Ćaletova nepogrešiva dijagnoza koju stalno daje kada vas boli stomak.

Izraz koji se koristi da se opiše da li je neka droga dobra, tačnije da li radi uopšte. Naravno, sud se daje posle određenog vremena, jer neke droge počnu da rade tek pošto prođe određeno vreme od konzumiranja.

Životni tag i fataliti kobejn u vreme bivše Jugoslavije. Junoša sa ispod šezdeset kila i sa pilećim prsima, magistar matematike sa dioptrijom -12 i +6 koji predstavlja opasnost da mitraljezom pobije vasceli svoj vod, talentovano specijalna lobanja ili jednostavno lelemudanski pametnjaković koji je rešen da izbegne vojnički dvopek i čaj od broma, pred komisijom pecao konzervu ribe u limenom lavoru. O.K., sve u redu, sve pet. Pečat u vojnu knjižicu, i doviđenja druže.

Ali, prc. U nekim afričkim plemenima čovek mora imati sto koza da bi se oženio, pingvin koji nakupi najviše kamenčića primami ženku na plođenje, ali, bato, u zemlji Mirka i Slavka, Valtera, partizanskih žena bombaša iz Bihaća i Maršalovog kera Reksa, u kojoj avliji mater na ispraćaju u vojsku nije postila suzu, u toj neće ni dočekati ni da otrači veselje ženeći sina.

On neće jebati, ustvari možda će jebati sredovečnu seosku učiteljicu, Purgerku na moru, i Ciganku na frankfurtskom autobanu, kad se bude vraćao sa bauštela. Ali oženiti se najverovatnije neće, bar ne curu iz dobre, domaćinske kuće. Ko bi dao kćerku za čoveka koji ne može pušku držati? Jer mentalitet našeg sveta je da se aljkavo busamo u grudi kad je dobro, a kad nedaća udari – dao bog, krivi Masoni i Vatikan. Ipak, valja imati zeta koji će biti sposoban izgine u nekom od ratova, ali prvo ako je moguće da krne par komšija, koji se drugom bogu mole, da ga se ima razloga kvalitetno oplakati.

A sad za kćerku udovicu... jebiga, kolateralna šteta. Dao bog... e sad koji bog od ova tri naša, u koje kao komunisti nismo verovali zarad kauzalne veze crvene članske knjižice, letovanja u Igalu i praseće butke preko sindikata, da ga jebem nesam školovana kasti.

Vrsta besplatne tezge, u kojoj nastupaju izgladneli studenti džez-akademije.

Idealno trajanje dana ukoliko rešite da se pridržavate svih onih pravila koja vam se svakodnevno nameću.

minimum 8 sati sna
5 obroka dnevno
svaki zalogaj 50 puta prožvakati
pranje zuba posle svakog obroka
2 litra vode i obavezno zeleni čaj
limun zbog vitamina C i još neke voćke
bar jedan jogurt zbog dobrih bakterija
crno vino, valja se čaša dnevno
prisutnost na svim predavanjima i vežbama
vreme za kulturno uzdizanje i informisanje
zdravo je i šetati minimum pola sata dnevno
treba imati vremena i za porodicu, prijatelje,(traženje) momka ili devojke, životinje i biljke, pranje, kuvanje i čišćenje kuće, bioskop, pozorište, operu i sport

A gde je uživanje u malim stvarima kao što je šoljica kafe?

Naš istoričar, predsednik Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, profesor na Katedri za Nacionalnu istoriju u novom veku na filozofskom fakultetu i autor mnogih udžbenika, izmedju ostalog i Istorije za 3. godinu gimnazije društveno-jezičkog smera. Prijatelji i studenti ga znaju kao Ljušketa, ostali djaci, kao autora obimnog udžbenika koji moraju pročitati do kraja. Osnovna karakteristika njegovog stila pri opisivanju istorijskih zbivanja je veličanje srpskog naroda, epsko izražavanje, korišćenje epiteta i, ponekad, hiperbola.

Osoba koja se osjeća kao, s oproštenjem, tužno govno na kiši. Nakon što ste potrošili sve maramice u kući, prelazite na toalet papir, a pored vas stoji već druga rolna danas. Termosica s čajem se opasno bliži kraju i vrijeme je da se napravi nova dvolitrena runda. Kad kišete zabalavite cijelu ruku, ili ako ste već dovoljno vježbali reflekse stignete otrgnuti već pomenutog toalet papira i njega zabalavit. Napunili ste organizam s limunom, svim proizvodima meda i eukaliptusom. Sad jedno ostaje ona stara domaća... rakija.

E to je kada se u WC u firmi ide kroz kuhinju u kojoj je naravno cafe aparat, a ti si "jutarnji tip" i nisi stigao obaviti kod kuće jer si žurio na posao i jedva čekaš da se istovariš na poslu i onda taman kad si krenuo pet kolegica baš tad ide raditi kavu ili čaj a tebe je stislo kao što nikad do sada nije i koliko se god trudio da smanjiš zvukove koji se proizvode oni su nemilosrdni i izdaju te pred njima... doživio si svojih pet minuta slave...

izlaziš i kao da ništa nije bilo kažeš: Dobro jutro!

Dobro jutro!

S obzirom da mi je poznato kako je mlako pivo najgora katastrofa koja vas može zadesiti (iz iskustva); odgovorno tvrdim da je vruće pivo mnogo bolje od mlakog. Od mlakog prosto ne može biti gore. Pivo kad je baš vruće, vjerovatno dobije neki poseban šmek. Nisam probao, pretpostavljam. To vam je analogija sa ledenom kafom ili ledenim čajem. Kao što znamo kafa ili čaj kad se ohlade, pa postanu mlaki ne valjaju, al kad se baš ohlade - u frižideru, onda postanu veoma popularni "Ice Tea" i "Ice Coffee" koje svi gotive.

to je vrelo:)))

Retko agresivan pristup nesrećnom drugaru (može sinu, ćerki, pa čak ponekad i starom roditelju), koji je morao do toaleta ili je slučajno zaspao, potpuno smetnuvši s uma da stavi mobilni telefon pored jastuka, WC šolje, kade, u džep dok igra fudbal, na slušalice dok je napolju kiša i vetar, na vibraciju ukoliko ima debelu jaknu ili, svakako, da ga uredno spakuje na stočić pored fotelje, ako gleda tursku seriju u sedam uveče uz čaj.
Ima dva načina na koja se taj sramni čin ignorisanja telefonskog zvona može protumačiti: kao vrhunska uvreda ili kao znak da se zove policija.

Kad nađeš način da ono neprijatno što treba sad, odlažeš dok ti se načisto ne smuči.

Gaziti po plitkoj vodi i proizvoditi karakterističan zvuk.
Iako možda zvuči simpa, šljapkanje je vrlo često ima negativnu konotaciju.

Interni nadimak svakog pravog papučara.

Nesto sto vam je keva stalno govorila kad ste bili bolesni!

- najduza stidna dlacica sa koje prilikom mokrenja zadnja kap urina kane... :)

Ne seri. Smorio si više, nisi zanimljiv. Tvoji komentari i proseravanja su bespotrebna i nisu konstruktivna. Umesto što tupiš zube bezveze, idi radi nešto pametno. Plaćam ti avionsku kartu za Kaliforniju, pa ćeš se nagrliti. Skloni mi se sa očiju više. I da, najvažnije od svega - nećeš jebati i nećeš moderisati.

U danima kada se bojimo da promolimo nos napolje iz straha da se ne zaledi, a ni unutra nije mnogo toplije, jer grejanja po običaju više nema nego ima, najbolje rešenje je učauriti se. Pronadješ odgovarajuće mesto u kući (kauč, krevet, fotelja), uzmeš najdeblji prekrivač koji možeš naći i zaviješ se u njega sa svih strana, tako da ti samo okice vire.
Naravno, postoji i maler čaure. Čim se raskraviš i počneš da uživaš, zov prirode, telefon, zaboravljena voda za čaj, požar, vulkan koji ti je odjednom nikao u dvorištu pokušaće da te izvuku iz čaure. Ne daj se, u čauri se ostaje dokle god osećaš potrebu da budeš unutra...ili dok ne skupiš hrabrost da ponovo izadješ na zimu!

Ili sindrom engleskog gospodina. Pojava koja je postala veoma česta razvojem društva i političkog i društveno odgovornog obrasca ponašanja. Predstavlja sindrom veštačke i nespontane pristojnosti, uštogljenosti i uglađenosti po uzoru na kult gospodstva i džentlmenskog držanja engleske gospode (oni koji piju strogo čaj, nose crni šešir, izglancane crne cipele i jebački crni mantil).

Engleski sindrom predstavlja masku uglađenosti iza koje se krije društvena zver i čovek koji bi sutra sve oterao u tri lepe... zbog sindroma opsovati neću. Maska predstavlja onu sliku za javnost, koja zahteva poštovanje opšte prihvaćenih obrazaca ponašanja. Eskaliranje sindroma uglavnom nastaje posle dugogodišnjeg paćenja od istog, i to u nekoj srednjoj dobi, ali što se duže eskaliranje odlaže, posledice su sve eksplicitnije.

Ali, kad maska padne, dešava se svašta.

To su ruke koje su uspele da sastave razbijenu vaznu da izgleda kao da nikad i nije bila razbijena, zlatne ruke su one koje su napravile najbolji ručak, popravile neku mašinu, sjajno nas izmasirale... Jednostavno to su nečije šake koje savršeno rade sa prstima šta požele. Te ruke su toliko puta bile podvrgnute "bajanjem" tipa: ruke ti se pozlatile, da su prosto u govoru i to i postale.