Slika i prilika direktora javnih, društvenih i državnih srpskih firmi od kako se ista manifestovala u ovom univerzumu. Obično je prekvalifikovan za svoje radno mesto jer ima završenih dva i po razreda zanatske škole gde je bio đak generacije. Sa mozgom čije agregatno stanje odgovara jelu iz prezimena, ovaj direktor radi isključivo za interes sopstvenog džepa i svojih nezadrživo alavih finansijskih apetita. Posle zapošljavanja nesposobnih rođaka do desetog kolena sklon je formiranju tender konkursa za zapošljavanje gde se prima onaj koji mu najviše podmaže alave brkove.
Karijera ove klase direktora završava se na nekom od tri moguća načina: na kajmanskim ostrvima, u zatvoru ili u sanduku...
Primera je puno. Od imaginarnog a opet okrutno stvarnog Šojića i njegove "Lepe Brene za četiri osobe" ili odela na firminu menicu kako bi "lepo izgledao za investitori za preduzeće" pa do direktora propalih, nekada moćnih srpskih brendova iz ranga teške i tekstilne industrije.
Mislim da su evoluirali u kontroverzne biznismene 2000-tih. :]