Ako se za lošeg čoveka askiomski usvoji da je pička, onda je podjebavaču sa distance definitivno mesto u međunožju brazilske sredovečne sifiličarke nakon kastinga za gengbeng. Slengara "peder u duši" za njega logički ne važi, jer da bi se proporcija "broj pedera u duši/stepen mizerije iste" očuvala onda umesto jednine imenice peder, bi tu trebalo smestiti površinski integral gustine naseljenosti svih tajlanskih hermafordita.
Pobjebavač sa distance je najčešće osoba slabije građe, koja se vrlo često vucara po akademskim institucijama. Ziceraš i kompetitivno-ambiciozni lik u najgoroj mogućoj instanci. Usled kombinacije fizičke mizerije, bednog kukavičluka, večito potisnutih kompleksa, on podjebava. Ali sa distance, dovoljno male da može žrtvu da iritira, a prema njegovoj proceni - dovoljno velike da se ipak on oseća sigurnim, dok hrani svoju mizeriju. On forsira na inteligenciju, čak i kad nije nešto pametan.
On se raspituje, šunja oko ljudi kao spodoba iz crno-belih filmova sa Belom Lugošijem. Pita za tvoju bolesnu babu iz Gacka, ishod operaciju tetkine kile... Pokazuje zabrinutost za nisku cenu po kojoj ti đed iz okoline Brčkog švercuje kezmad. Maska sa nabačenim osmehom veoma dobro krije gadnu nakazu. Tapšući po leđima, opipava slabosti. Kaže "brate", a misli "Avelju". On bode sa distance odakle je sigurno. Kad dođe vreme, izvodi naivnog vola na intelektualnu ledinu, okupi publiku, jer, jebiga, svaki je krvnik od Nerona do Hitlera to radio, i lagano ubada.
Ali u jednom se zajebe - domen borbe se sa intelektualnog lako prenese na fizički nivo, njegov proračun sigurne distance se lako resetuje pri udarcu šakurine razvijenog dvocolaša. Prebijen k'o mačka, jedno vreme se povlači u pećinu - nije prsten odabrao Goluma, nego suprotno. Od sopstvene veličine ili sopstvenog prokletstva niko nije pobegao. Krv, sudbina, geni, kako god da nazoveš isto ti se vata...
