Опште позната ствар да је у последњих пар десетина година војна обавеза постала највеће зло и да данас није кершме онај ко одслужи војни рок, већ онај који га избегне, па стога је и тај исти коверат, најчешће плаве боје, у којем се налази злокобно писмо, најбоље одма поцепати и затворити се у топлину подрума док не дође војна полиција да те води. Шалим се, не мораш у подрум, лагано мож да искулираш дину, дину и по, осим ако баш немаш среће.

Но, фазон је у томе да је због тога што је лако цепљив, овај израз добио скроз други смисао. Гледано из мушког угла, пошто само они су и добијали позиве за војску, кад се искористи са заменицом женског рода, може да значи да би је откинули од курца, тј појебали је јако, да пуца јер је много јебозовна рава. Онако с мераком!

Са заменицом мушког рода је другачије, осим ако нисте припадник ЛГБТ популације па вам дође исто ко и у овом случају са женама. Кад се користи тај облик значи да би га угазили, раставили, отворили и јебали му све по списку неким помагалима, нпр водоводним цевима, палицама за голф или буздованом. Одрадили би му операцију промене идентитета џабалеску. Значи класична доминација.

Иако слично звучи, суштински различито од силовања језиком самим тим што потоње може бити спроведено и на физичком плану, поред менталног тј. вербалног који одликује обе појаве.

Појава силовања језика је својствена новопеченим стручњацима запосленим у представништвима страних компанија који услед недовољног познавања посла при учењу из страних приручника (најчешће на енглеском) нове појмове усвајају на страном језику и у тим облицима их користе силујући српски језик. Ова изопаченост није ограничена само на поменуте несрећнике већ и на новопечене (али и недопечене) у већини животних ситуација где велики значај имају нове технологије које на жалост нису у довољној мери приближене говорницима нашег језика услед непостојања превода, лоше локализације софтвера (ако уопште постоји) и сл.

У случају енглеских речи реч је о тзв. англо-српском језику (серблиш или срблиш). У корену ове изопачености је незнање, лењост и немар оних који говоре и оних који су дужни да поменуте преводе, локализације и сл. понуде.

Код свесне и намерне злоупотребе страних речи реч је о патологији својственој едукованим ћуркама, покондиреним тиквама и сличним полуписменим (и често препотентним) клипанима са мањком самопоштовања и потребом да се представе у, по њиховом мишљењу, што бољем светлу.

Карта за будућност. Хартија од вредности помоћу које бирамо да ли ћемо бити окружени богатим или сиромашним људима. Доказ зрелости. Испитни лист на коме сабирамо сво наше знање, искуство и памет - крајња оцена - то смо ми! Некада су били ускраћени женама, а и дан данас су женама забрањени у већини муслиманских земаља. Додуше, ни наше, еманциповане жене не умеју правилно да их користе, јер неретко показују своје детињасто понашање и размишљање приликом исказивања изборне воље. Мада ни мушкарци нису показали претерану зрелост у коришћењу истих.

Честа апстиненција од попуњавања гласачких листића зна да утиче веома негативно на појединца, али и читаво друштво. Зато се стално апелује на све грађане да не остављају беле гласачке листиће, јер тако гора опција побеђује.

Са друге стране, редовно попуњавање гласачких листића доводи до прочишћења ситуације, што свеукупно за крајњи резултат има економски и социјални напредак појединца и друштва.

Гласачки листићи долазе најчешће у два облика - као четвртасти паприћи или као ролне. У сваком случају завршавају посао, осим у исламским земљама где се уместо њих користи флаша са водом, познатија на Балкану као шУптарски биде. Ко је служио ЈНА зна, ко није - нек се нада да никада неће ни сазнати.

Један од начина да оправдаш сваки свој испад. Какво год срање настало (претило да настане) ма колико други били забезекнути твојим поступком, вађење је на дохват руке: шмекерски поглед, благ осмех, речи из наслова и извукао си се.

Нешто као просто проширена реченица "маа шаааалим се/шалио сам се", само ефикасније.

Улази у учионицу први час док је напаљени малолетници жељно ишчекују. Да је лепа, јесте, али делује нестварно лепа након целокупног школовања проведеног гледајући наборана лица и ренесансне бокове ускоро пензионисаних професорки.

Моли да јој неко затвори врата јер их је претходно једва отворила носећи лаптоп, ташну и руке препуне књига, белешки и разних пропратних материјала за ученике, које несебично дели, не жалећи ни папир ни кетриџ. Има се, може се, све је то зарад образовања.

Све лекције и предавања чита са папира - што је сигурно, сигурно је. Ту већ полако опада она еуфорија, али је и даље на завидном нивоу, јер, Боже мој, неискусна је. Евентуално је имала неколикомесечно искуство у основној школи. У том случају предавања ће по тежини бити сразмерна универзитетским, а методе као за предшколце.

Док шета кроз учионицу и само задаје нове задатке (праћена одмеравањем доброг дела девојака из одељења) сва амбициозна и пуна свежег знања, буљиш у њен деколте и конташ да је домаћи најмање што би урадио за њу док те тако гледа.

Следеће недеље, убеђен да си стекао њену наклоност - закључак проистекао због неколико осмеха и што си међу првима којима је запамтила име, дође и сва слатка ти забибери кеца.

Честе, огромне грешке које праве спортски коментатори пратећи утакмицу и оцењивајући појаве. Сјајан пример можемо видети код Слободана Шаренца, легенде коментарисања кошаркашких утакмица, коме је дуготрајно проучавање кошарке очигледно ослабило вид.

Појава равна брадатом бомбашу-самоубици, разбојнику који управо бежи из банке са све митраљезом у рукама, или, што је код наших медија популарно, навијачу (тј. хулигану) који са шест упаљених бакљи трчи и баца бомбе унаоколо, са све ножем међу зубима.

Једноставно, да би стигао до циља и жељене (вољене) особе, мора се мимоићи са подоста људи уколико се налази у неком већем месту. Притом ће изазвати сијасет негативних реакција од разних типова људи приликом тих мимоилажења...

1. "Видиш како он носи цвеће девојци, а ти мени ни ружу, а камоли букет?" (девојка дечку);

2. "(У себи) Маму му јебем, сад је овај билмез морао да прође" (тај дечко);

3. "(У.с.) Е, кад сам ја мојој Милени куповао цвеће... А она ме превари са оним...". "Извините, имате ли жилете? Небитна марка, само да су оштри." (несрећно заљубљени мужјак);

4. "(У.с.) Он сад носи цвеће некој... Као некад Бранислав мени... Шмрц!" (несрећно заљубљена)...

Лихварска хуља, тај ђаво. Све ти да, све што ти срце иште, а још више ти узме и дупло отме. А човек к'о Грчка, пао му кредитни рејтинг. Клонуо духом и целим бићем. Отишао у стечај, опколили га повериоци. Кажу, нема од њега ништа, пропада. Још кажу, најбоље га приватизовати. А ђаво управо то и има на уму.

Када човек свесно препише душу на ђавола, обично то ради са неком, по њему, адекватном компензацијом на уму. Слава, успех, новци. Три речи, један појам. Кад имаш једно, имаш сва три. Здравље и дуг живот ретко ко тражи, што је и разумљиво јер је ретко ко тако приземан и скроман, а и зато што се то баш то добро здравље веома често узима здраво за готово. Док год се њиме може похвалити не придаје му се много значаја.
А жељени друштвени статус и испуњење снова коштају. Много. Много одрицања у оба случаја. У овом случају, одрицање од сопствене душе. Одрицање зарад сневања сна на јави, који наспрам вечности у паклу, заиста делује као интермецо између два веома мрачна чина Фауста.

Сељачина није човек који живи на селу. Људи који живе на селу су нормални људи, сељаци, особе које се брину за стоку или башту или шта већ који од њих поседује.

Сељачина за разлику од сељака може да живи и градским, приградским насељима па и у самом центру неке метрополе. Лако се препознају на улици. То је онај јадни покушај нафураног лика/нафуране рибе, са јадним фазонима и тотално промашеним покушајем праћења актуелног стила облачења. Обавезно пуши, правећи оне ретардиране фаце док увлачи дим. Пљување је 'маст' код мушкараца.

Користе тотално излизане фазоне, у просеку до годину и по дана старости, који више никоме нису смешни и неретко купе фазоне својих ортака из друштва који су смешни једино у случају када их та особа оригинално прича, нипошто у интерпретацији сељачине.

Рибе мувају на увек ретардиране шабанске начине, за љубав никад нису чули. Свакој покушавају само да се увуку у гаће. Девојке тог типа су радодајке, у покушају да на тај начин стеку неку популарност, јер немају ниједан други квалитет и сматрају то јако битним. Таквим људима није ни близу јасно колико су ти сви поступци смешни.

Свако место има бар једну овакву особу, онако са пола мозга и прате је горе наведени и слични неквалитети. Жалост данашњег друштва.

Последњи ступањ на импровизованом мерилу смора.

Нити да се јебе за паре, ни за џабе, ни да се јебе уопште, ни да ти издрка у мимоходу за сомундару, једноставно болЕ њу курац.

Ко зна што је то добро. Не знаш ни сам како си је добио, не можеш да вратиш филм. Долазиш из болнице и седаш за фејс да би јавио то неким ортацима. Они кажу својима, тако да за 5 дана доста њих сазна. Ти цео дан седиш и куцкаш се, умиреш од досада, а укључују се неки леви ликови којима се једва јављаш, да те питају како си, али ипак битније им је како си је добио и онда и сами враћају филм да л` случајно нису пили после тебе на некој пијанци, или јели. Пола њих и не зна шта је то, па си са википедије направио пречицу да би им копирао линк ако те питају, али су чули да је нешто зајебано, да нећеш смети да пијеш 6 месеци и да мораш да лежиш месец дана. Сви се одједном нешто интересују и шлихтају, запиташ се колико си ти уствари важан. Баба и деда редовно почели да доносе ручкове посебно прављене за мене, сећајући се кроз маглу шта волим и смем да једем, јер далеко живе, у згради прекопута, па се зато веома често виђамо, на неких месец дана и када деда прими пензију. Све се на крају сведе на једног, два, или, у најбољем случају три човека који нису дупелисци, поред родитеља, рођене браће и понеких из уже родбине којима је стало до тебе и који се стварно интересују и за твоје здравље.

Данас је ћата постао историзам. Може се срести једнно на ретким сеоско-шаторским свадбама. Сада је таквих весеља све мање.
Ћата је човек задужен за пописивање коверти и поклона које младенци добију на свадби. Он мора бити поверљив породици младенаца, проверен човек.Када се гости изљубе са родитељима младенаца и кумом, долазе до једног стола и књижурине над којом ћата пише. Онда гости извуку коверту или неки поклон, а он запише колики су износ донели и који је предмет у питању ако није новац. Поред њега увек стоји један млад дечко који све то уноси у собицу преко пута.

И тако све док гости долазе. Ништа се не оставља случају, коверте се одмах отварају и прегледају, поверење не постоји. У Босни се дешавало да гости доносе празне коверте а кажу да унутра има петсто марака. У Шумадији то не пролази. Некад поред ћате стоји микрофон и директно у шатор се саопштава ''А од Јове Јанковића, блендер и триста марака за драге младенце!''

После свадбе се врше анализе добијених ствари. Гледа се која породица је колико дала и враћа се истом мером на њиховим свадбама. Ћата је био далеко уважен али се дешавало да неки неколико коверата смота за себе. Зато с времена на време, одрасли пошаљу неког клинца који се стално мота около док гости дају коверте и поклоне, да би се уверили да ћата не присваја новац у своју корист.

Када елоквентна особа остане без аргумената на све до тада речено.

Особа чије је генетско стабло сатрулило. Неспособна за самостално нормално функционисање, ослања се на околину да га одржава у животу. Али, околина га је одстрањивала хируршки.
Некада су се генетски ћорсокаци тако и завршавали, ћорскокаком. Сада, они се множе. И множе.

Мала, пластична куглица, обично наранџасте боје, која се убацивала у дечије пушке кинеског порекла. Главна, неретко и једина муниција у чувеним ратовима и заседама. Јаук приликом, бога ми јаког бола у случају да је хитац испаљен из непосредне близине, био је и остао главни доказ да сте ''мртви'' и избачени из игре. Сваки клинац који је рођен деведесетих, односно онда када је пушка и била најпрометнији производ, зна како изгледа ово малено убојито оружје. Најчешћа боја била је наранџаста, чести су били и они бели, плави и црвени, а црни су били у поседу само оних највећих јебача у друштву.
Пиштољ или пушка, оружје предвиђено за овакву врсту муниције, увек се морало ''репертирати'' како би пуцањ био омогућен. Ово је за многе млакоње представљао непревазиђен проблем, барем до поласка у школу. Муниција се куповала у оближњој радњи, све док се не би исцрпли и последњи знаци разумевања наших родитеља. Након несташице, настала би општа потера и домишљатост, чиме су наши клинци овог доба постали једини конкуренти за ненадјебивост јунацима партизанских филмова. Осим новца, роитељима, нарочито мамама, представљао је известан проблем и чињеница, тачније њихова брига, да ће нас ове пластичне стварчице повредити, нарочито ако будемо погођени у око. Сматрајући превазиђеним, верујући у нове идеале јапанских анимираних филмова, и не занимајући се уопште за оружје, нова клиначка генерација запоставља меткиће пуштајући ову уметност да изумире, живећи једино у сећањима оних који су је одавно прерасли.

Три основне теме турбо фолк песама/хитова. Зависно од периода године, извођачи избацују песме са једном од три теме. Летња песма иде негде око априла/маја и поставља се на јутјуб уз обавезан додатак ЛЕТЊИ ХИТ! - нипошто без кепс лока и узвичника, једног или више. За спот је довољна нека кафана, алкохол и полуголе (више голе) плесачице.
Новогодишња песма излази углавном крајем новембра/почетком децембра, такође окарактерисана на јутјубу као ХИТ, МЕГА ХИТ и слично иако у моменту давања таквог имена песми, нема ни 100 прегледа, али то је мање битно.
Летње и новогодишње песме се сваке године понављају ако у тексту се спомиње љубав на мору, шетање уз плажу, журке и слични мотиви, кад откуца сат биће ово-оно итд.
Љубавне песме су врхунац, могу да се снимају током целе године и у случају да могу да се слушају уз алкохол, имају дуг век трајања. Ако се запичи на нешто техно песма је краткотрајне популарности јер ће да смори врло брзо. А ако још се спомене неки алкохол, превара, зашто си ме оставио/ла?, где си била кад сам био нико, дођи да ме загрлиш, што се не јављаш, позиви неузвраћени, пишем ти писмо (ко још данас пише писма? ) и сличне теме, па то је хиТчина!

п.с. без увреде на музички жанр, реално је тако.

Једна од највећих илузија којој сви воле да прибегавају. Тако им је лакше. Ипак, то не мења чињеницу да је то једна од одвратнијих флоскула коју је људски ум породио.
У најбољем случају, може да се промени само наш угао гледања на дату ствар, а никако ништа суштински у вези с њом.

Ако те нека фирма зајебала за посао и примила неког преко странке, временом можеш само да одустанеш од намере да директору исте набијеш Магнум 44 у уста и издекламујеш "Do I feel lucky" монолог. Али, пролазак времена ти неће донети посао. Мораш сам да устанеш, куцаш на врата, вучеш за рукав, шаљеш мејлове, правиш фрку и остало. То делује мало испод части, али у земљи у којој смо, та синтагма одавно не постоји.

Ако ниси успео ништа да урадиш код женке која ти се допада из једноставног разлога што ниси ни покушао, јер су ти се у одсудним тренуцима јајашца компресовала на величину пластичних куглица за пиштоље, време неће да ти је доведе у наручје. Ако желиш нешто, мораш да уложиш труд. А можда ни то не буде довољно. Али, бар нећеш да се гризеш.

Ако си изгубио драгу особу, она неће поново да ти полети у загрљај кад прође мало времена. Можеш само да прихватиш да више није ту.

Што би рекао универзално вољени лик из серије "Doing things changes things".

Једина ствар коју време заиста мења је место боравка људи.

Изрека која се користи када желимо да нагласимо да није све онако добро како изгледа на први поглед.

Папучарска молба за опроштај преко нета. Карактеристична за врсту алфа папучара који су у извињавању конкуренти Борису Тадићу.

Рендомли упознаш ликушу која ти парира у смислу да слушате исте ствари,конта твоје шале,прави добру сарму,океј, можда ни не знаш како то ради у кревету и да ли уопште смотава сарме али схваташ поенту да је ликуша супер кул. Али тебе други проблем мучи није то зато што она има коју килу вишка (шта коју, брате тону) нити што је крезубава,већ што си ту где јеси да полажеш испите,дуваш,излазиш,јебеш ту и тамо ништа за стално,добијеш дипломицу и донесеш ћалету и кеви, у најбољем случају. Или кренеш факс напустиш јер си скапирао да од факса нема ништа да ће фирмица са ортацима боље ићи (наравно родитељима уБосни јавиш да полажеш испите све по пе есу итд.) просто уживаш у том стилу живота, и онда ти се појави ово. Хтео би да испаднеш фин,да не повредиш њена мала осећања (ма која осећања ко да је тебе неко питао како ти је било када те она препичка у средњој оставила због Стеве месара) па јој лепо кажеш "Ти си супер девојка али ја нисам спреман за супер девојку".
Окренувши јој леђа са мишљу да можда ипак добро пуши јер има такву некакву вилицу,осетиш јак бол у леђима пробудиш се у ургентном, да јбг ниси знао да оће и да бије.