Orkestar malih nemuštih muzičara koji remete harmoniju tišine vašeg stana. Njihov jezik je jezik praznog hoda zvuka, razumijete ga tek kada ste opušteni, izdušeni, isključeni. Jer vaše stresom izmučeno tijelo, isprobadano iglama riječi, događaja, predstava, sjećanja, ne poznaje vrijeme bez napona koji će proizvesti elektricitet u njihovom mozgu.

Mali prilog danima pred nama
1. GLASAČ APSTINENT – kako glasač a apstinent? Lepo, to je onaj kome se ''još nije rodio'' neko vredan glasa, niko mu ne valja, razočaran je u sve i jednostavno ne vidi kako će mu se život promeniti ako pobedi ovaj ili onaj. Ovaj glasač ili ne glasa ili ipak izađe i bukvalno u poslednji tren odluči šta će da uradi sa svojim listićem. Ovaj glasač je omiljena meta pretendenata na vlast.
2. GLASAČ DRKOŠ – popularni ''inadžija'' koji jednostavno voli da mrzi (ili mrzi da voli) upravo onoga ko je trenutno naj(ne)popularniji. Teška osoba sa kojom ni okolina ni pretendenti na vlast ne znaju šta će ni kako mu prići. Svakako jedan od najopasnijih igrača na ‘’mreži’’.
3. GLASAČ VLASTI – glasač koji uvek glasa onog ko je trenutno najjači a kad ovaj izgubi odmah se prilepi njegovom nasledniku i svim srcem ga podržava. Popularni preletači vole da se osećaju delom pobedničkog tima pa makar u istom bili teška ilegala. Ova kategorija je najsimpatičnija onome ko je već na vlasti – preostaje mu samo da istu i zadrži.
4. GLASAČ VOJNIK – sitni profiter, zadnja rupa na svirali, IT (aj' ti) stručnjak: za lepljenje plakata, komentarisanje na netu, popisivanje onih drugih, deljenje upaljača, sendviča, kalendara i sl. a sve u nadi da će se ogrebati o neku siću kad njegovi pregaze konkurenciju. Siguran glasač, čuvar kutija, lajavac i svađalac, kako na ulici tako i na netu.
5. GLASAČ PLAĆENIK – kako mu i ime kaže ovaj glasač ima precizno određen cilj (obećanje) i strasno nastupa (a kako i ne bi) svestan da mu u slučaju pobede sleduje neko narodski rečeno nameštenje; ide uvek uz one koji mu ponude više i omiljen je među svima... koji ga ubede da se preobuče. Ovaj takozvani ‘’pas glasanja’’ naravno nema nikakvu ideologiju ni veru, ne zaglupljuje se stranačkom disciplinom i sličnim glupostima (idemo levo... ili desno; jesmo li ono za ili protiv; jeli, bre, je l' ovoga treba da pljujemo ili je sad kao šatro popularan?) i to čak i ne krije mnogo. Jedan od onih za koga gotovo bez zadrške možemo reći da zna za šta glasa.
6. GLASAČ PO UVERENJU – ozbiljan, strastan glasač, vernik partije i njenih načela; kod njega se tačno zna šta je levo a šta desno i tu nema mesta kompromisima i kalkulacijama. Ovog glasača i ne treba mnogo ubeđivati i stranačka vrhuška ga izuzetno ceni zbog ovoga. Naravno, zbog čvrstih uverenja ovaj glasač neretko ima dosta problema u porodici, sa kolegama, u kafani... o društvenim mrežama da i ne govorimo, ali, ne prodaje veru za večeru tek tako.
7. GLASAČ OZBILJAN IGRAČ – ozbiljan glasač koji glasa samo zato da bude viđen kako to radi, ali, u stvari, on je taj koji će zaista imati ozbiljnu korist od krajnjeg rezultata; mnogo toga ovaj glasač stavlja na kocku, ali i mnogo dobija i slobodno se može reći da ovaj glasač zna šta radi. Mnogi poslovi i šeme, i podela / dodela ozbiljnijih radnih mesta (nameštenja) idu preko ovog glasača tako da je u svom (stranačkom) okruženju rado viđen. Ovaj glasač rado viče piće / pečenje, kešira gorivo, završava poslove za sve gorenavedene glasače ali kako mu se to (uglavnom) vraća sa kamatom ovaj ozbiljan glasač (pardon, igrač) ne brine mnogo.
8. GLASAČ VOĐA – najviši na lestvici, neretko prošao većinu ranije navedenih glasačkih faza, najhvaljeniji i najpsovaniji, omiljen i omražen istovremeno, ovaj glasač je večito na meti svih; njega ‘’mrze a ipak mu se dive’’. Uvek na oprezu, uvek u bezbrojnim kalkulacijama sa svojom a neretko i protivničkom vojskom, jedini za koga sa sigurnošću možemo reći da nikad ne menja dres… svoj.

Stavio je na sebe ili sebi pod ruku dovoljnu količinu oružja da napuni arsenal omanje države trećeg sveta. Spreman da sam otpočne treći svetski rat. Otprilike kao Švarceneger u svojim filmovima iz najplodnijeg "glumačkog" perioda. Jedan od načina da se pošalje poruka "Ne zajebavaj se sa mnom" uglavnom.

Gladuješ. Nisi planirao da dozvoliš mislima da odlutaju u tom pravcu, ali nagon je veoma neprijatna i nametljiva činjenica. Skrećeš pogled sa mrtve tačke zida i tvoj apsentizam biva grubo narušen ćuškom koja pada na tvoj vrat i vraća te u život - makar i na čas. Burazer. Gladan je i nije trebalo da ga gledaš, prazan želudac ga čini nepodnošljivo razdražljivim. Medjutim nemaš snage ni da se braniš ni da se svadjaš. Mnogo vas je za jedan krov, čak i previše, teskoba vas primorava da se zbijeni prezirete. Oca nemaš niti si ga ikada upoznao, od svih ukućana koji su ti dosudjeni voliš jedino škrtu majku, u retkim trenucima kada nije odviše bezočna i gruba. Opet čarka : prasak šamara kida utrobu doma, no ovaj put nailazi na odmazdu. Opet tuča. Neki protestuju, neki jednostavno gledaju svoja posla i miruju. Pored tebe mladja sestra leži sklupčana i plače, u iščekivanju kakvog - takvog obroka. Mrziš je iz dna duše. Nisi siguran da li da joj prekratiš muke ili da je jednostavno pustiš da sama skapa od gladi.

A onda ponovo tišina, teška i lepljiva, neprobojna..Tišina iščekivanja. Četiri zida izbeglištva, da su makar malo dalja, svakodnevica bi možda bila nešto podnošljivija. Razmišljaš o njihovoj strukturi i neprobojnosti, zagonetnom i nepristupačnom svetu iza njih - a možda su oni ipak odbrana? Oslonac i štit od nepoznatog koje čuči tamo spolja i vreba, ophrvano očajem i gladju koja sažeže i goni sve nas podjednako? Možda bi jednog dana i sam mogao postati plen nečijeg opstanka i gladi? Ko zna..I opet glad..I ponovo - ŠLjAS! - Peče te na sam zvuk ranjene kože, trpiš zloslutni prizvuk i sklanjaš se u stranu, sukob poprima šire razmere i gladno razračunavanje se širi sobom poput razvratnog ludila. Shvataš - tuku se da zaborave na glad. I sve je opet drugačije i živo, na jedan tren, a onda ponovo turobna tišina zatrovana rečju jezivom i strašnom, strašnom poput reči genocid, nerotkinja, besudbinstvo..........Glad.

Vrata razjapljuju svoje preteće čeljusti i unutra stupa krupna prilika, zaslepljene oči naslućuju samo obrise ali erupcija prostorije obećava privremeni spas : majka. Umorna je i teška, besna, mada nikada milija. Breme tereta napornog dana lebdi joj u zagaslim zenicama i ona se stropoštava, prosipajući na pod večeru koju je sa sobom kući donela. Ispred sebe buljiš u nepreglednu padinu brega, sa koje se beru dvanaest rumenih pupoljaka, dvanaest sisa poput dvanaest apostola, dvanaest izvora spasa i života; trčiš nesvestan sebe i svega oko sebe, rebra ti bije razularena gomila bez razuma, stoglava aždaja bez milosti i skrupula. Trinaest vas je i odavno si shvatio svu težinu prokletstva tog broja, ne želiš da zaspiš pod žigom njegovog ciničnog milosrdja, učinićeš neophodno po cenu svakog kajanja, dočekaćeš novi dan, i još jedan, i još jedan..

Grabiš se za spas i grčevito otimaš nektar, gubica se steže u grčeviti stisak i sisaš, rešen da nikada ne popustiš - ni za šta na svetu. Krik. Ustalasano brektanje, kanon vrisaka i mučnina. Sisaš. Ujedi, plač i pobuna. Sisaš. Jedno od tvoje braće će umreti, ovog ili narednih dana. Sisaš. Kajaćeš se i moliti, punijeg stomaka, zajedno sa drugima. Sisaš. Neko je uvek trinaesti. Neko uvek podlegne. Neko mora da umre, ali ovaj put to nećeš biti ti. Sisaš...

Verbalna inicijativa koju baba preuzme čim joj neko(pogotovo unuk) prekorači prag. Star'majka, dosadom pobedjena i samoći prepuštena, pričaće bilo šta onome ko je voljan slušati. Od Tita do Koštunice, preko sarme do ajvara i sve do ljudi koje sagovornik nikada nije ni upoznao ni čuo za njih.

Nešto što normalan čovek kaže konobaru kad mu donese nanu umesto hibiskusa.

Kvazitehnički termin, germanoidnog porekla reči, koji služi da se napravi neslana šala sa vlasnikom novog vozila. Uglavnom se koristi za ismevanje hvalisavaca koji veličaju svoj novi auto do besvesti, ko da su kupili betmobil ili tako neki unikat. Reč naravno mora da ima germanoliki oblik zato što naši autostručnjaci, poznatiji kao mehaničari, uglavnom i koriste slične reči kojima ostavljaju visok dojam stručnosti i zanatskog umeća pred polupismenim klijentom koji bi samo da naspe gorivo i da zgazi gas do daske. A kad je usluga ko u Nemečke, onda se tako i naplati jelte.

Trenutak za koji je svaki deran znao da dolazi. Odrastanje, prva nevidljiva bora, prvi oziljak koji ce da ostane u sjecanju. Prva suza koja je ostala u oku. Prvo junastvo. Zvijer kojoj nikada nije bilo mjesto na djecackim igralistima stavljala je na probu svakog od njih. Modri i krvavi, mali fudbaleri voleli su i mrzjeli svoje gumene tigrove i njihove nemilosrdne lansere. Ovaj nauceni paradoksalni osjecaj ostao im je u krvi jos dugo...

I evo dragi moji Vukajlijaši već četiri godine i nepunih mesec dana aktivnog rada našeg omiljenog sajta. Sve je počelo kao šala a preraslo je u pravu internet senzaciju na koju ni ličnosti iz džet-seta nisu ostale imune. Neke od njih su imale i šta da izjave povodom Vukajlijinog rođendana.

Plejlista podešena na infinite repeat u svakom tržnom centru i megamarketu koji drži do sebe. Putem perfidno maskiranih subliminarnih poruka utiče na instinkt za preživljavanje potrošača nežno ga navodeći da posegne ze artiklima koje inače ne bi ni onjušio. I naravno, baš kao afrička plemena, prvi put suočena sa strašnom taktikom Šaka Zulua zvanom 'rogovi bika', nemoćni kupac na kraju poklekne pred istovremenim napadom na njegov vizuelni i auditorni aparatus i odreši kesu.

Илити српски обичаји. Многобројна неписана правала која се свакодневно врте у нашем народу као разни ритуали. Представљају симбол Српства, и пружају нам одређену дозу адреналина за наредне лударије, мада у свету остављају другачији утисак. Колико год се ми тиме поносили, Швабо и остала банда мисле другачије. - Fucking crazy Serbs.

Уместо добар дан, каже се "што си дош'о који курац"!? - Одређено поље запажања у комуникацији са особом Српског порекла јесте његово, коко други народи запажају, непристрасно понашање. Представља добродошлицу и то је још једно неписано правило у низу. Псовка речник краси, стим да особа која се користи истим стиче јачи и већи ауторитет, гледајући са аспекта истог порекла.

Ку'ћеш хвала Богу!? - Пази сад. Такође непристрасан став на рачун другога, и за разлику од првог није пропраћен псовкама али је свакако једна врста одјеба, или пак одпоздрава - да се тако изразим. Истина јесте, да му је жао што саговорник одлази али ипак није допустиво изразити трунку емоције ради боље репутације, иначе око ње се све и врти.

Трећи пут Бог помаже! - Можда главни ритуал, али сигурно i најпознатији код Срба јесте да се при поздраву љубе три пута. Наравно у образ, с десна на лево. Зашто три пута? Јебига кад волимо тројку... Или пак да будем озбиљнији, све је то зарад светог тројства.

Ој Србијо земљо међ шљивама. - Бог нам дао шљиву, а ђаво казан за ракију. Иако смо православан народ, хоћу рећи поприлично побожан, ипак није тако лако одвратити се од порока - ракије, јер као што сте већ упознати, ни једно славље није прослављено без већ наведене. Иако шљивовица важи за највећи српски бренд, у Свету је сматрају обичном брљом, јер су јој конкуренција обична обојена глобалистичка срања!

Док су Швабо и Енглез на двору јели прстима, Србин је реко "боц"! - Јесте да је Србин својевремено клао и једне и друге, мало ми њих, мало они нас, што ножем што виљушком, али овом не тако старом изреком не дочарава своје умеће ратовања већ финоћу ручања. Мада кад мало боље погледаш и није тако. Србин више воли јести прстима што је иначе инат према "бон тону", и са уживањем љебом брише мас' са браде, сем ако није окорели четник па само млатне крпом по истој.

Окреће се коло среће. - Пре бих рек'о, окреће се прасе на ражњу. Али исто је то. Има ли веће среће од печеног прасета? Има! Печено јагње, али не битно сад, све је то зависно од могућности. Како било да било, прасе је главни актер у гојазности, с обзиром да се у просеку једе сваки други дан - 'ебига нема се - а цело прасе окрене бар пет пута годишње: За славу, за Божић, за рођендан, за први мај, евентуално кад дођу рођаци из дијаспоре.

Милораде јел' ово твој митраљез? - По неком, да кажем, званичном мерењу Срби су међ' првих десет нација у свету са илегалиним поседовањем оружија. Који ће им курац? Па сад, није да глуме неке криминалце, иако има и таквих, али с обзиром да говоримо о традицији, јасно је о чему је реч. Најчешће употребљиван је тетејац, чији калибар заврши најчешће у оквир телевизора. Пример: Мијатовићева пречка. Или пак у ваздух, јелте да се избегну повреде, уочи рандом славља: Славе, свадбе, испраћаји, крштења,.. па чак и за време највећих празника мира. Немојте се чудити, па то су ипак Срби!

Да комшији цркне крава! - Иако са истим пече ракију од како је света и века, вечити проблем између њих двоице јесте међа која дели њихова два плаца. Шта је ту проблем? Па проблем је оних пола ара што је Раденко присвоио, на кврано, док се Миленку кћер удавала... Рецимо да је тако. Због наведеног проблема, поред добрих односа кад се пече ракија и врти прасе, следе разноразне тужбе и крвне освете где најчешће страдају већ наведене живуљке.

Четри слова има птића, на врх круна Немањића... - Чињеница да лаковане ципеле и тврд курац никада не излазе из моде, тако ни шајкача са кокардом не излази из традиционалне ношње српскога народа. Вечито остаје као сећање на ђеда Крстана који је двоглавог орла на челендри поистовећиво левом главом са пра прађедом "Видојем", и десном главом са пра прађедом "Прокопијем". Ко то, ко то каже да кокарда није од црвених крака постојала прије..!

Српска се труба са Косова чује.. - Како каже Тома: "..Јер песма је тамо где на неко чека". Дефинитивно најпознатији трдиционални обичај у српском народу јесте песма. Толке битке су пропраћене песмама, из којих су дан данас остали хитови. До душе остали су као хитови четничких песама, али нека вратиће се и оне на своје. Како Шваба каже: - "Боже како је то луд народ. Гине а пева!"

Relativitet za sirotinju.

Fraza koja može da se javi u više varijacija različitog stepena jačine koji zavise od njenog nastavka. Koristi se u slučaju rasprave sa manjim ili većim budalama, lažovima, smaračima i svim onim likovima sa kojima ne može da se izađe na kraj na razuman način. Nakon što ste istrošili sve zdravorazumske argumente da objasnite svoj postupak ili da dokažete toj osobi da nije u pravu, ostaje vam još samo da joj uputite "jedno argumentovano..." koje prekida dalju komunikaciju.

Posrati se, a pritom na svet doneti svoju vrstu, takozvano govno.

To je transformacija nekog teksta ili dogadjaja u srpskom maniru. Najcesce se koristi kao sala kada prevodite neki tekst, ali moze se upotrebiti i kao balkanizovanje nekog dogadjaja...

Sve napornija, zahtevnija, ljomberskija mladež koja ne može da razmišlja normalno jer ih uticaji vlasti, društva, i novih tehnologija kvari. Ko bi rekao, ali jeste tako, svet ide u propast. Retko ko može tome da poveruje, ali zaista jeste tako. Ovo nije nikakav hejt prema omladini, već istina, i-sti-na. Omladinu najčešće možemo podeliti u četiri grupe, i to one po nivou obrazovanja.

1. Deca od druge do sedme godine -Ova grupa će izgleda najviše propaste u budućnosti ako se sveukupno stanje ne bude menjalo. Mlađe generacije propadaju. Zašto? Zato što oni višu deca, nego oni imaju četiri i po godine.. Oni više ne gledaju Toma i Džerija, već im glavu pune američka govna. Oni ne idu u normalan vrtić, već u privatni vrtić na Medaku jer im tamo najviše odgovara ve ce, i ne igraju se sa kineskim igračkama, već sa ispitanim igračkama nastale u Nemačkoj. Deca postaju razmaženija i očekuju sve na tacnu. Oni ne razumeju da danas sve košta i da to nešto neko mora da plati. Mada ko jebe roditelje kad su glupi i sve to dozvoljavaju da rade. Dobro, znamo svi onu rečenicu: "sve bih dao da mi dete bude srećno bla-bla", ali opet ne možeš mu uzimati nešto van svojih mogućnosti. Nije realno to da deca od pet godina traže 'ejplov' kompjuter, zar ne!? Pa naravno da nije. Roditelji vam crnče po ceo dan, keva čisti po kućama a ćaletu pucaju leđa na građevini. Ali dobro, barem roditelji nisu zahtevni toliko, ćaletu je potrebna samo flaša piva, a kevi da ima da spremi bolji ručak od pasulja koji se jede po tri dana. Ta deca kažu bljak čim čuju reč pasulj, ali zato odu u 'Mek Donalds' i naprave račun dve 'iljadarke. Ovakvu decu treba što pre usmeriti na pravi put, i to treba početi od malena, jer će posle biti kasno.

2. Deca uzrasta od sedme do dvanaeste - Pardon, oni više nisu deca, već omladinci. Oni mrze školu, pogotovo matematiku. Eh da ste odrasli ranije pa da ste videli kakve su sve kazne bile kad si nemiran. To su bile muke. Oni više ne igraju fudbal, već golf, ej! Oni su stalno mrzovoljni. Stalno smorni. Pa uzmite makar čitajte nešto mudro i pametno, umesto što gledate Sulejmana. Oni već imaju fejsbuk i redovno koriste aplikaciju "Farmville". Pa bolje da ste uzeli da skupite lišće u dvorištu nego da igrate te virtualne zaraze. Jednom rečju, ka-ta-stro-fa!

3. Od dvanaeste do petnaeste - I oni više nisu klinci, već ortaci, burazeri. Oni se ne tuku, već fajtaju. Oni se ne druže već frenduju. Ja ne vidim gde je tu realnost da neko beži sa časova da bi pušio. Mada kažu, ko ne uči teške predmete, podizaće ih, istina. Najčešće tu iskače jedna grupica spojena iz svih odeljenja i koja vlada. Oni ne kupuju da jedu, već pare štekaju da bi išli u igraonicu i kupili Marlboro. Ee, ne znaju oni da je sad kriza jer njih to ne zanima, njima roditelji moraju da stvore pare. Većina njih je navučena na neke igrice. Takođe, većina je obučena u neki vojni fazon, pilotska jakna (za koju su matorci dali pola plate), kamuflažne pantalone i martinke. Oni se šišaju ili na keca ili ćelavo, jer je film "Šišanje" u njima razvio poseban nerv nazvan "kurčeviti nerv". Retko ko se od njih bavi sportom, čast izuzecima. To su ti opaki momci.

4. Od petnaeste do osamnaeste - E sad kad su već shvatili gde su sve grešili u osnovnoj, to žele da isprave u srednjoj, ali teško jer svoj karakter ne možeš na brzinu promeniti. "Ne treba petao kukurikati u ponoć". Njihov fazon i stil se menja. Odeća, fore, razmišljanje nije više isto kao pre. Odeća je uglavno najk ili adidas. Oni koriste humor u tehničkoj školi. U tom dobu se formira svoje JA i počinje začetak mišljenja svojoj budućnosti. Koji fakultet upisati? Da li onaj na koji želite da idete zato što ćete kasnije imati para, da li onaj koji zaista volite ili onaj koji možete završiti preko veze!? kada ste u srednjoj sve zavisi od vašeg karaktera da li želite da izađete na pravi ili loši put. Ovo doba je prekretnica života, jer dosta toga odlučuješ. Neki ulaze u vode kriminala i huliganstva. Oni misle da će se neko uplašiti njih ako nose najk, frizuru na keca i pljugu, a ramence ko u pilence!? Hah, pa ne!

Barem se može pretpostaviti ko je za sve krivac. Roditelji, loša vlas' i i bes koji iz njih izlazi.

I zato, pamet u glavu!

Sejanje semena tolerancije, u duh tradicionalno netolerantnog naroda. Na nama Vukajlijašima upravo zato leži ogromna socijalna odgovornost, da kao skupina avangardnih pojedinaca okupljenih oko motiva „HUMOR !“, ukažemo ostatku našeg napaćenog društva na koj način bi trebalo upražnjavati raznovrsne seksualne sklonosti i slobode. U ime toga:

Noćna mora poštene omladine željne posla. Klasična navlakuša da se odbije što veći broj kvalifikovanih radnika zarad kumovskih i partijskih veza.

nemačko-zerbiše kovanica koja upire prst u lenjivca i "lakoćemo" lika čija je životna preokupacija provetravanje sopstvenog sedalnog dela...

O Madonna i moćni Konane nek ste mi u pomoć sad. Joj reko bi čovjek da sam pobožan, nego da se vratim na temu. Čuj temu, prije jedno od onih usranih životnih dešavanja. Uglavnom, upao sam u životnu crvotočinu, dalji životni slijed je inspirisan stvarnim događajima, svaka slučajnost je nenamjerna, nego da batalim prdoklačenje.

Počinješ radni dan tako što si prvo ustao iz kreveta, sa tim da ti dosta puta mozak još spava i boli ga kurac za sinhronizaciju i kontrolu tvojih pokreta. Dosta puta ga razbudiš iznenadnim udarom u kakvu prepreku - stolicu, orman, luster. I ajde, počinješ dnevnu rutinu koja zavisi kolko vremena imaš do posla. Organizam koji si godinama navikao na kafu ti vapi za istom. A ako imaš vremena piješ je ono meraklijski, minimum 20 min. Poslušaćeš usput kakve vijesti, čisto da se informišeš da napolju nije izbila kakva masovna zaraza, da se nisu svi pretvorili u zombije, jel Amerika pivukla kakav meteor jer je namirisala nafu na njemu i slično.
Kad si to obavio krećeš na posao. Posao ko posao - sjedi, kucaj, ponesi ovo, ponesi ono, prni u šefov hodnik (čisto da ga natjeraš da promijeni taj odvratni jebeni osvježivač vazduha koji je izgubio miris još kad je Krkobabić bio štićenik Ramzesov), opet sjedi i pravi se da nešto radiš. Uglavnom sivilo svakodnevno za taj pišljivi prihodak, kojeg kad pomeneš uvijek se sjetiš (od prosječne Crnogorske plate kupili bi ste stan za 5 godina, sa tim da živite o vazduhu i vodi pod uslovom da je besplatna). Da, glava počinje da pulsira momentalno.
Nego srećom, šef i nije toliko govedo, makar je internet besplatan. Eto malo razonode. Pošto si socijalizovan u toj mjeri da si patosiran redovno, što od svadbi, što od sar'ana, što od nekih žurki; provjerićeš prvo socijalne mreže jelte u kojima si. Tu dolazimo do mitskog inboxa.
Otvaraš ga, očekujući kakav redovni spem tipa:''Dear mr. Marko you've got 2,000,234$ in our Bank of PičkeMaterineiZabiti, Amalisa Bekele you're lawyer.''.
Ali na tvoju sreću/nesreću (ovo nesreća tek slijedi) socijalne mreže te obaviještavaju kako su ti iste pune poruka od raznih ženskih individua. Hajd' ulaziš redom i čitaš.
Sine, jesam li ja upravo postao Čarli Šin, ili šta? Jer, upravo si pročitao mitske pozive na sex! Njih 10, od kojih 6 vrištećih poziva na sex. Jebote, ustaješ i zapljuskuješ se nekom vodom i vadiš iz džepa ličnu zalihu alkohola.
Kad si se malo sabrao, listajući ta imena, dolaziš do zaključka da tu nije ONA. Jes, možda će i zvučati pičkopaćenički (ali boli me patak); NJU uvijek tražiš pogledom po ulici, nju tražiš po busu, pratiš je kroz masu urađenih goveda na Mikijevoj žurci, sanjaš kako je trsiš uz kakav totem dok je ona obučena ko preplanula indijanka. Ali nema NJE iako se već odavno pratite po socijalnim mrežama, pa i te nekolike kafe na kojima nikad nisi mogao ostati sam sa njom duže od 30 sekundi, zbog njene pit bul drugarice, pa i plesovi i mala vatačina među masom na žurci, kad nisi jebeno mogao da razaznaš ništa, od dranja lokalnih rokera.
E tu nastupa nesreća (gore pomenuta). Iako si davno zaključio da si operisan od bilo kakvih emocija, sem ljubavi prema alkoholu i opijatima, dolaziš do još jednog zaključka, ONA je ta koja ti srce pokrene, ne da ga pokrene, nego da ti počne pucati ko probušen auspuh na starom trabantu. ONA ti pokrene cirkulaciju krvi ko u ždrepca kad se vata za kobilom. ONA, ali nje nema.
A šta je nesreća? To što si oladio za sva vremena tih 10 cura, ajd cura, ljepotica manje više, sem jedne kojoj fali 5-6 zuba. Nećeš ih jebati, iako vrište tvoje ime, iako te svaki put kao nehotice udare sisom po čelu na žurci, nećeš ih jebati, jer one nisu ONA.
Smjena ti se završila, odlaziš kući, jedeš usput neki usrani sendvič (ko da su ga od bajate vojne čizme napravili), zastaješ da kupiš cigare, odigraš kladžu. Usput i odjebeš gazdu koji 3 put već traži kiriju.
Veče je došlo. Provirio si na terasu da vidiš vrijeme kakvo je. Mjesec se pojavljuje, praćen sa njegovim ljubavnicama - zvijezdama.
Stigla ti je poruka, kako te jedna koleginica zove na rođus. Oblačiš se na brzaka. Bacio si korak i nestaješ u noći.
Sjutradan, kad si se resetovao, premotao film, nastavio si sa svojim svakodnevnim ritualima. Kafa, posao, kauč, pijanka.