Ono što dobijete od drage vam osobe za rođendan. U zavisnosti od finansijske situacije, karaktera slavljenika i osećaja bliskosti postoji više vrsta poklona:
KLASIČAN POKLON - Dezodoransi, parfemi, knjige, CD-ovi, DVD-ovi, mini gedžeti, sitne džidža-bidže itd. Sa ovim poklonom nema greške. Dovoljno je da makar grubo poznajete ukus slavljenika i nema da bude problema. Nije skup ali ako je pametno odabran slavljenik će se oduševiti.
JESTIVI POKLON - Poklon koji se jede. Na primer: kilogram pistaća, veliko pakovanje rafaelo kuglica, džak čokoladnih bananica, veliko pakovanje gumenih bombona itd. Stepen uživanja pri konzumaciji ovog poklona je obrnuto srazmeran njegovom roku trajanja. Mislim, kako ostati ravnodušan kad ti neko pokloni kilogram super slanih pistaća?
SEKSI POKLON - Poklon koji se kupuje ljudima sa kojima se nalazite u intimnom odnosu. Tange, bokserice sa smešnim natpisima, nakitnjak, ultra tesne bodi majice, seksi igračkice i pomagala, raznorazni fetiš predmeti itd. Ljubavnici znaju zašto.
RUČNO IZRAĐEN POKLON - Najčešći izbor umetnički nastrojenih individua. U zavisnosti od toga koju umetnost preferiraju, zavisi i šta ćete dobiti. Osnovna odlika je da je poklon unikatan i potpuno neponovljiv, stvoren samo za vas od osobe koja vas poznaje u dušu.
SKUPOCENI POKLON - Automobili, skuteri, Džejms Bond satovi, laptopovi, dijamanti i sl. Megalomanski pokloni koje kupuju ljudi dubokoga džepa koji obično misle da skupim poklonima mogu osvojiti simpatije i naklonost slavljenika (najgore je što zaista i mogu).
ŽIVI POKLON - Egzotične biljke, simpatične životinjice ili u ekstremnijim varijantama iznajmljena striptizeta koja samo za slavljenika izvodi erotski ples i igra mu u krilu a posle toga, ko zna, sve zavisi koliko su drugari spremni da odreše kesu. U slučaju devojke, zna se, striper obučen kao Deda Mraz.
NOVČANI POKLON - za ljude koji ne vole da rizikuju i eksperimentišu već slavljeniku prepuštaju da sam sebi kupi poklon. Lepo, daju mu keš uz savet da pametno potroši date pare.
- Evo nećače, ujak časti sa sto evra. Ali da pametno trošiš! Da kreneš na kurs italijanskog ili da se učlaniš u kulturno umetničko društvo pa da naučiš da igraš. Ulaži u sebe!
- Hvala hvala, slažem se, najvažnije je ulagati u sebe i u svoje obrazovanje (a u sebi jedva čeka da ode i kupi novi force-feedback volan sa za igranje Formule 1 na kompu).
ŠAŠAVI POKLON - Od kupca ovog poklona se očekuje određeni stepen kreativnosti i poremećenosti. Fora je da poklon bude što originalniji. Pre par godina, ortak i ja odlučili da drugu kupimo šolju u obliku sise (koja ima malu rupicu na bradavici) i litar dugotrajnog mleka. Kad smo mu doneli naterali smo ga da pije mleko baš iz te "alternativne" rupe. Bilo je strava sve dok se njegovi roditelji nisu vratili kući baš u tom "svečanom" trenutku.
U želji da utvrdim koordinate ove napaćene državice krenuh ka Osnovnoj školi da potražim najjačeg profesora geografije na Svetu, Miću Globusa. Došao ja tamo, direktor me pozdravio, ipak sam ja bio nekad nada te škole, Vukovac i đak generacije. To što sam sad na Birou, neću ni da spominjem, bolje da makar malo živim od stare slave. Upitah ga gde je Mića Globus, reče mi da on odavno ne radi i upita me zašto ga tražim. Otkrih mu svoje namere i on me uputi kod novog profesora, izvesnog Ace Dačića. Kad sam ga video sve mi je bilo jasno. Taj ne zna kol`ko je sati i gde se nalazi, a ne da mi kaže geografsku širinu moje rodne državice. Učtivo porpičah sa njim, a u sebi mu se najebah majke. "Zbog tebe li je Globus izgubio posao, veze ti nemaš, mora da si Dačićev neki rođak, ili makar član partije. I najvažnije, glava ne može ni da ti prismrdi Mićinoj! Njegova se opirala antičkim principima proporcije, to nam je rekao nastavnik likovnog. Sadržala se četiri puta u telu. Nemaču pojma!"
Krenuh kući, pozvah taksi u nadi da će Mića da me pokupi, ali nije bilo tako. Došao je njegov kolega iz druge smene. Mašinac po profesiji, propao mu kombinat, pa taksira, mora tako, ima troje dece, od toga jedno studira u Beograd! Nije htela mala da ide u Niš, ocu prodala priču da je gore bolja škola, a zna se da je otišla zbog splavova i zbog nekog tobože života. Bi mi žao čoveka pa mu ostavih bakšiš, iako ću zbog toga da pojedem burek bez jogurta. Svratih u pekaru, kažu nema burek, samo neka rol viršla. Poskupela nafta, pa im se ne isplati da ga prave. Ako je za utehu imao sam za jogurt. Namignu mi prodavačica, zamislih se u sebi, svaka ti čast kad možeš da se smeješ, a kad izračunaš satnicu rada najlakše bi ti bilo da uđeš u tu pećnicu i završiš ko Đenka.
Ušao sam u kuću i sa vrata upitao kućni savet da ne znaju slučajno koordinate ove državice, da bih znao da izaberem najudaljeniju tačku na kugli zemaljskoj. Svi u glas mi rekoše: "Ćuti!" Zapitah se kakav hor bez dirigenta. Sve mi je bilo jasno kad sam pogledao onu crnu kutiju, koju sam želeo da izbacim iz kuće ali nisam imao većinu. Videh Zvezde Granda, posle ide Turska serija, pozdravih se sa tim da će mi neko reći željene koordinate, i da su znali, ova ubistvena kombinacija je učinila da ispari i ono malo pametnih informacija u glavi. Kad saznaš da je Slađa Đogani napucala bulju na nekom novom aparatu, zaboraviš Mihajla Pupina. Kad se zabrineš za Oguza, ode i Teslin motor indukcije u zaborav. Svaka nova Đovakova pobeda, je tvoj novi poraz, u slučaju da se nenormalno primaš na nevedenog. Ali neka, blejite u taj televizor, ko ga i izmisli. Zaboravio sam sad. Eto šta mi uradi ta šarena kutija za ovih par minuta.
Sedoh i otvorih enciklopediju da nađem ovo što me proganja ceo dan, kad nestade struja. Setih se da ulazimo u izbornu godinu i da će nas malo podsetiti srećnih devedestih, pa će posle opet na šarenoj kutiji izgovarati šarene laže, kako su uložili nadljudske napore da restrikcija ne bude. Za one sa malo skupljom ulaznicom neposredno su objavili: "Uvezli smo struju, koju ćete platiti duplo više, ali makar ćete imati svetla!" Vraćamo se na Teslinu hidroelektranu na Nijagari. Uf Nijagara, zvuči primaljivo, ali ipak je to preko okeana, Amerika, proradi i ono malo srpskog u meni. Neću tamo!
Kao što sam i očekivao, struja dođe brzo, a utom se oglasi zvonce. Nadao sam se da su ortaci, otvaranjem vrata sumnje su mi pale u vodu, bio je to komšija Miloje iz Švajcarske. Znao sam i zašto me traži, trebala mu je neka ideja oko treće kuće u selu, i tačne pozicije za lavove na kapiji. Poče: "Znaš mali, pričali smo..." Klimnuh glavom u znak podržavanja, ogrnuh jaknu i krenuh za njim. Dođosmo kod njega, ispred kuće najnovija Mečka, labudovi pišaju u fontanu, sve u fulu, što bi se reklo. Reče Radojki da donese meze i rakijicu i poče! "Mogo bi ti ono malo da mi nacrtaš!" "A šta vas tačno zanima?"- uzvratih. Reče ljutito da mu ne persiram i poče priču o tome kako mu treba projekat za drugu kuću za ćerku i zeta, jer im je ona postala premala. Okrenu mi se želudac, al` zaglavih ga malo sa pečenicom i rakijom. Pojačao sam tempo sa šljivom, kako bih mogao da nastavim da ga slušam. Pitao me je za fontanu, lavove i svetiljke uz stazu do kuće. I naravno došli smo do toga koliko to košta. Rekoh da sve to može da se uradi za 500evra. Pogleda me i reče mnogo. Spomenu mi i kolegu koji će to raditi za 3 evra po kvadratu. Počeh da mu objašnjavam kako to ne može tako, i da treba da platim građevinca, električara i vodovodžiju. Nije bio spreman na kompromis, iako tih 500e zaradi za 3 dana otpušavajući šolje debelih Švajcaraca koji ih često zapušavaju. Toliko košta retrovizor sa grejanjem na Mečki. Nije hteo ni da čuje. Učtivo se zahvalih na gozbi i produžih kući. Monolog sa samim sobom je išao otprilike ovako: Da se nosite u kurac i ti i tvoji lavovi. Plac ti košta 30.000 evra. Kuća isto toliko. Legalizacija dvadesetak hiljada. A ja da ti radim PROJEKAT ispod 1% od vrednosti objekta. Idi pitaj tamo u Austriji koliko to košta. Slično ko i zubari. Pa onda dolazite ovde da popravljate zube! I kod mesara idi pa kupuj meso po kilu, ja projekte ne radim po kvadratu!" Onda se uključio razum: "Nisi kriv ti Miloje, nego moj kolega koji obara cene, samo da ja ne bih radio! Nisi kriv ti Tito što si nas razmazio, mi smo govna!"
Dođoh kući kad mi se pojavi pred očima čarobni broj. Novi Zeland je izgledao kao pristojna opcija. Razmisliću do sutra.
Dejt:
grobna tišina 5 minuta...
- Baš si slatka! Jesu bili ovi iz UNESKO-a kod tebe?
- A? Šta? Nego pusti to, jesi video kako Saša Popović drži u neizvesnosti onog Gabora? Mislio je da nije prošao sinoć. I meni je srce stalo!
06:30 Kec pali iz prve.
06:45 Stigao sam na posao 15 minuta ranije. Sačekala me kafa na stolu. Sunce greje, a 4. je novembar. Nikolić je predsednik Srbije. Amerika je pred bankrotom.
08:00 Neko kuca. Ulazi prva stranka za danas.
- Dobar dan, gospodine. - pruža mi kesu sa 200 grama kafe i jednom čokoladom.
- Dobar dan i Vama gospodine. Ne mogu da primim Vaš poklon, u suprotnosti je sa mojim moralnim kodeksom. To je mito.
- Aj ne zezajte! Mito bekrijo! - smeje se on. - Danas mi je lep dan, nisam čekao ispred Vaših vrata, pa reko` da častim.
- Lepo od Vas, ali nema potrebe, nema gužve jer naši građani sada sve završavaju putem mejla.
- I ja bih, ali tek što sam kupio novi Delov laptop, pa dok mi instaliraju sve što treba.
- Neka, neka, u zdravlje da koristite. Kojim poslom Vi kod mene?
- Treba da uknjižim ovu parcelu na svoje ime. To mi je od pokojnog oca ostalo. - Pruža papire.
- Izvolite, sedite. Da pogledamo... Aham... aham... Vila od 500 kvadrata?
- Jes`, moj je otac bio gastarbajter, zido je iz ljubavi.
- I bazen od 100 metara.
- Volo da pliva.
- Ekstra... Meraklija. Dobro... Evo ovako... Da bi ste ovo uknjižili na sebe, potrebno je da platite taksu od...
Prekide me čovek: - Evo, uplatio sam - pruža uplatnicu.
- Dobro. To je jedan korak. Očeva umrlica je dokaz da je on zaista umro. Nju ćete izvaditi kod... - opet me prekide:
- Evo umrlica. - pruža dokument. Već ga gledam malo čudnije.
- A... Vaša majka, odnosno njegova supruga je naslednik u slučaju smrti supruga. Jel ona živa?
- Nije, ona je umrela pre desetinu godina.
- ``Tu sam te čekao`` - mislim se u sebi. - Moje saučešće. Ipak i za nju nam treba umrlica, kako ne bi bilo... - maše papirom ispred mene.
- Eve majkina umrelica.
- Dooobrooo - sad već ozbiljno sumnjam da me neko od kolega zajebava sa skrivenom kamerom.
- Gospodine, možda ću biti indiskretan, ali otkud znate šta ste sve trebali da donesete od dokumenata?
- Pa, pročitao sam na oglasnoj tabli.
- Gde?
- Pa ovdena, ispred kancelarije.
- Baš baš ovde?
- Baš!
- Zezate Vi mene!
- Ne bih ja, očiju mi, tu sam pročitao.
I dalje sam u neverici. Jbt, ovaj ima 3 od 4 pogotka. Do ovog nivoa još niko nije došao. Ali, kao u Donki kongu, Kraljicu igrice još niko nije prešao.
- Dobro... lepo je sve ovo što ste skupili, nego, poslednje pitanje i doktorirali ste na mojoj katedri - imate li brata ili sestru, odnosno još nekog naslednika ovog lepog bogatstva?
- Imam 2 brata i sestru, `vala Bogu!
- To je dobro, ali ujedno i loše... - Preplavljuje me onaj čudan osećaj kada se osećam lepo što ću nekome da saopštim nešto ružno, iako znam da sam đubre, ali jače je od mene... godine rada su ubile ono malo čoveka što je bilo u meni.
- Kako to mislite loše? Šta je tu loše?
- Kako da Vam kažem... I oni su zakoniti naslednici imovine, pa sve ovo morate da podelite na 4 dela. To znači godine suđenja, procesi, onda deoba jedne WC šolje na 4 jednaka dela, svakome po 25 meteri bazena, snajke će se hvatati za kose, zetovi će lomiti ruke i noge... jednom rečju - grom i pakao!
Čovek me gleda sa smeškom na licu.
- Toj se neće desi! - gura mi papir pod nos.
- Šta je ovo?
- Saglasnost ostalih naslednika da se odriču imovine u moju korist.
- Zezaš.
- Jok ja.
Zagledam papir.
- A gde je pečat? - osmehujem se.
- Na drugoj strani. - popiša me.
- Ono jes... - zagledam ga. - A jel pravi?
- Najpraviji koji postoji.
I dalje zagledam pečat. Uzmima lupu... Ma meni ovo smrdi...
- Overeno u sudu?
- Da!
- ZAJEBAVAŠ!!!
- Ne, bre, sve po propisu.
Okrećem se nervozno na stolici.
- Milovane!!! Milovane!!! (taj radi u kancelariji do moje, jedan drkadžija geometar koji ne može da potrefi ni vrata koliko je pijan rano zorom, a kamo li da premeri teren kako treba)- derem se kao magarac. - Što me zajebavate? Pa nije prvi april, nije mi ni rođendan...
- Ko te zajebava? - Začuđeno će čovek.
- Reci rode ko te je nagovorio na ovo?
- Niki bre, došo sam da završim poso ko svi ljudi.
- Ko je Niki? Nikola? Jao pizdooooooooo! (Nikola je mastiljara pravnik od preko puta, inače veliki zajebant)- Derem se i dalje. - Nikola, dosta sprdnje! Pa ljudi čime sam ovo zaslužio! Ajde, ajde izađite!
- Kuj da izađe gospodine?
- Pa ovi tvoji što teraju šegu sa mnom. Samo da još iskoči i Karamela sa onim pederskim kačketom pa da vas sve pobijem.
- Ja ne znam o čemu Vi pričate, ali ako može, ja bih da mi ovo obavimo pa da ja idem mojim poslom.
Trgo sam pola čaše viskija što mi onomad doneo gastoz Majkl Jovanović kada je vadio dokumenta za svoj aerodrom u sred sela bez struje.
- Ja ne mogu da verujem... Jel Vi sigurno niste iz ekipe što radi skrivenu kameru? - pitam u neverici.
- Aman, pa nisam, čoveče, došao sam samo da uknjižim ovo.
Lupam mu pečate, kao u snu, kao u magnovenju. Na ovome svetu mogu da kazem sto se desava, to nije istina.. mislim na ovome svetu sto bi naglasio da propaganda sto vecina kazu da o ovome, nije istina. Gubim se.
Čovek uzima svoje papire i kreće ka vratima.
- Čekajte! - vrištim uspaničeno.
- Da?
- Čekaj rode, ima još nešto.
- Koje?
- Fali ti jedan papir.
- Koji papir sad, kad sam sve doneo?
- Evo ovaj - vadim iz ormara najskuplji visiki iz svoje kolekcije donacija mitomanskih stranaka koje su htele preko reda i preko zakona da im se sredi pola metra jebene njive ili neki usrani kamen međaš oko koga se mrze i kolju sa rodbinom i komšijama već vekovima. Flašu uvijam u šareni papir i pružam je čoveku.
- Hvala, niste trebali. - ljubazno će on.
- Ne, Vi niste trebali... da dolazite. Niko mi neće verovati u ovu priču. Jel mogu da Vas zamolim za jednu zajedničku sliku, da je uramim?
- Naravno!
- Ptičica!
Definicija nije napisana ni za jedno takmičenje, budući da Granjka nema pristup nigde osim u Katastru. I ima sudsku zabranu na Milevu Jović iz Poreske Uprave, za prilazak na 200 meteri.
Sama njena egzistencija. Samo zamislite život bez siromaštva, zlobe, zavisti i tašti! Zvuči kao raj na zemlji, zar ne?
Svanula je još jedna nedelja, prva misao je da se već sutra(!) radi. Petak je bio divan, lagani dan na poslu, izašli smo sa decom uveče u grad na sladoled. U subotu ujutru smo otišli u park, pa na obližnje jezero, a popodne je već počela da mi radi žila ludara i vilicu sam počeo nesvesno da stežem pri samoj pomisli na današnji dan. Naiđe, srećom, predveče komša Micko k'o kec na deset, da balavimo o fudbalu i tenisu i ločemo klekovaču. Kad smo se dotakli formiranja vlade, znao sam da me uhvatilo lepo i uopšte nisam mislio na ono što me očekuje danas. Zato mi je sada utoliko lošije. Gledam se mamuran u ogledalu i tako bih voleo da ne moram da se brijem. To znači da ću morati i u utorak i u četvrtak! A da sam se obrijao u ponedeljak, onda bih morao još samo u sredu, jer je petak ionako opušten dan na poslu, pa se brada od tri dana prećutno toleriše. Žena je obukla onu devojačku jednodelnu letnju haljinu sa amebama, sinu je stavila jebenu leptir mašnu a ćera je u belim dokolenicama. Zajedničko im je da je sve to kupila njena mama. To znači da ću ja morati da stavim onu ogavnu kinesku svilenu kravatu sa sve iglom od turskog zlata što mi je donela sa istanbulske šverc-ture. To takođe znači da ću morati svojski da se potrudim da ne srčem supu sa poluraspalim knedlama i pojedem svu kuvanu šargarepu koju mi tašta sipa u enormnim količinama samo zato šta zna da je prezirem. Pa ću morati da hvalim rinflajš koji se i u siromašnijim zemljama daje kučadma. Eh, da mije bar tast živ, pa da popijemo po ljutu-dve kao aperitiv. Ali ni on nije mogao dalje, siromah, čak je frapantno da je doživeo celih 56 pored takve guje. Pa one njene male sarme sa previše safta i stvrdnutog fila koje bi kod moje keve ladno završile u kanti. I odvratna baklava sa deset kila šećera i užeglim korama. O pivu posle ručka mogu samo da sanjam, a kafu će mi, kao slučajno, zasladiti saharinom iz inata. Neću se usuditi da tržim drugu, naravno. A onda, kad krene da ogovara komšinice i indirektno mi nabija na nos kako sam joj ćerki uništio karijeru i pretvorio u roba, moraću da odem do dnevne sobe da pregledam teletekst, što će njoj biti dovoljno da me optuži da sam kockar i razvratnik. Kad budem pokušao da objasnim da nisam kockar, ona će reći da lažem, a ko laže, jelte, taj i krade, pa će proizvesti zaključak da verovatno imam i švalerku koju uspešno krijem od njene ćerke. Na to će me žena podozriljivo skenirati iz više uglova i ostaće sumnjičava sledeća 3 dana. Sva sreća te sam sa klincima ugovorio da me tada pitaju da izađemo napolje da se igramo, pa ću izbeći dalju tiradu. Osim ako ne pada kiša ili je gadna zima. U tom slučaju ću izaći na terasu da popušim pola kutije cigara sve odlažući povratak u dnevnu sobu i rolu glinenog goluba. Negde oko 5, žena će jedva primetiti patnju na licu mom izmučenom i počećemo da se spremamo za kući, kojoj ćemo ceremonijalno krenuti tek oko 6, posle dugog opraštanja i pakovanja hrane za poneti, jer je ona sada sama i to nema ko da jede i baciće, a greota je (a nije greota). I pustiće suzu dok ljubi decu koja rastu kao iz vode, meni će nehajno pružiti hladnu ruku bez ikakvog stiska, a onda će dugo držati ćerku u snažnom zagrljaju, kao da je šalje na liniju fronta bez nade da će ova preživeti.
Ipak, osećaj udaljavanja od lisičije jazbine donekle nadomešta patnje mog nedeljnog popodneva, kapiram da je celo veče preda mnom, pa ljudi, još uvek treba da se igra derbi kola u Italiji i par zaostalih utakmica kod Engleza, Micko reče da će možda baciti neka krilca na roštilj, u fridžu imam bar 4 piva zaostalih od sinovljevog rođendana. Sve deluje kudikamo bolje, vikend će ipak biti celishodan, na kraju krajeva, mogla je da pozove na ručak i svoju sestru (ta je tek kučka) ili da nas tera da ostanemo da gledamo Sulejmana zajedno, ne daj bože. Već na parkingu ispred zgrade, snimam da je komša raspalio ćumur na terasi, srce mi lupa jače, čini mi se da ću zapevati. Žena me čudno gleda dok otključavam vrata i kroz hodnik se razleže moje jetko: ''Jedva čekam da nedelja dođe, tanana milena, da nedelja dođe...''.
Ima ih više podvrsta, ali neke osobine dele svi zajedno. Totalno ne poznavanje istorije svoga naroda, totalna indiferentnost prema svemu što njih lično ne pogađa, neverovatna neosetljivost prema drugim ljudima, gordost, poremećen sistem vrednosti u kome ego zauzima prvo mesto, odbacivanje svega domaćeg uz objašnjenje da je sve naše sranje(bez obzira da li je tako), malograđanština se pretvorila u ukus, totalna neodgovornost pri kupovini gde se zanemaruje kvalitet i činjenica da isti proizvod pakuju(proizvode) robovi-deca po nerazvijenim zemljama zarad par slova neke marke u velikom fontu na vidljiviom mestu.
Naravno čast izuzetcima, ali svaki put kad prođem kroz grad izuzetaka vidim sve manje. Ništa od gore navednih opisa nije novo. Novi Sad nije jedini inficiran idiotizmom, takavih ljudi ima svugde po Srbiji i ne samo u našoj zemlji već i po celoj Evropi. Uglavnom su krivci roditelji, porasle su generacije polu-idiota odraslih pod dikaturom komunizma, a u direktom sukobu sa njihovom filozofiom rokersko-anarhističkog-ateizma, nije kao nekad žale se, nema im Tite(jebo im svima zajedno on da ne kažem koga) čiju su režim toliko "podržavali" potajno, a na ulici su bili rokeri-anarhisti-ateisti. Danas su proizveli neo-varijantu najlenje-najbezobraznije-najbezvrednije mladeži koja je gazila ulicama naših gradova. Nije da su roditelji skroz krivi, ali odnos je 80% roditelji, 20% uticaj sredine tokom divnih 90' godina prošlog veka. Kod kuće polu-idioti(roditelji), a na ulici krimosi, navijači, Cece, Nataše Bekvalac i slični ljudi sa dna kace.
1.Neo-dizeli
Posladnji preimerci zaostavštine devedesetih godina prošlog veka. Neo-dizeli su degenerici koji i dan danas upasavaju trendže u gaće i nose torbice poznate kao toplomerke. Trendže iz najka i patike su im omiljena garderoba(mada još uvek sanjaju šuškave trendže i Juventusovu kapa danone trendžu) bez obzira što iste prave deca po Maleziji za dve šake pirindža dnevno. Od muzike slušaju dens 90' i turbo folk muslimanštine, frizure neodizela su uglavnom Džoni Vajs Milerke(tarzanke), uglavnom zaposleni po trafikama ili kao noćni čuvari(i slična zanimanja za koja ti ne treba nikakav intelektualni kapacitet). Pri konzumiranju većih količina alkohola iz petinih žila se deru SRBIJA, a da ih slučajno pitate ko su oci države ili kad je bio kosovski boj, sa kim je vođen prvi balkanski rat, odgovora naravno ne bi bilo već debilni kez i daj vamo tu rakiju i za koji sekund ponovo SRBIJA !
Sve u svemu rade po modelu sva za guzu, a doprinos društvu je nepoznat termin.
2.Navijači
Socijalno najugroženija grupa ljudi. Mnogi od njih se pronalaze u ulozi neo-dizela, dok druga polovina je u malograćanskom terminu fensi sa jasno određenim prioritetom u vidu nekog fudbalskog tima. Oni su duplo glasniji u izgovaranju reči SRBIJA(da ista ona po kojoj kad ideš na gostovanja pljačkaš, biješ, otimaš i skrnaviš) u zabludi su da su bitan faktor društva i da su jedni od pokretača 5.oktobarske "sjaši kurta da uzjaše murta" revolucije, a najgore od svega je što ne shvataju da su samo palica u ruci nekom operativcu iz državne bezbednosti. Tvrde da su veliki Srbi, a 50% njih da krene opšta javna mobilizacija bi se posakrivalo po ko zna kakvim rupama dok drugih 50% bi jedva dočekalo da ide u pljačke kako bi postali i oni ratni profiteri popud njihovih uličnih idola. Tvrde da su i pravoslavci,a u crkvu idu samo za božić i obično se zbog gužve potuku ispred dal zbog nedostatka prostora ili parčeta pečenog vola, dosta često na njihovim parolama i zastavama stoji krst sa kojim naravno nemaju nikakve veze pošto ako ti je jedno od glavnih zadovoljatava razbijnje tuđih glava, pijan i drogiran vikendom na gostovanju kakve veze uopšte imaš sa hrišćanstvom(dobro de, liče na katolike koji su svetu stolicu podigli na razbijanju pravoslavnih, indijanskih, aziatskih ,južno američkih glava). Odskaču na najk federima i vazdušnim ćonovima, veliki su potrošači spida, torodona i vutre. Kod kuće nisu imali šta da nauče pa se okreću ulici gde su heroji krimosi i siledžije iz kvarta.
O(nula) doprinos društvu, nema govora o tome pošto su isti samo teret za društvo.
3.Fenseri
Ova samoprozvana elita praznoglavaca obučenih preko dana u najk, rasel, ribok budi se oko 12 i zatim odmah se hvata za mobilni kako bi kontaktirala svoje "društvo" u kome se svi zajedno druže iz lične koristi umesto zbog nekih individualnih kvaliteta članova ekipe. Dan provode po Novosadskim kafićima, a potajno sanjaju Beogradske lokale. Uveče se naravno izlazi u klubove koji su prepoznali težnju ovih poluidiota o lažnom elitizmu i shodno tome naplaćuju im pića i hranu po astronomski nerealnim cenama kako bi malograćanski potrošači uvek ostali u iluziji da su elita ako im na stolu seva flašica džeka i limenkice red bula. Pola njih su studenti druga polovina su : frizeri, radnice u buticima. Prva polovina je finansiski na dobrom položaju i kreira taj neukus malograđanštine, dok ovi drugi ih po svaku cenu pokušavaju ispratiti u nadi da će i oni jednom svoju malograđanštinu dokazati samim tim nekako se infiltrirati i pomešati sa ovim kretenskim slojem buržazije.
Primer je kada dobro stojeći fenser sa punim ormanom izvuče iz njega nešto što je kupio u insotranstvu, zlatne, srebrne, bronzane ili neke drečave boje i prošeta jednom po centru i nikad više, sutradan 20 poluidiota iz frizerskih salona i butika će pretražiti svaki fensi butik(turska roba) kako bi kupio slično parče garderobe koji i kad kupi ne skida sa sebe danima. U ovom začaranom krugu malograđanštine ovako nešto postaje fensi i dobro. Nemaju pojma ni gde žive ni pod kakvim uslovima, njima nije bitno da li će Novi Sad biti Srbija, Vojvodina, Mađarska bitna im je evropska unija i samim tim nije bitni kako će oni postati građani evrope(zato što ograničeni malograđani misle da je u e.u. sve ok, i da nas "prijatelji" iz evrope jedva čekaju), bitno je da postanu, rezultat toga je da su većina kao "pametni"(tj. imaju mišljenje koje se zasniva isključivo na komforu) podržavaju neku evropsku političku opciju i da sutra bude referendum u Vojvodini oni bi ga izgurali, a ne manjine kakvo je popularno mišljenje(najverovatnije za predstojeći referendum koska za debile će biti ako postanete nezavisni lakše idete u e.u.)
(a ako imate sumnje u vezi toga pročitajte predlog statuta Vojvodine gde se kao slučajno nalaze neki pravni aktovi koje samo država može da poseduje popud ius contrahendi, da ne davim sada izdefinisaću u i ovaj deo jednom prilikom).
Doprinos društvu 0, lični interes i ego na prvom mestu.
4.Alternativci
U 99% slučajeva studenti koji se protive malograđanštini i retardiranosti gore navedenih grupa. 80% ateisti koji nisu imali od koga da nauče neke osnove Srpske kulture popud Pravoslavlja i ostalih tradicionalnih vrednost, uglavnom zbog roditelja koji i dan danas kukaju za sfrj i svaka deseta rečenica im je nije tako bilo u moje vreme, ovi mladi su poludeli mi nismo bili takvi(a to što su ovi mladi odrastali u devedesetim to je smetnuto sa uma), pa naravno da nije kad vam je crveni vampir sve omogućio uzimajući konstantno kredite kroz kredibilitet komunističkog revolucionara zabrinutog za nesvrstane. Ovaj sloj društva ima neka zajedničke crte sa fenserima, a to je ambicija da se po bilo koju cenu postane građanin Evrope. Glavno im je to što kao ne mogu da putuju pošto ih je rts obavestio da 90% studenata iz Srbije nije putovalo preko.
Ako je tako uzmi 5000 eura stavi u banku i kad budete išli u ambasadu ponesite i dokument koji garantuje da na deviznom računu imate 5000 hiljada, ako vam ne daju vizu secite me gde sam najtanji, a onda dolazimo da pravog problema. Svi bi mi putovali ali keša nema i ne putujete zbog viza već zbog finansiske situacije, koja se neće popraviti kad uđete u e.u. pošto čačkalica iz Srbije sa sadašnjom tehnologijom i brojem zaposlenih u proizvodnji košta 50 din, dok ista takva u e.u. košta 15 zbog naprednije tehnologije, a vama se žuri bez obzira što nam privreda ne da nije konkurentna za tržište e.u. već bi nas evropska sve izbacila na ulice preko noći. To alternativcima ne znači puno i kad im sve argumentuješ, odmah te nazivaju konzervativcem i nacionalistom, pošto čim završe faks gledaju kako da ispare iz Novog Sada pa koga onda briga za srpsku privredu. Licimerje u svakom slučaju. Okupljališta su im crna kuća(koja je kao pro evropska ali ih to nije sprečilo da im na vratima iste kao obezbeđenje stoje jedan od žešćih fašista i ljubitelja skins ideologije, totalno licimerje) i Katolička porta koju su uredili po svojoj slici, koja je danas toliko ispisana grafitima da se jedva mogu razaznati orginalne boje fasade. Slušaju rok, pank, hevi metal i slične manje popularne muzike, uglavnom beže od termina mejnstrim, da ih pitaš šta misle o sebi verovatno bi tvrdnja da su orginalni i drugačiji bila na prvom mestu, a istina je malo drugačija i svi liče jedni na druge po načinu na koji se oblače do životne ideologije. Tako da alternativni mejnsrim, alternativci.
Doprinos društvu 0, čak možda i - pošto isti se uglavnom školuju na teret države, a za uzvrat prvi beže iz nje.
Ukratko ovako danas izgleda prosečan Gari. Sve u svemu ostaje samo jedna velika tuga i žalost za pravim vrednostima, koje polako već se brišu iz postojanja.
Primetili ste verovatno da sam na kraju svake stavke pokušao da dam neku vrednost svakoj grupi, nažalost nula je najbolja ocena. 90% ljudi koje sam ovde opisao žive od danas do sutra, drugim rečima nit brige nit pameti.
Život se danas u Novom Sadu kod mladih svodi na :
1.
Učim, obrazujem se ne zbog doprinosa društvu već zbog isključivo zbog ličnog interesa i materijalnog dobra koje priželjkujem. Ako mi ne verujete samo se setite koliko ste mladih pametnih obrazovanih ljudi sreli na netu, a najveća otvorena enciklopedija Vikipedija(na Srpskom) koju korisnici pišu totalno beliji prazna zato što nema ambicije da se nešto uradi za dž.
a učim da bih radio što bolji tj. što plaćeniji posao.
2.
Radim, zarađujem ne zbog drugih već isključivo zbog sebe(i ljudi koje volim, jer kad nastupe emocije svi znamo da se redosled prioriteta u nama promeni i više nije na prvom mestu "ja" već neko ko nas čini srećnim, mada sa druge strane zarađujemo za one koje volimo da bi oni bili srećni kako bi i mi bili srećni što je opet povratak na ono "ja").
i radim da bih...
3.
Pare trošio na materijalna dobra, kako bih se mogao okititi perijem malograđanštine kako bi stvorio iluziu o nekom socijalnom statusu.
Znači ukratko život danas u Novom Sadu među mladima je
Učim, radim, kupim novu krpicu, prošetam novu krpicu, razvalim se za vikend i tako od plate do plate, a gde smo, šta smo, kakvi smo su pitanja ostala u plus kvan perfektu.
Eto zašto rapidno nestajemo kao narod, zato što vam budale diktiraju šta valja i šta je moralno, a svi ustvari misle samo na svoje dupe.
Kad malo bolje razmislim i treba da nestanemo kao narod(vrsta) koliko smo izopačeni postali.
1.Primeri evo ih dole u komentarima prepoznali su se pa komentarišu.
2.Primer ako želite prošetajte se centrom grada Novog Sada i pogledajte kako ljudi žive i o čemu pričaju.
Ja iskreno bežim od njih konstantno u zatvoreni krug prijatelja, isto savetujem i vama.
Verujte mi na reč(definiciju).
