Оно што добијете од драге вам особе за рођендан. У зависности од финансијске ситуације, карактера слављеника и осећаја блискости постоји више врста поклона:

У жељи да утврдим координате ове напаћене државице кренух ка Основној школи да потражим најјачег професора географије на Свету, Мићу Глобуса. Дошао ја тамо, директор ме поздравио, ипак сам ја био некад нада те школе, Вуковац и ђак генерације. То што сам сад на Бироу, нећу ни да спомињем, боље да макар мало живим од старе славе. Упитах га где је Мића Глобус, рече ми да он одавно не ради и упита ме зашто га тражим. Открих му своје намере и он ме упути код новог професора, извесног Аце Дачића. Кад сам га видео све ми је било јасно. Тај не зна кол`ко је сати и где се налази, а не да ми каже географску ширину моје родне државице. Учтиво порпичах са њим, а у себи му се најебах мајке. "Због тебе ли је Глобус изгубио посао, везе ти немаш, мора да си Дачићев неки рођак, или макар члан партије. И најважније, глава не може ни да ти присмрди Мићиној! Његова се опирала античким принципима пропорције, то нам је рекао наставник ликовног. Садржала се четири пута у телу. Немачу појма!"

Кренух кући, позвах такси у нади да ће Мића да ме покупи, али није било тако. Дошао је његов колега из друге смене. Машинац по професији, пропао му комбинат, па таксира, мора тако, има троје деце, од тога једно студира у Београд! Није хтела мала да иде у Ниш, оцу продала причу да је горе боља школа, а зна се да је отишла због сплавова и због неког тобоже живота. Би ми жао човека па му оставих бакшиш, иако ћу због тога да поједем бурек без јогурта. Свратих у пекару, кажу нема бурек, само нека рол виршла. Поскупела нафта, па им се не исплати да га праве. Ако је за утеху имао сам за јогурт. Намигну ми продавачица, замислих се у себи, свака ти част кад можеш да се смејеш, а кад израчунаш сатницу рада најлакше би ти било да уђеш у ту пећницу и завршиш ко Ђенка.

Ушао сам у кућу и са врата упитао кућни савет да не знају случајно координате ове државице, да бих знао да изаберем најудаљенију тачку на кугли земаљској. Сви у глас ми рекоше: "Ћути!" Запитах се какав хор без диригента. Све ми је било јасно кад сам погледао ону црну кутију, коју сам желео да избацим из куће али нисам имао већину. Видех Звезде Гранда, после иде Турска серија, поздравих се са тим да ће ми неко рећи жељене координате, и да су знали, ова убиствена комбинација је учинила да испари и оно мало паметних информација у глави. Кад сазнаш да је Слађа Ђогани напуцала буљу на неком новом апарату, заборавиш Михајла Пупина. Кад се забринеш за Огуза, оде и Теслин мотор индукције у заборав. Свака нова Ђовакова победа, је твој нови пораз, у случају да се ненормално примаш на неведеног. Али нека, блејите у тај телевизор, ко га и измисли. Заборавио сам сад. Ето шта ми уради та шарена кутија за ових пар минута.

Седох и отворих енциклопедију да нађем ово што ме прогања цео дан, кад нестаде струја. Сетих се да улазимо у изборну годину и да ће нас мало подсетити срећних деведестих, па ће после опет на шареној кутији изговарати шарене лаже, како су уложили надљудске напоре да рестрикција не буде. За оне са мало скупљом улазницом непосредно су објавили: "Увезли смо струју, коју ћете платити дупло више, али макар ћете имати светла!" Враћамо се на Теслину хидроелектрану на Нијагари. Уф Нијагара, звучи примаљиво, али ипак је то преко океана, Америка, проради и оно мало српског у мени. Нећу тамо!

Као што сам и очекивао, струја дође брзо, а утом се огласи звонце. Надао сам се да су ортаци, отварањем врата сумње су ми пале у воду, био је то комшија Милоје из Швајцарске. Знао сам и зашто ме тражи, требала му је нека идеја око треће куће у селу, и тачне позиције за лавове на капији. Поче: "Знаш мали, причали смо..." Климнух главом у знак подржавања, огрнух јакну и кренух за њим. Дођосмо код њега, испред куће најновија Мечка, лабудови пишају у фонтану, све у фулу, што би се рекло. Рече Радојки да донесе мезе и ракијицу и поче! "Мого би ти оно мало да ми нацрташ!" "А шта вас тачно занима?"- узвратих. Рече љутито да му не персирам и поче причу о томе како му треба пројекат за другу кућу за ћерку и зета, јер им је она постала премала. Окрену ми се желудац, ал` заглавих га мало са печеницом и ракијом. Појачао сам темпо са шљивом, како бих могао да наставим да га слушам. Питао ме је за фонтану, лавове и светиљке уз стазу до куће. И наравно дошли смо до тога колико то кошта. Рекох да све то може да се уради за 500евра. Погледа ме и рече много. Спомену ми и колегу који ће то радити за 3 евра по квадрату. Почех да му објашњавам како то не може тако, и да треба да платим грађевинца, електричара и водовоџију. Није био спреман на компромис, иако тих 500е заради за 3 дана отпушавајући шоље дебелих Швајцараца који их често запушавају. Толико кошта ретровизор са грејањем на Мечки. Није хтео ни да чује. Учтиво се захвалих на гозби и продужих кући. Монолог са самим собом је ишао отприлике овако: Да се носите у курац и ти и твоји лавови. Плац ти кошта 30.000 евра. Кућа исто толико. Легализација двадесетак хиљада. А ја да ти радим ПРОЈЕКАТ испод 1% од вредности објекта. Иди питај тамо у Аустрији колико то кошта. Слично ко и зубари. Па онда долазите овде да поправљате зубе! И код месара иди па купуј месо по килу, ја пројекте не радим по квадрату!" Онда се укључио разум: "Ниси крив ти Милоје, него мој колега који обара цене, само да ја не бих радио! Ниси крив ти Тито што си нас размазио, ми смо говна!"

Дођох кући кад ми се појави пред очима чаробни број. Нови Зеланд је изгледао као пристојна опција. Размислићу до сутра.

06:30 Кец пали из прве.
06:45 Стигао сам на посао 15 минута раније. Сачекала ме кафа на столу. Сунце греје, а 4. је новембар. Николић је председник Србије. Америка је пред банкротом.
08:00 Неко куца. Улази прва странка за данас.
- Добар дан, господине. - пружа ми кесу са 200 грама кафе и једном чоколадом.
- Добар дан и Вама господине. Не могу да примим Ваш поклон, у супротности је са мојим моралним кодексом. То је мито.
- Ај не зезајте! Мито бекријо! - смеје се он. - Данас ми је леп дан, нисам чекао испред Ваших врата, па реко` да частим.
- Лепо од Вас, али нема потребе, нема гужве јер наши грађани сада све завршавају путем мејла.
- И ја бих, али тек што сам купио нови Делов лаптоп, па док ми инсталирају све што треба.
- Нека, нека, у здравље да користите. Којим послом Ви код мене?
- Треба да укњижим ову парцелу на своје име. То ми је од покојног оца остало. - Пружа папире.
- Изволите, седите. Да погледамо... Ахам... ахам... Вила од 500 квадрата?
- Јес`, мој је отац био гастарбајтер, зидо је из љубави.
- И базен од 100 метaра.
- Воло да плива.
- Екстра... Мераклија. Добро... Ево овако... Да би сте ово укњижили на себе, потребно је да платите таксу од...
Прекиде ме човек: - Ево, уплатио сам - пружа уплатницу.
- Добро. То је један корак. Очева умрлица је доказ да је он заиста умро. Њу ћете извадити код... - опет ме прекиде:
- Ево умрлица. - пружа документ. Већ га гледам мало чудније.
- А... Ваша мајка, односно његова супруга је наследник у случају смрти супруга. Јел она жива?
- Није, она је умрела пре десетину година.
- ``Ту сам те чекао`` - мислим се у себи. - Моје саучешће. Ипак и за њу нам треба умрлица, како не би било... - маше папиром испред мене.
- Еве мајкина умрелица.
- Доооброоо - сад већ озбиљно сумњам да ме неко од колега зајебава са скривеном камером.
- Господине, можда ћу бити индискретан, али откуд знате шта сте све требали да донесете од докумената?
- Па, прочитао сам на огласној табли.
- Где?
- Па овдена, испред канцеларије.
- Баш баш овде?
- Баш!
- Зезате Ви мене!
- Не бих ја, очију ми, ту сам прочитао.
И даље сам у неверици. Јбт, овај има 3 од 4 поготка. До овог нивоа још нико није дошао. Али, као у Донки конгу, Краљицу игрице још нико није прешао.
- Добро... лепо је све ово што сте скупили, него, последње питање и докторирали сте на мојој катедри - имате ли брата или сестру, односно још неког наследника овог лепог богатства?
- Имам 2 брата и сестру, `вала Богу!
- То је добро, али уједно и лоше... - Преплављује ме онај чудан осећај када се осећам лепо што ћу некоме да саопштим нешто ружно, иако знам да сам ђубре, али јаче је од мене... године рада су убиле оно мало човека што је било у мени.
- Како то мислите лоше? Шта је ту лоше?
- Како да Вам кажем... И они су законити наследници имовине, па све ово морате да поделите на 4 дела. То значи године суђења, процеси, онда деоба једне WC шоље на 4 једнака дела, свакоме по 25 метери базена, снајке ће се хватати за косе, зетови ће ломити руке и ноге... једном речју - гром и пакао!
Човек ме гледа са смешком на лицу.
- Тој се неће деси! - гура ми папир под нос.
- Шта је ово?
- Сагласност осталих наследника да се одричу имовине у моју корист.
- Зезаш.
- Јок ја.
Загледам папир.
- А где је печат? - осмехујем се.
- На другој страни. - попиша ме.
- Оно јес... - загледам га. - А јел прави?
- Најправији који постоји.
И даље загледам печат. Узмима лупу... Ма мени ово смрди...
- Оверено у суду?
- Да!
- ЗАЈЕБАВАШ!!!
- Не, бре, све по пропису.
Окрећем се нервозно на столици.
- Миловане!!! Миловане!!! (тај ради у канцеларији до моје, један дркаџија геометар који не може да потрефи ни врата колико је пијан рано зором, а камо ли да премери терен како треба)- дерем се као магарац. - Што ме зајебавате? Па није први април, није ми ни рођендан...
- Ко те зајебава? - Зачуђено ће човек.
- Реци роде ко те је наговорио на ово?
- Ники бре, дошо сам да завршим посо ко сви људи.
- Ко је Ники? Никола? Јао пиздооооооооо! (Никола је мастиљара правник од преко пута, иначе велики зајебант)- Дерем се и даље. - Никола, доста спрдње! Па људи чиме сам ово заслужио! Ајде, ајде изађите!
- Куј да изађе господине?
- Па ови твоји што терају шегу са мном. Само да још искочи и Карамела са оним педерским качкетом па да вас све побијем.
- Ја не знам о чему Ви причате, али ако може, ја бих да ми ово обавимо па да ја идем мојим послом.
Трго сам пола чаше вискија што ми ономад донео гастоз Мајкл Јовановић када је вадио документа за свој аеродром у сред села без струје.
- Ја не могу да верујем... Јел Ви сигурно нисте из екипе што ради скривену камеру? - питам у неверици.
- Аман, па нисам, човече, дошао сам само да укњижим ово.
Лупам му печате, као у сну, као у магновењу. Na ovome svetu mogu da kazem sto se desava, to nije istina.. mislim na ovome svetu sto bi naglasio da propaganda sto vecina kazu da o ovome, nije istina. Губим се.
Човек узима своје папире и креће ка вратима.
- Чекајте! - вриштим успаничено.
- Да?
- Чекај роде, има још нешто.
- Које?
- Фали ти један папир.
- Који папир сад, кад сам све донео?
- Ево овај - вадим из ормара најскупљи висики из своје колекције донација митоманских странака које су хтеле преко реда и преко закона да им се среди пола метра јебене њиве или неки усрани камен међаш око кога се мрзе и кољу са родбином и комшијама већ вековима. Флашу увијам у шарени папир и пружам је човеку.
- Хвала, нисте требали. - љубазно ће он.
- Не, Ви нисте требали... да долазите. Нико ми неће веровати у ову причу. Јел могу да Вас замолим за једну заједничку слику, да је урамим?
- Наравно!
- Птичица!

Сама њена егзистенција. Само замислите живот без сиромаштва, злобе, зависти и ташти! Звучи као рај на земљи, зар не?

Има их више подврста, али неке особине деле сви заједно. Тотално не познавање историје свога народа, тотална индиферентност према свему што њих лично не погађа, невероватна неосетљивост према другим људима, гордост, поремећен систем вредности у коме его заузима прво место, одбацивање свега домаћег уз објашњење да је све наше срање(без обзира да ли је тако), малограђанштина се претворила у укус, тотална неодговорност при куповини где се занемарује квалитет и чињеница да исти производ пакују(производе) робови-деца по неразвијеним земљама зарад пар слова неке марке у великом фонту на видљивиом месту.

Наравно част изузетцима, али сваки пут кад прођем кроз град изузетака видим све мање. Ништа од горе наведних описа није ново. Нови Сад није једини инфициран идиотизмом, такавих људи има свугде по Србији и не само у нашој земљи већ и по целој Европи. Углавном су кривци родитељи, порасле су генерације полу-идиота одраслих под дикатуром комунизма, а у директом сукобу са њиховом филозофиом рокерско-анархистичког-атеизма, није као некад жале се, нема им Тите(јебо им свима заједно он да не кажем кога) чију су режим толико "подржавали" потајно, а на улици су били рокери-анархисти-атеисти. Данас су произвели нео-варијанту најлење-најбезобразније-најбезвредније младежи која је газила улицама наших градова. Није да су родитељи скроз криви, али однос је 80% родитељи, 20% утицај средине током дивних 90' година прошлог века. Код куће полу-идиоти(родитељи), а на улици кримоси, навијачи, Цеце, Наташе Беквалац и слични људи са дна каце.

1.Нео-дизели
Посладњи преимерци заоставштине деведесетих година прошлог века. Нео-дизели су дегенерици који и дан данас упасавају тренџе у гаће и носе торбице познате као топломерке. Тренџе из најка и патике су им омиљена гардероба(мада још увек сањају шушкаве тренџе и Јувентусову капа даноне тренџу) без обзира што исте праве деца по Малезији за две шаке пиринџа дневно. Од музике слушају денс 90' и турбо фолк муслиманштине, фризуре неодизела су углавном Џони Вајс Милерке(тарзанке), углавном запослени по трафикама или као ноћни чувари(и слична занимања за која ти не треба никакав интелектуални капацитет). При конзумирању већих количина алкохола из петиних жила се деру СРБИЈА, а да их случајно питате ко су оци државе или кад је био косовски бој, са ким је вођен први балкански рат, одговора наравно не би било већ дебилни кез и дај вамо ту ракију и за који секунд поново СРБИЈА !
Све у свему раде по моделу сва за гузу, а допринос друштву је непознат термин.

2.Навијачи
Социјално најугроженија група људи. Многи од њих се проналазе у улози нео-дизела, док друга половина је у малограћанском термину фенси са јасно одређеним приоритетом у виду неког фудбалског тима. Они су дупло гласнији у изговарању речи СРБИЈА(да иста она по којој кад идеш на гостовања пљачкаш, бијеш, отимаш и скрнавиш) у заблуди су да су битан фактор друштва и да су једни од покретача 5.октобарске "сјаши курта да узјаше мурта" револуције, а најгоре од свега је што не схватају да су само палица у руци неком оперативцу из државне безбедности. Тврде да су велики Срби, а 50% њих да крене општа јавна мобилизација би се посакривало по ко зна каквим рупама док других 50% би једва дочекало да иде у пљачке како би постали и они ратни профитери попуд њихових уличних идола. Тврде да су и православци,а у цркву иду само за божић и обично се због гужве потуку испред дал због недостатка простора или парчета печеног вола, доста често на њиховим паролама и заставама стоји крст са којим наравно немају никакве везе пошто ако ти је једно од главних задовољатава разбијње туђих глава, пијан и дрогиран викендом на гостовању какве везе уопште имаш са хришћанством(добро де, личе на католике који су свету столицу подигли на разбијању православних, индијанских, азиатских ,јужно америчких глава). Одскачу на најк федерима и ваздушним ћоновима, велики су потрошачи спида, тородона и вутре. Код куће нису имали шта да науче па се окрећу улици где су хероји кримоси и силеџије из кварта.
О(нула) допринос друштву, нема говора о томе пошто су исти само терет за друштво.

3.Фенсери
Ова самопрозвана елита празноглаваца обучених преко дана у најк, расел, рибок буди се око 12 и затим одмах се хвата за мобилни како би контактирала своје "друштво" у коме се сви заједно друже из личне користи уместо због неких индивидуалних квалитета чланова екипе. Дан проводе по Новосадским кафићима, а потајно сањају Београдске локале. Увече се наравно излази у клубове који су препознали тежњу ових полуидиота о лажном елитизму и сходно томе наплаћују им пића и храну по астрономски нереалним ценама како би малограћански потрошачи увек остали у илузији да су елита ако им на столу сева флашица џека и лименкице ред була. Пола њих су студенти друга половина су : фризери, раднице у бутицима. Прва половина је финансиски на добром положају и креира тај неукус малограђанштине, док ови други их по сваку цену покушавају испратити у нади да ће и они једном своју малограђанштину доказати самим тим некако се инфилтрирати и помешати са овим кретенским слојем буржазије.
Пример је када добро стојећи фенсер са пуним орманом извуче из њега нешто што је купио у инсотранству, златне, сребрне, бронзане или неке дречаве боје и прошета једном по центру и никад више, сутрадан 20 полуидиота из фризерских салона и бутика ће претражити сваки фенси бутик(турска роба) како би купио слично парче гардеробе који и кад купи не скида са себе данима. У овом зачараном кругу малограђанштине овако нешто постаје фенси и добро. Немају појма ни где живе ни под каквим условима, њима није битно да ли ће Нови Сад бити Србија, Војводина, Мађарска битна им је европска унија и самим тим није битни како ће они постати грађани европе(зато што ограничени малограђани мисле да је у е.у. све ок, и да нас "пријатељи" из европе једва чекају), битно је да постану, резултат тога је да су већина као "паметни"(тј. имају мишљење које се заснива искључиво на комфору) подржавају неку европску политичку опцију и да сутра буде референдум у Војводини они би га изгурали, а не мањине какво је популарно мишљење(највероватније за предстојећи референдум коска за дебиле ће бити ако постанете независни лакше идете у е.у.)
(а ако имате сумње у вези тога прочитајте предлог статута Војводине где се као случајно налазе неки правни актови које само држава може да поседује попуд ius contrahendi, да не давим сада издефинисаћу у и овај део једном приликом).
Допринос друштву 0, лични интерес и его на првом месту.

4.Алтернативци
У 99% случајева студенти који се противе малограђанштини и ретардираности горе наведених група. 80% атеисти који нису имали од кога да науче неке основе Српске културе попуд Православља и осталих традиционалних вредност, углавном због родитеља који и дан данас кукају за сфрј и свака десета реченица им је није тако било у моје време, ови млади су полудели ми нисмо били такви(а то што су ови млади одрастали у деведесетим то је сметнуто са ума), па наравно да није кад вам је црвени вампир све омогућио узимајући константно кредите кроз кредибилитет комунистичког револуционара забринутог за несврстане. Овај слој друштва има нека заједничке црте са фенсерима, а то је амбиција да се по било коју цену постане грађанин Европе. Главно им је то што као не могу да путују пошто их је ртс обавестио да 90% студената из Србије није путовало преко.
Ако је тако узми 5000 еура стави у банку и кад будете ишли у амбасаду понесите и документ који гарантује да на девизном рачуну имате 5000 хиљада, ако вам не дају визу сеците ме где сам најтањи, а онда долазимо да правог проблема. Сви би ми путовали али кеша нема и не путујете због виза већ због финансиске ситуације, која се неће поправити кад уђете у е.у. пошто чачкалица из Србије са садашњом технологијом и бројем запослених у производњи кошта 50 дин, док иста таква у е.у. кошта 15 због напредније технологије, а вама се жури без обзира што нам привреда не да није конкурентна за тржиште е.у. већ би нас европска све избацила на улице преко ноћи. То алтернативцима не значи пуно и кад им све аргументујеш, одмах те називају конзервативцем и националистом, пошто чим заврше факс гледају како да испаре из Новог Сада па кога онда брига за српску привреду. Лицимерје у сваком случају. Окупљалишта су им црна кућа(која је као про европска али их то није спречило да им на вратима исте као обезбеђење стоје један од жешћих фашиста и љубитеља скинс идеологије, тотално лицимерје) и Католичка порта коју су уредили по својој слици, која је данас толико исписана графитима да се једва могу разазнати оргиналне боје фасаде. Слушају рок, панк, хеви метал и сличне мање популарне музике, углавном беже од термина мејнстрим, да их питаш шта мисле о себи вероватно би тврдња да су оргинални и другачији била на првом месту, а истина је мало другачија и сви личе једни на друге по начину на који се облаче до животне идеологије. Тако да алтернативни мејнсрим, алтернативци.
Допринос друштву 0, чак можда и - пошто исти се углавном школују на терет државе, а за узврат први беже из ње.

Укратко овако данас изгледа просечан Гари. Све у свему остаје само једна велика туга и жалост за правим вредностима, које полако већ се бришу из постојања.
Приметили сте вероватно да сам на крају сваке ставке покушао да дам неку вредност свакој групи, нажалост нула је најбоља оцена. 90% људи које сам овде описао живе од данас до сутра, другим речима нит бриге нит памети.

Живот се данас у Новом Саду код младих своди на :

1.
Учим, образујем се не због доприноса друштву већ због искључиво због личног интереса и материјалног добра које прижељкујем. Ако ми не верујете само се сетите колико сте младих паметних образованих људи срели на нету, а највећа отворена енциклопедија Википедија(на Српском) коју корисници пишу тотално белији празна зато што нема амбиције да се нешто уради за џ.
а учим да бих радио што бољи тј. што плаћенији посао.

2.
Радим, зарађујем не због других већ искључиво због себе(и људи које волим, јер кад наступе емоције сви знамо да се редослед приоритета у нама промени и више није на првом месту "ја" већ неко ко нас чини срећним, мада са друге стране зарађујемо за оне које волимо да би они били срећни како би и ми били срећни што је опет повратак на оно "ја").
и радим да бих...

3.
Паре трошио на материјална добра, како бих се могао окитити перијем малограђанштине како би створио илузиу о неком социјалном статусу.

Значи укратко живот данас у Новом Саду међу младима је
Учим, радим, купим нову крпицу, прошетам нову крпицу, развалим се за викенд и тако од плате до плате, а где смо, шта смо, какви смо су питања остала у плус кван перфекту.
Ето зашто рапидно нестајемо као народ, зато што вам будале диктирају шта ваља и шта је морално, а сви уствари мисле само на своје дупе.
Кад мало боље размислим и треба да нестанемо као народ(врста) колико смо изопачени постали.