За почетак желим да искористим прилику и кажем да су кумови митолошких бића са ових простора на скали од нула до Боб Марлија били напушени негде изнад MWill-a а испод Џорџ Мајкла. Валгора, Глогорог, ГИЛЗВИТ ЈЕБЕНИ!

Елем...

Иза седам брда, иза седам гора
на пањићу неком смара се Валгора.

Женско дете од четири лета у породицама са мнооого деце бива одведено негде у шуму да тамо дочека сигурну смрт. Да л' ће џелат бити звери, глад, Звогањ, Биља Јевтић или, пак, 'ладноћа, потпуно је небитно. Отац би им рекао да тако џупре тамо и, наводно, чекају брата. Пошто брата нема к'о инвеститора након избора, већина Валгора рипњавају услед једног од горе поменутих разлога. Неке и преживе а све захваљујући неком братићу који је као отац свих вила ваљда (Старпања), па их он штити.

Валгоре су оличења упорности, истрајности а највише нaивности. Да су рођене мало касније биле би све само не ирански нуклеарни програм а да нису 'теле да чекају и роде се управо као Валгоре гарант би заковале негде између антонима Марије Кири и шведског кувара. Оне чекају и надају се као да су заговорници неке националне мањине. Просто је невероватно да неко може толико бити глуп и наиван. Мада, с обзиром да имају година колико један мандат, све им је опроштено.

Žargonska reč, koja ima više značenja:

1) Puška nastala sečenjem cevi (kraćenjem)
2) Kratko piće – tzv. žestina
3) Za taksiste kratka vožnja
4) Naziv za kratko zadržavanje na jednom mestu

-debela devojka
-mrlja koja nastaje na papiru prilikom pisanja
-legendarne karirane torbe koje dobijes na poklon od kineza i ostalih trgovackih plemena na budzi,ukoliko uzmes veliku kolicinu robe koja,jel' tako,samo u toliku torbu moze da stane.nekako najcesci nosioci krmaca su cigani i preprodavci.pri nosenju vuku one drske sa obe ruke i opasno se naginju na stranu suprotnu od one gde je krmaca.mada ima i herkula koji ponosno nose po krmacu u svakoj ruci,obavezno zavrnu rukave da se vide tetovirane podlaktice i nadmocno se keze da im se vide sva tri zlatna zuba...

Nešto, što ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju. Ma, ne bih ga poželeo ni tašti, ni šefu.

Nijedan holivudski akcioni film ne može proći bez par eksplozija od kojih se ona najveća koja izaziva snažno podrhtavanje tla obično čuva za jednu od završnih scena.
Holivudske eksplozije se uveliko razlikuju od klasičnih eksplozija jer one tako da kažem "biraju svoje žrtve." Naime od eksplozije rijetko kad umiru pozitivci a gotovo da nema zabilježenih slučajeva u kojima na ovaj način strada glavni lik. Smrt od eksplozije kada se radi o pozitivcima rezervisana je obično za one koji žele da zaštite ostatak grupe a ta uloga obično pada na one koji su u filmu stekli status otpornih na metke (jer nije dovoljno kul da gromadu od čovjeka savlada jedan običan smrtnik) i one koji su tokom cijelog filma bili sebični antiheroji pa ovom žrtvom njihov lik stičeu simpatije gledalaca. Negativci nijesu tako otporni na ovaj vid ranjavanja pa nije čudo ako jedna omanja eksplozija odjednom ubije i po više njih.
Kako se nakon eksplozije nikad sa sigurnošću ne može utvrditi da li je neko živ ili ne, moguće je da se navodno nastradali lik vrati u nekoj kasnijoj fazi priče.
Takođe, postoji i nepisano pravilo da moćni likovi (a naročito oni sumnjivi u kaputima) nikada ne gledaju u eksplozije već tu čast prepuštaju onima koji su se zatekli u blizini. Ako je takva osoba i postavila eksploziv, uz ovo prijeđašnje može se dodati to da se sa lica mjesta udaljava laganim koracima a cijeli efekat njihove mudovišnosti upotpunjava i bullet-time efekat.

Nazivanje stvari pravim imenom, kategorija: filmski blokbasteri. Jer, jebote - nisam gled'o solidan film u bioskopu, znači, ne pamtim a ovamo ispade da je maltene svaki naslov na repertoaru teška hitčina i ljuta kidalica, obzira bez da li je u pitanju akcija, horor, drama, triler, komedija ili ona naučno neustanovljiva kategorija kino-ostvarenja u kojima prde, povraćaju i ostale gadosti rade Set Rougen, Adam Sendler i ostatak ekipe glumačkih retarda s one strane Pacifika. Usta ih jebem.

Ipak, broj rupa u koje lukavi filmski marketing-eksperti trpaju bioskopsku publiku diljem planete, daleko prevazilazi jedna jadna usta i to treba priznati i umeti demistifikovati "poze" u kojima se to radi. Eo, recimo prva koji mi pada na pamet su perfidno osmišljeni i obavezno zavaravajući tizeri i trejleri, po kojima jebeno svaki film izgleda k'o kandidat za jebenog Oskara (u svim kategorijama, razume se)...a onda je tu i lukavo tagovanje dramatičnih kritika kvazi-kritičara ("Ovaj film ne gledate vi. Ovaj film gleda VAS...", Reme Remenski, Informer) i nabudženih bioskopskih statistika ("200.000 GLEDALACA ZA MESEC DANA! PUBLIKA JE REKLA SVOJE!", produkcija filma Mali Budo), što još dodatno utiče na naivan narod da, fazon, juče pohrli u bioskope i napuni im kase brže nego što Sergej Trifunović rendom prolazniku kaže "Znaš ti ko sam ja, bre?!".

Usta ga jebem, i njega.

Vekovi razvoja raznih aspekata života doveli su nas do današnjeg haosa koji vlada. Gde postoji ogromna ponuda, širok spektar razonode gde se čovek oseća kao da je švedski sto ispred njega i baca se na sve strane, od svega uzima po malo. Kako hrana koju konzumiramo određuje naše zdravstveno stanje tako i sve ono što pustimo u mozak i čime okupiramo misli nam se kalemi na karakter. Kao da smo jedna stabljika koja može izrasti do nebesa i usput nam se nakači gomila parazita na stablo i usled toga stablo se krivi, težinom pada na zemlju i tu ostaje.
To je posledica kada dopustimo da nas sve ometa.
To i ne bi bilo tako opasno da ne živimo u vremenu gde je privatnost otišla u istorijsle udžbenike i gde sistem hiper kapitalizma, koji čoveka vidi kao masu za ceđenje para, proizvodi gomilu reklama, gomilu kratkih fraza. To je osmišljeno i proučeno, da ljudima dopru do nesvesnog, da dobiju uticaj na volju mase. Da ih nonšalantno navedu da kupe njihov proizvod koji im u većini slučajeva nije potreban.
To je postala zloupotreba čoveka radi profita, gde se gube sve vrednosti, gubi se empatija, ljudskost, sve se čini zbog novca, motiv života tih ljudi postaje novac. U očima gubi im se dubina, postaju prazne, kao da ih je duša napustila i ostavila telo da alavo hrli najnižim porivima i vrednostima.
Na žalost živimo u periodu kada sve to cveta, gde nas na svakom koraku truju reklamama, zaostalim frazama i gde masa ne razmišljajući van sistemski ustanovljenog okvira gubi svest gde živi, ko joj je prirodni neprijatelj i postaje lak plen surovog sistema.

Stari i davno zaboravljeni izraz, još iz vremena pre VHS plejera kada ste film mogli da odgledate samo na jednom od dva državna kanala ili, naravno, u bioskopu. E, bioskop je bio poseban doživljaj, kako zbog gužve i teškoće nabavke karata, tako i zbog ogromnog platna i tog posebnog ugođaja. I tačno se znalo ko gde sedi: zadnji redovi su bili rezervisani za zaljubljene parove, dok su u prvima bili pravi filmofili koji nisu nikako hteli da propuste ni najmanji detalj filma, često zureći u svaki milimetar tog velikog platna otvorenih usta pred tim čudom tehnike.
Naravno, i žanr filma je odlučivao o publici. Kad bi se emitovali američki akcioni filmovi (kojih je bilo i ostalo na tone do dana današnjeg), trčali bi klinci. Mislim, morali su da gledaju likove u filmovima poput Rambo, Komando, Predator (al' onaj prvi) gde glavni junak na sebe natovari količinu oružja i municije koja bi stala u osrednji vojni arsenal u Tirani i krenuli da praše time po mrskim im dušmanima kako bi im se najebali keve. Osnova radnje je bila pucnjava, a klinci bi se otimali za "plac-kartu" u prvom redu, da ništa ne propuste i da se užive.
I otuda taj izraz kojim su ih stariji podjebavali kada bi se pohvalili da su gledali takav film iz prvog reda, puni oduševljenja. Kada si već bio u prvom redu da gledaš svo to rokanje iz što je veće moguće blizine, jesi li bar sakupljao i čaure za suvenir?
Naravno, kako bi i ta klinčurija dobijala na godinama, tako bi se selili na druge vrste filmova i polako uzmicala u zadnje redove u pratnji suprotnog pola.

Venčanje u kome ona u dugoj beloj haljini okružena deverušama korača ka oltaru,a njen dragi poprimio lik Džonija Depa(ili nekog drugog glumca,ili pevača).Rodbina uglancana i nasmejana,sve prijateljice razgovaraju medjusobno i drže se za ruke.

Izraz kojim se opisuje krajnje proždrljiva osoba čiji organizam ne posjeduje receptore za sitost te koji melje hranu kao kombajn.

Akustično brijanje
Brijanje brijačem ‘’šuškavcem’’ čije se klizanje po koži i dlaci čuje. Iskusni korisnici brijača znaju PO ZVUKU da li potez po istom mestu treba ponoviti. Ovo je važno zato što zbog izvijanja glave često nije moguće vizuelno pratiti poteze.
‚‚ Šuškavci’’ su zato popularniji kod amatera koji se briju sami.
‘’Šuškavci’’ imaju, vrlo tanko kovano, sečivo širine 22 – 28 milimetra. Mere se izražavaju u inčima npr 13/16
Brice radije koriste ‘’Talijance’’ (ko zna zašto se tako zovu) , zbog toga što svojim uskim sečivom (16 – 22 mm.) lakše prilaze pregibima na koži I bolji su za izbrijavanje.
Brijači sa umetnutim žiletom su podvala nedoučenih brica, koji nikada nisu bili ni šegrti ni kalfe, te tako I ne znaju da valjano naoštre brijač.
-Pogrešno je verovanje, da je brijanje brijačem opasno, Pravilno držanje brijača palcem, kažiprstom i malim prstom garantuje punu sigurnost. Vic je u tome što ispruženi mali prst, postavljen u procep korica, postavlja brijač u idealan ugao. –-Pogrešno je takođe verovanje da se brijač oštri kaišem. Kaiš samo skida masnoću sa brijača i poravnava posuvraćenu reznu ‘’dlaku’’ brijača.
Brijač se oštri prorodnim vodenim brusnim kamenom ‘’Belgijancem’’ (nemam pojma zašto se tako zove), finoće 800-1000 polira se abrazivnom pastom a onda se sečivo impregnira pastom za zaštitu kože lica. Dobar brijač ide kod oštrača jednom u 20-30 godina, a nasleđuje se beskonačno.
Dobar brijač umeju da naprave jedino Šveđani te su najbolji Tri Krune (logo 3 krune) a donekle I Nemci mada je Zwillingwerk AG (Blizanci) takođe prihvatljiv. Uostalom koji god da kupujete uvek će vam garantovati švedski čelik.
Brijači su vrlo često remek dela zanatstva, dizajna, ergonomije, a nisu retki izuzetno skupo opremljeni sa inkrustacijama plemenitih metala a korice umeju da budu prava umetnost.
Upozorenje: Brijač ne nositi u džepu, u slučaju policije, moraćete se brijati ‘’na suvo’’ u stanici da bi dokazali da vam zaista služi za brijanje. (Lični slučaj).

Mesto prepuno gej ljudi.

Za takvu svadbu se kaže – bio si, a k’o da nisi. Posle 7-8 godina zabavljanja konačno su odlučili da se venčaju. Ali ne na staromodan, primitivan i aut način kako to velika većina džibera i seljaka radi. Oni su urbani, gradski likovi, kul, in. I gnušaju se od onih „seljačkih svadbi“ sa puno gostiju, masnom hranom, domaćom rakijom, veselom muzikom i veselim društvom. Nema sanse da oni prave takvu svadbu. Oni su posebni, razlikuju se od mase. Njihova svadba mora da bude nesto posebno. Mlada nije na ceremoniji uzela mladoženjino prezime, nije ga čak ni dodala, jer je emancipovana. A sada svadbeno veselje. Prvo, taj seljački izraz „svadba“.. to nije kul.. Bolje da se zove „wedding party“ i da se hepeninguje na nekom fensi mestu, pored nekog bazena. Drugo – društvo malo ali odabrano, ne vise od 20 ljudi, jer sve preko toga nije gradski fazon. Rodbina nikako nije na spisku zvanica, to su sve seljaci. Eventulano roditelji ako bas moraju i rodjeni brat i to je to. Nema sedenja, to je glupo, na svadbi treba da se đuska, a ne da se sedi i da se jede. Švedski sto i ćao! Muziku će puštati DJ, jer su bendovi prevazidjeni. Eventualno može da nastupi neki gudački kvartet. Muzika isključivo strana, a od domaće može samo ona makrobiotička – Aleksandra Kovač, eventualno Ana Stanić ili Aleksandra Radović. Hrana. Nikako ona prosta i masna hrana, nego to mora da bude originalno – bademi, lešnici, masline, pečurke, salatice razne. Zaboga, niko nije došao na venčanje da se prejeda, to treba da bude više ukras nego posluženje. U suprotnom ispadaš šaban u svom snobovskom društvu. Za piće se nikako ne služi rakija i ostala ružna i zla pića sa ovog podneblja. U obzir dolaze isključivo šampanjac i čileansko vino, a za aperitiv kokteli. Garderoba. Nikako bela venčanica, to je toliko staromodno.. Mlada će verovatno biti u nekoj skupocenoj žutoj ili bež haljini, a mladoženja u sakou, pantalonama i belim patikama. Ukupno trajanje veselja ograničiti na max dva sata, jer posle toga se ide u diskoteku. Veselje da poludiš. Inače, hit u svetu.

Definisana kao visoko optimističan etnitet, endemski nastanjen na srpskom govornom području, pojava iz naslova zbunjuje svojim postojanjem čak i sâme svoje praktikovaoce, profilom generalno spadajuće rusofile-nacionaliste i tradicionaliste-pravoslavce a anfasom obavezno mentalno izazvane i bigote. Jer, jebiga - Rusi naša braća, nas i niih dvesta miliona, iste smo vere i etničkog porekla, ginuli ruku pod ruku u svim zvaničnim ratovima...isti smo narod, maltene (pri čemu je "malte" muklo, jelte), te shodno tome i istim jezikom govorimo, zar ne?

E, tuki, zemljače moj zatucani. Jer iako i srpski i ruski potiču iz iste grupe jezika i imaju solidan broj sličnih reči i izraza, potrebno je ipak malo više izučavanja potonjeg da bi komunikacija na istom bila nešto složenija od pukih "privjet", "davaj", "maskva", "putin", "vodka" i "kak zavut tvaja familija". Jer, po definiciji iz prakse "...ne znači da si jebeni ekspert za ruski/švedski/japanski ako znaš da ubodeš pešes prostih rečenica na njemu..." (gde je najmanje jedna rendom psovka, jer šta je strani jezik ako numeš da opsuješ na njemu?), dok nas definicija iz iskustva uči da "...alkoholisanje sa nekim Rusima na Exitu i koitus sa ubogom Ukrajinkom u WC-u železničke stanice u Stalaću (falilo joj za kartu, karta) NE MORA obavezno uključivati i PRIČANJE RUSKOG...", koliko god se ta eventualnost tebi tada (u)činila mogućnom.

Elem, kada se sve sabere i oduzme verovatnoća da će te jedan baćuška skapirati pošto istrošiš brendove votki i imena fudbalera za koja misliš da su ruska - Kaladze, na primer - i počneš da baljezgaš na srpskom (pritom žešće transferišući akcentuacijom i izmišljenim "rusnicama"), ravna je verovatnoći da ti razumeš nju ili njega kad počnu da parlaju svojim maternjim jezikom misleći da ih kačiš k'o da si odmah po rođenju 'mesto majčinim mlekom podojen kompletnim opusom Aleksandra Sergejeviča Puškina, pa jebemu majku da mu jebem stvarno!

Krajnji stepen lenjosti/nesposobnosti. Nema dalje.
Kako znamo da je ova biljka u stanju da pregrmi +50 c, pustinjske vetrove, atomsko bombardovanje i Bear Grylls-a, potrebno je biti pravi maher i dovesti ovu biljčicu u stanje dehidratacije.

(alb. Povrra Qaqu; rođen 11. septembra 1969. u Malmeu, Švedska) je bivši švedski fudbaler albanskog porekla.
Igrao je po nižim ligama cele Skandinavije, kao i u nemačkoj Regionalnoj ligi - zapad/jugozapad za Športfrojnde Zigen. Konzumirao je alkohol od rane mladosti, što ga je sprečavalo da zaigra u ozbiljnijim ligama. Nije bio nešto popularan dok nije pred kraj svog boravka u Švabiji značajno doprineo da Zigen uđe u četvrtfinale DFB kupa sezone 98/99, tako što je veče pre tekme osmine finala izašao u provod zajedno sa tadašnjim asovima protivničkog Erdingena, Fuadom Šašivarevićem i Almedinom Civom - bosanskim internacionalcima. Neki izvori tvrde da ih je Ćaću odveo u albanski pab da slušaju turske hitove dok motaju bugarsku travu, karaju moldavske bičarke, jedu bosansku pitu zeljanicu i zalivaju rumunskim viskijem. Kad je sutradan počela utakmica, Šašivarević i Civa su još uvek bili pod utiskom, te su na terenu igrali i trbušni ples i ruski rulet i pipirevku, samo fudbal nisu. Trener nije verovao šta mu se dešava, a rođeni navijači ih gađali sitnim inventarom - njihov najgori momenat u karijeri, ali najbolji momenat Povre Ćaćua.

Međutim, Povra Ćaću pravi neočekivan potez na kraju te sezone; iako je na vrhuncu svoje karijere, on odbija da potpiše veoma primamljiv novi ugovor sa Športfrojnde Zigenom i prelazi u Velaznimi iz Đakovice. Mnogi su njegovu odluku da nastavi karijeru u Rajfajzen Superljigi protumačili kao patriotski čin, ali na žalost svih koji su se obradovali, nije doneo klubu ništa dobro. Prvo je odsustvovao par meseci, navodno zbog operacije kolena, a kad se vratio, na većini utakmica je u jednom trenutku počeo da se hvata za stomak i da povraća, iako nije pio sok pre utakmice k'o Nikola Peković. Sezonu je završio sa 15 povraćanja na 16 utakmica, što ga je plasiralo na vrh liste najboljih povraćača Rajfajzen Superljige sa čak 13 povraćanja više od drugoplasiranog Kuštrima Buljaja.

Pošto mu se karijera neslavno završila, vratio se u Švedsku i počeo da glumi u akcionim filmovima. Pri snimanju filma Od šumarka do skvirtanja iznenadno su ga uhapsili pripadnici švedske specijalne policije u saradnji sa MUP-om Srbije zbog sumnje da je '99. inscenirao povredu kolena da bi mu se u stvari obavila transplatacija jetre. Sumnja se da je jedna žrtva trgovine organima imala kamenje u žučnim putevima, te da je baš tu jetru ilegalno kupio Povra Ćaću i da se zbog tog kamenja raspovraćao.

Prevara smišljena od strane ugostitelja u saradnji sa masonima, iluminatima i MMF-om koju ćete pamtiti do kraja života. NEZABORAVAN DOČEK!!!

Slikovit opis najslabije i, ujedno, najlošije kafe koju ste ikada bili u prilici da spustite niz sopstveno grlo. Blatnjavi napitak bljutavog ukusa koji će vas pre naterati da bacite peglu nego što će vas ujutru odšlogirati i osposobiti za novi radni dan. Nezaboravna tečna kreacija kafe-kuvarica koje su svoju trovačku karijeru gradile u onim mnogoljudnim firmama/preduzećima/ustanovama čiji direktori nisu previše marili za radnu aktivnost svojih zaposlenih a i ti skupi švedski aparati za kafu se nisu baš idealno uklapali u planirane troškove plaćanja mini-valova plavokosim im ljubavnicama ( između ostalih tačaka budžeta; prim.prev.). Ustvari, najbolje su prolazili oni koji su tog dana uspevali prvi da dođu na pos'o. Svi posle njih su završavali kao kolateralne štete "vreme je ograničavajući faktor" faktora koji se ogledao u vidu bezosećajnog serviranja bednih ostataka prve jebene ture u šoljice oivičene - o, okrutnosti li - plavom linijom. Doduše, ta ekonomičnost pri trošenju suvih zaliha "crnog napitka", svakako je nailazila na opšte odobravanje kod gorepomenutih direktora ( a u vezi sa gorepomenutim budžetom ) ali i otvarala mogućnosti brojnih privatizovanja neiskorišćenih pakovanja u lične, da ne kažem, domestikalne svrhe.

S druge strane, ako ste se ikada zapitali kako je to biti prosvetni radnik u jednoj, na primer, osnovnoj ili srednjoj školi - bilo bi uljudno da pod hitno zaboravite na tu ideju. Jer, pravo je čudo da pomenuti nisu i ranije otišli u pizdu materinu kada pored svog pretrpljenog stresa na predavanjima, sednicama i sastancima ( sa isto tako poludelim kolegama i roditeljima ) ne dobijaju ni potrebnu dnevnu dozu kofeina koja bi im pomogla da te događaje i moždano i digestivno procesuiraju ( jebem, zar ne? ).

Ipak, mene lično najveća jeza prođe kada gledam neku od jebenih Pavićevih serija i čujem ono čuveno "Je l' može kafica?" pitanje. Setim se onda i firme gde je keva pre šurnaest godina robovala i ličnih pribora za kafu koji je svaki zaposleni, pa i ona, imao u svom stolu, ormariću, tašni. Setim i svoje bivše razredne ( pozdrav ovom prilikom ) kako je palila jednu za drugom samo da bi sprala taj gadan ukus u ustima sa velikog odmora. Zatim je obično slala nekog štrebera da joj donese jednu gorču iz kafane "Fontana" i posle ispijene iste nekako uvek bila čudno dobre volje. Jebiga. Snalazio se ko je kako umeo i znao, samo da nekako pregura taj dan. I jebeno ispiranje džezvi. A eto, mi danas pijemo espresa, kapućina, late-makijata, pičke materine. Nekad su se ljudi baš patili oko ovih danas jednostavnih stvari...

Skup radnji koje počinju da se vrše od prvog dana rođenja muškog potomka, kako bi se što više smanjile šanse da dotični pređe na tamnu stranu.

Ono što prosečan gledalac povlaci izmedju sebe i aktera na tvu kome se dešavaju potpuno nemoguće stvari