Popiti šamar realnosti

У вртлогу недаћа, када су катаклизме иза твојих већ дубоко напаћених леђа, када ништа не иде по чистом колосеку, већ си у колима, која се као пуж вуцарају у помоћној траци, осећаш дозу енормне језе и тмине, која те прожима, дубоко у срж твојег осакаћеног мозга. Осећаш да се враћаш у недођију звану реалност и добијаш шамар, који те буди и уздиже у паклени свет суровости, који те прогања сваки пут, када престаје дејство онога што си осећао пре него што си попио тај шамар.

Попити шамар реалности, укратко значи, пробудити се, сконтати да нема меса и да је све ништа. Сконтати да ниси за џабе пао тикет у '91., да није за џабе "на тебе бачена влашка магија". Сконтати да ти се то јебено све дешава, зато што живиш у круцијалној илузији да ће бити боље, а она те распара и једе, све дубље и дубље.

Уколико се не пробудиш на време и не скапираш да није све како ти желиш, да ћеш да дрвиш мајмуна од живота, све док сам не будеш подигао, до јуче брисано од стране других, дупе и сам преузео одговорност на себе, нећеш добро проћи. Нећеш се напити боговског нектара, нити сковати зилион прилика за срећу. Нема леба без мотике и Дракулића!