U vrtlogu nedaća, kada su kataklizme iza tvojih već duboko napaćenih leđa, kada ništa ne ide po čistom koloseku, već si u kolima, koja se kao puž vucaraju u pomoćnoj traci, osećaš dozu enormne jeze i tmine, koja te prožima, duboko u srž tvojeg osakaćenog mozga. Osećaš da se vraćaš u nedođiju zvanu realnost i dobijaš šamar, koji te budi i uzdiže u pakleni svet surovosti, koji te proganja svaki put, kada prestaje dejstvo onoga što si osećao pre nego što si popio taj šamar.
Popiti šamar realnosti, ukratko znači, probuditi se, skontati da nema mesa i da je sve ništa. Skontati da nisi za džabe pao tiket u '91., da nije za džabe "na tebe bačena vlaška magija". Skontati da ti se to jebeno sve dešava, zato što živiš u krucijalnoj iluziji da će biti bolje, a ona te raspara i jede, sve dublje i dublje.
Ukoliko se ne probudiš na vreme i ne skapiraš da nije sve kako ti želiš, da ćeš da drviš majmuna od života, sve dok sam ne budeš podigao, do juče brisano od strane drugih, dupe i sam preuzeo odgovornost na sebe, nećeš dobro proći. Nećeš se napiti bogovskog nektara, niti skovati zilion prilika za sreću. Nema leba bez motike i Drakulića!
