подрхтајима је као започети песму у горе споменутом кампу спорим Г акордом на лаути, где трептаји нејачи стају у ишчекивању, а прича, као и било која друга коначно почиње овако:
"Почео је Шњуфо помало усплахирено, трапавим левим крошеом из којег вришти енергија младости и неискуства, изненадивши Качадура полетношћу, али само на тренутак. Искусни Јермен га је прочитао оборивши га громовитим ударцем испод левог уха. Видно разочарана, публика је упутила велики број предмета ка рингу (...)"
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.