Punkt kontrapunkt. U nekom momentu, između napada dokonosti, neko u Ministarstvu Prosvete imao je iluminutak i rekao glasno u zbornici Ministarstva (primi ga autoru jer ne znaš da Ministarstvo Prosvete nije nužno zbornica iz srednje škole): "Pa oni se drogiradu. Moramo nešto da poduzmemo po tom pitanju!", na šta je jedan od saučesnika u brejnstormingu (?!!) dodao, ništa manje posustajući u kolektivnom entuzijazmu: "To je posao za Bananamena", te su svi međusobno pogledali i kolektivno odobravali glavama. Ono što je usledilo bila je realizacija da je Bananamen jebeni lik iz crtaća, što je dočekano sa privremenim osećajem beznadežnosti, dok se konačno neko nije dosetio da ulogu karaktera sa kojim se tinejdžeri mogu lako poistovetiti ipak treba proslediti lokalnim nosiocima zakona i reda, odnosno prašinskom drotosaurusu. Pošto je opšte poznato da je preduslov za nošenje policajske značke bar tri godine pedagoškog obrazovanja sa fokusom na Pijažeovu teoriju kognitivnog razvoja, onda ovaj potez Ministarstva prosvete uopšte nije iznenađujući, te je, štaviše, sasvim logičan.
Realizacija
Naravno, policajski tabor je ovo dočekao otvorenih ruku te je pohrlio u realizaciju programa. Zavisno od geografske lokacije, program koji se sprovodio varirao je od upoznavanja sa opasnostima koje nude droge, alkohol, cigarete, ili, iz nekog razloga koji je jasan samo Brahmaputri i Šivi, ulaska u minsko polje (više relevantno za Bosnu i Kosovo). Ovi poslednji su u principu bili prilično kul i edukativni iz dva razloga - 1) lako se moglo steći praktično znanje kako modifikovati neaktiviranu eksplozivnu napravu zarad rešavanja međukomšijskih (ne)sporazuma, te 2) obično bi na kraju prezentacije panduri delili svetleće stikere. U ranim instancama, pre američke kampanje na Irak i Afganistan, dok je SFOR imao snažno uporište na ovim prostorima, štampan je čak i strip o Supermenu koji izvlači dva dečaka iz minskog polja, Adnana i Miroslava, sa premisom da Miroslav na prevaru zovne Adnana u minsko polje da mu nešto kaže na šta obrezanko stane na paštetu i izgubi nogu. Neke stvari čak ni supermen nije u stanju da spreči...
Epilog
Krajnji ishod je obično bio krajnje predvidiv. Deca bi bila razbacana u dva tabora - oni kojima je prvi susret sa drogama/alkoholom došao iz šapke poručnika Borislava zvanog Popara, zbog čega im je u kosti usađen takav strah od droga koji se jedino mogao držati pod kontrolom upotrebom ksalola, zolofta i bromazepama (poslednja dva samo ako su imali tetku u Njemačkoj). Drugu kategoriju su sačinjavali oni koji su imali nešto praktičnijeg iskustva sa tematikom (popušili prvu pljugu, popili prvo pivo, skupljali prve puževe u minskom polju), na koje se dramatični govor našeg protagoniste nije mnogo primio. Postoji i treća kategorija, doduše daleko malobrojnija ali nimalo zanemariva po uticaju, razredni komedijaš Perica koji obavezno na kraju prezentacije mora da upita "koliko to košta"/"a gde ima da se kupi".
Naravnoučenije
A jes Peca lud, jebo ga ćaćin ćaća.
''Pa oni se drogiradadu.''
Kaze se DROGIRADU, mala ispravka. Inace defka je za +, i to je i dobila.
Biće uvaženo.
Mada, ovi u Ministarstvu tako pričaju, nije do mene.
čudno mi je da nijednom kolko se sećam nije upao neki rendom ozbiljniji inspektor ili bar upućeni pandur u uniformi ni u srednjoj ni osnovnoj da održi neko upečatljivo ''predavanje'' o tome, već neke raspale tetke bez autoriteta koje izdeklamovale ono što imale zapisano i ćao đaci.