Još kao klinci smo uz crtaće shvatili da se pri naletu medveda glava spašava tako što se baciš na zemlju, prestaneš da dišeš, ne otvaraš oči i paziš da ne prdneš. Jednom rečju praviš se mrtav. A onda smo porasli i pronašli primenu ove taktike i u dosadnoj svakodnevici:
Jaaaaaao, evo ga komšija opet kuca na vrata i vuče sa sobom ono slinavo naporno klinče! Najverovatnije treba da ga pričuvam opet na pet minuta ... Ne mogu da otvaram, nisam kući.
______________________________________________________________________Opet zvono na vratima. Davitelji iz Kirbija. Ko da ja imam 2h da me neko ubeđuje kako živim u nevidljivom carstvu grinja i ostalih sitnih karakondžula ... Nisam kući, i zdravo.
___________________________________________________________________Zvoni telefon. Identifikovan nepoželjan subjekt ... Ne dižem slušalicu. Zovi drugi put.
Crna euglena, "paziš da ne prdneš", ahahahhahahaha... da li znaš da umirem od ovoga...