Jedan moj ortak počeo da zveketa komšinicu. On 27, zgodan momak, sportista. Ona 32-33, utegnuta, izazovna...muž budala. Klasika.
Međutim, za tu rabotu čovek treba biti dobro organizovan i pedantan. Ortak radi do tri, kao i ona, a njen muž do četiri. Ona živi na 10 minuta od posla i mora da spremi ručak dok se muž vrati (oko pola pet). Dakle, jedini način za zvekete je - dok ona kuva ručak, negde od pola četiri do četiri. Otpozadi. Kao Perica sa pekarkom u Varljivom letu. Čak sam i počeo da ga zovem tako.
Ali, kao što to obično biva, nisu predvideli jednu stvar. Njih dvoje su radili u privatnim firmama. A zna se kako je kod privatnika...radiš kao crnac i ne dižeš glavu. Boli gazdu patka da li tebe boli glava i kakvo je vreme napolju, posao mora da se odradi. Ali, njen muž radi u državnom organu. Tamo je druga priča. Jednog od onih dana kad su bile nesnosne vrućine, stigne naredba da se ljudi puste kući u dva sata. 40°C napolju, vanredno stanje. Čovek još stigao da ode do kladionice, popije pivo s ortacima i dođe kući u pola četiri. Imao je šta da vidi.
Kad sam video ortaka, posle nekih mesec dana...opisivao mi je kakav je zvuk kad puca nosna hrskavica. Ima talenta za priču, moram priznati. Krivo mu je što nije stigao da oslušne zvuk lomljenja desnog rebra, jer je bio zauzet ljubljenjem pločica na kuhinjskom podu.
Da zaključim: problem u državnoj službi su uvek bile male plate (doduše, zavisi od službe). Ali zato je radno vreme jebačko.
