Gorenje veš mašina iz sedamdesetosme, ona što dok centrifugira ječi kao damjanov Zelenko, odvaljuje pločice, hoće u kadu da uskoči. Keva sedi na njoj, drži se kao španac za razjarenog bika da ne padne, psuje matorom sve po spisku što nije kupio novu kad je bilo preko sindikata. Komšija tuče po plafonu drškom od džogera, zove na fiksni, preti milicijom i nasiljem. Mali brat plače, misli zemljotres, vanzemaljci, Amerikanci, koji nas djavo sad napada. Odlaziš pridržati kevu da joj se ne sloši kad sidje sa monstruma, da ne padne, udari glavu. Mašina je završila, osećaj smrtne tišine u stanu, kao kad se dva dugačka voza mimoilaze u tunelu. Sve se trese i onda odjednom mir, kao da će tišina večno trajati.
Kakva tišina, kakve pičke materine, stiže novi voz i novi tunel. Stiže nova tura, beli veš. Samo da ne probije kod komšije!
