Метафоричан, трансцеденталан, романтичан и надасве волуминизиран назив за оно жуто говно на које смо шатро слетели, па шатро нисмо слетели, па има ветра, па нема ветра, тек - МЕСЕЦ.

Било како било...израз се у писаном облику најчешће среће међ' страницама љубавних романа из едиције "Луна" (информација неемпиријског карактера) и квази-поезије од које иоле антињањавом људском примерку моментално проради сфинктер (информација емпиријског карактера), док се у свакодневном говору среће далеко мање и ређе...осим у случају да се забављате/сте се забављали са женским/мушким идиотом који готиви нешто од овог горенаведеног. Елем - раскинути преко руком писаног писма, тое тај стил.

Углавном, јако добар начин да усереш први контакт са персоном женског пола. Поготово ако искористиш неки блам фазон типа "је л' ти тата терориста хехе" или "је л' ти тата Провирон? Имаш бујне обрве"...

Сама сврха истог је започињање конверзације са објектом интересовања, али најчешће то буде и завршавање исте, осим у случају јако јефтине дроље, или евентуално, јако квалитетног и креативног пик ап лајна.

Иако сам израз није српски, усвојен је као "равноправан" и у домаћем сленгу. Еквивалент овом страном изразу би у српском језику био "улет".

И други пут, најчешће, улети представљају изводе из лектире "како испасти морон",
али авај, док год има ретардираних средњошколаца и/или њихових женских еквивалената, pick-up lines ће вероватно остати у употреби.

Фрајер који не јебе живу силу кад су жене у питању. Мегашмекерчина. Никола Којо на квадрат.

Ортак који већину дана и ноћи проводи седећи уз компјутер, најчешће висећи на Фејсу или играјући нешто онлајн. Напоље излази кад га истерају или кад пазари вутру, тј. кад слаже својима да има рибу па тражи паре за илазак. Надимак је добио по томе што је у школи/ на факсу сличан зомбију, поготову после ноћи проведене с Маријаном. Пати од хроничне инсомније.

Трве демагози, исте крви, са гомилом жара у себи, који атакују на своје наследнике покушајем дестилације те крви, под великим притиском. Покушај справљања машине за новац често неславно завршаван. Иако суров и непрактичан, веома распрострањен феномен. Када су у питању паре, ти случајеви(да не кажем људи) умеју да буду веома гадни, потежу за целом артиљеријом безљудскости. Такве би свако иоле моралан пљунуо у лице, само кад би им знао право.
У блажем случају су то само неуспели научници, спортисти, музичари, који својој деци вештачки усађују интересовање(које ће бити кратког даха) за њихове неостварене снове, а затим форсирају оно што они нису успели, не остављајући деци ни мало простора да сами искажу своје интересовање.

За разлику од фреске, у питању је комбинована техника модерне тоалетне уметности, чија се дела у већини случајева излажу на јавним местима велике посећености (угоститељски објекти, тржни центри, стадиони итд.).

Ова техника искључује уштеду материјала. Вајар-сликар у овом случају поред четке потпуно одбија и коришћење воде као разређивача, те утискује велику количину гована директно на керамичку површину. Остатак материјала размазивањем наноси на тоалетни папир који насумичним бацањем одлаже преко почетне масе. Пред уметником је на крају ризичан избор - постојаност папира на почетној маси може или не мора осигурати и обликовати запишавањем, будући да запишавање може довести до разређивања гована.

Завршено дело остаје у свежем стању на увид и критику осталих посетилаца.

straight way to heaven за све камионџије... Највећи број прсића и јагњића који се окрећу око своје осе управо је у кафанама поред Ибарске магистрале. Иначе то је највећа улица у Србији, службено име јој је М21 а једним делом прати реку Ибар по којој је и добила име! Позната је по енормном броју камиона и несрећа које се догађају што због неприлагођене брзине, што због вожње у алкохолисаном стању. Можда су за ово друго заслужне и кафане, која свака на свој начин привлачи муштерије. Једне служе добру јагњетину, друге прасетину, треће опет лепиње са претопом, а неке уз кафу дају ратлук и киселу воду. Онај који је пролазио овом магистралом сигурно је имао сусрет са пандурима, нимало милосрдним али зато би дупе дали за мито и корупцију, или у крајњем случају "Дај 2000 хиљаде па да пишем појас"... Ево имена само неких од великог броја кафана и Биртија са Ибарске Магистрале..

Онај стадијум пијанства када упорно започињеш разговор поводом обљубе са потенцијалним конзументом исте, није битно да л је зиљ или авион колико год се трудио и колико год у глави имао слику да продајеш опасну фору, чак и најгора, запекла, невина, зиљавуша ће се окренути и отићи.Сваки мустанг који држи до себе никада неће дозволити визуелну идентификацију његовог пијанства, наиме проблем се јавља при састављању једне мало сложеније реченице.Тада и оно што је логично звучи као дијалект Зулу племена (у најбољем случају мисле да си странац који учи језик домаћина).Прилазиш ортацима који су временом усавршили ово наречје, они наравно коментаришу да је лезбача.Наравно у комуникацији са остатком чопора овај проблем се не јавља.

Жигосање, српско народно оружје, или хоби. Велики друштвени печат ударен на чело ужареним жигом злих језика лицемера. Ради распознаје, ради слојевитог одвајања оних ''лоших'' од оних ''(не толико)бољих''. Пандан урезаној кукачи на челу из Тарантинових ''проклетика'', само на фињака, кроз исмевање. Лицимури сатиру кроз сатиру. И баш као Бред Пит, наш народ се усавршио...
Метафоричка метла за чишћење све друштвено непожељне жгадије, иако деловање ове жгадије нема последице по друге, ал' јебига, и Ћоркан је играо по огради клизавог моста. Метла за чишћење моралних квазимода у рангу са Мермеладовим, за онеспособљавање истих за икакву поправку и напредак, јер и у случају побољшања, увек остају ''силоватељи'' - барем им тако ''пише на челу'', народ напис'о. А народ не греши. Никад.

Карактерна особина човека са гвозденим мудима и душом памука. Оно што би свака цура волела да има. Јача половина коју красе искреност, верност и посвећеност. Притом и спремност да за своју лепшу половину крене и на десеторицу.
Све је то лепо, само то не стоји буцку са метар и жељом да порасте. Без жеље да га увредим, ретко коме он може бити јача половина.
Сва срећа, те данас, за разлику од средњег века свако може бити сила. Сада сваки жгоља може повући обарач и обрисати с лица земље некога ко је одрадио хиљаде и хиљаде трбушњака. У крајњем случају може да наручи неког да то уради уместо њега. Зато пазите се. Особа којој прилазите може бити управо Џејова жена.

Млеко је текућина коју даје крава из својих сиса прерадом траве коју изждере. Истом текућином она храни своје дете - малу краву. Међутим, људи су по природи зли, па су се у овом случају досетили да краду из уста мале краве како би локали ту текућину. При свему томе су сложили причу како је млеко здраво, ња, ња, ња... А шта је заправо истина? Храна која је намењена систему за варење мале краве (а.к.а телета), није намењена човеку, те неки људи имају тешких проблема када пију млеко, јер су једноставно нетолерантни на лактозу. Просто, не могу да га сваре, те долази до стравичних болова у стомаку. Ово се односи на све млечне производе.

Пијаца снова и промашених занимања. У складу са европском дефиницијом шоу-програма: бљештаво, помпезно, перверзно, омнитематски, дегутантно и банално...
Једни до других и играчи и певачи... И репери и металци... И девојчице од 10-так година што певају изворне и духовне песме, и водитељке-стриптизете што скидају гаће и севају пичком... И спортисти и мајстори... И денсери и неосамураји... И нинџе и минџе... И мађионичари и алкохоличари...
Све подсећа на ситуацију када се ликвидира нека газдинска кућа, па народ трчи и граби све што види... Као после ''ослобођења'' 1944-те када су чувене партизанске ''тројке'' (у овом случају: трочлани жири) судиле и одлучивале ко ће да живи а ко не, то јест, ко одговара да иде даље, а ко отпада... Тако је и овде: све изложено и нагурано у исти кош(неразврстано по категоријама) и изложено суду народа, а све у циљу приближавања тој, нама магичној, мистичној и светој суми од 100 000 евра...

Може бити упит, може коментар, али и старт (или барем покушај истог).
У последњем случају то је покушај млађаног пастува (са безрезервном вером у себе и свој шмек, пропраћен обавезним намигом) да својим ставом тек упознатој женки стави! до знања да је она његова и да ће убрзо доћи до сношаја, те да се она ту ништа не пита јер, забога, очигледно је да је на саму његову појаву већ овлажила до колена и спремна да му се беспоговорно пода, хипнотисана таквом једном појавом покушавајући да врати своје лево стопало у нову ципелицу... Срећно момчино.
У осталим комбинацијама ваљда се јавља као опис неког прекурца (?!) када о истом причају препичке. Или неке шипарице, шта ли.

Редовно стање на ТВ екранима у Србији до увођења кабловске. Неки су имали среће, па су имали сателит. А ми који нисмо, свакодневно смо се суочавали са овом елементарном непогодом. Па онда ћале мора да се пење на кров да намешта антену, једно дете да стане на пола степеница, једно код врата а кева код ТВ-а и да се довикују, у ствари да преносе шта ко каже (по оном систему, као кад се носи нешто тешко а има више људи, па да не би свако носио тешко све време, они стану једни поред другог и додају један другоме, е тако је и ово довикивање функционисало). Најважнији термини коришћени у овом случају су били: "Је л' има снега?", "Мало лево, лево!", "Сад мало врати", "Је л' добро" а олакшање настаје кад мајка викне: "Добро је, не мрдај више!"
Срећом па тада није било баш нешто пуно канала да се тражи. Ако ћале ухвати трећи, онда си на коњу, можеш да гледаш "Додатно убрзање"!

Некњижевни израз за исказивање највишег степена неслагања.
Алфа и омега одбијања.
Непризнато дете израза "Неће да може!" и "Јес' шипак!"

Настао простим спајањем две узвичне енклитике: "Јок!" и "Ђока!"
у синонимној релацији што проузрокује комичан ефекат код саговорника.

Тајна успеха је у самој техници изговора, који заправо мора бити брз и одсечан по могућству са искарикираним мандаринским акцентом.

Најпознатији српски син, након свог имењака Милошевића. Ако је у другом случају, мама малог имењака тврдила да је он вредан младић зато што је носио гајбе са кока колом и џакове кромпира да би зарадио џепарац, отац малог Марка Мишковића - велики Мирослав каже да је боље да Марко ради у Ц.Звезди и тако убија време, него да седи по кафићима и не ради ништа. Е сада, то што се Марко ретко када појављује на свом радном месту, као први финансијер клуба не даје ни кинту, поставља келнера за председника, блеји у Америци и што уопште не обавља своје службене дужности док се клуб распада као труп мртваца након шездесет дана од смрти је сасвим неважно. Најважније је да је лепи Марко жив и здрав, јер на младима свет остаје! По тој логици, Србија на Марку остаје...

Безвројне собе су, као што сама реч каже, бројем необележене собе у Студењаку на Бежанијској Коси. На скоро сваком спрату, у вероватно сваком блоку, налази се по једна или више соба у којој живе људи који се не могу баш назвати студентима.

Наравно, у њима у 99% случајева станују људи чија је националност иста као и националност директора дома, преко рецепционера, чистачица и већински запослених- Црногораца.

Ту станују нестуденти у пару или у форми омање породице, који чекају неку бољу комбинацију, па макар то потрајало и пар деценија. У сваком случају, собе остају резервисане за неке нове младе и не тако младе Црногорце.

И, наравно, ништа ником не плаћају. За разлику од оних за које је та установа направљена и који ту живе јер немају где.

Најмизернији део људске расе који не тако ретко окупира сам врх државе.
Бобани естрадне сцене. Амиџићи међу водитељима. Рудар из Сурдулице међу грађанима. Исти се размножавају невероватном брзином, а лек за њих још увек није измишљен.

У случају да нису успели да се дограбе власти, услед лоше среће у генетској предодређености за интелигеницију, остали су на дну „социјалне каце“. Обављајући послове за које су једино способни, идући на мочугу средњем слоју, обезбеђују себи тек толико новца да издигну нос изнад гована и дишу на пола плућа тј. асматичарски.
Ако икад дођете у контакт с њима, хебиџа. Препознаћете их и залупити им врата пре него што се као паразити не инсталирају у Ваш живот...

Заборављена земља. Узба вашег памћења која садржи вишак информација из пуног хард-диска, а коју ћете, у случају потребе, наћи - на Св. Никад.
Почиње бенигно, ставили су дигиталну централу у пошти, додали пар нелогичних цифара и база података са свим бројевима телефона од ортака и ''другарица'' не може да се ажурира, багује. Дешава се на послу, ако се дати посао не одради одмах, он лагано одлази у Лапонију, док га шеф, на дан истека рока, не затражи опет.
База прељева и подацима се ставља приоритет. Памтиш само важне ствари. Стижу и године, избацујеш из меморије развојни пут комшинице Мице-јебачице, а убацујеш житије Краља Селасија од Етиопије.
Користиш нове технологије, правиш подсетнике. Ипак, и даље заборављаш. Шта сам оно хтео рећи...

Одрати некога преко сваке мере, "ко муса јарца" било физички било финансијски.
Потиче од старинске праксе да се са закланог живинчета скидају "каиши" меса или коже да би се одвојили од целине било ради даље обраде (ако сте нешто заклали за себе) или ради закидања некоме или наплате нечега (ако је заклано туђа својина и намењено другоме или за продају).