Нешто што не може свако да смисли. Нешто за шта мораш да знаш да лажеш више од Вучића када каже како је земља безбедна. прича треба да буде реална али да има и потпуно бесмислених делова који имају смисла само оним пијаним ловцима што чаме по кафанама и гоне мечке до средишта земље уместо да узму лепо да јебу нешто.

Постулати квалитета дефке, са терминологијом иницијално потеклом од Лукса Уч'теља. Ако каниш написати добру дефку, не смеш писати лошу, те ево кратке легенде ових израза, као водич за новајлије жељне славе и он-лајн пражњења либида.

Овсебујност (свеобухватност, систематичност) подразумева да дефка обрађује мало генералнију тему од "Свраба међице на другом часу преподневне смене". Чак и ако је тематика специфична, пожељно је да има одређену структуру, да не кажем главу и реп. Наравно у том жару писања не буди Толстојевски, јербо то онда тешко да ће ико читати, а и Каизену ће да лупају пенале због прекорачења диск-квоте на молдавским серверима.

Виспреност. Дефка би требало да буде оригинална, да заинтригира ум и заврцка попут бијонсаре у еластину. Шаљиве форе и прежвакане игре речима, те препотопске пошалице са рабљењем парова типа "мудо/јаје", "женска/риба", те њиховим бесконачним комбиновањем у синтагме "Јаја на очи", "Рибља салата" и сл. сачувај за течу из Рековца или евентуално за Дане кајсије у Миоковцима и мување припитих пичади између биса Радета Јоровића и напева Црнућанки.

Живина. Иако је овсебујна, дефка мора бити покретна, питка, да клизи ко 'ладно пиво низ једњак надничара. Умоташ ли је у превише мамбо-џамбо реченица, губећи и сам нит док је пишеш, тек ће несрећни читалац бити у раребусу и застати насред пасуса, заробљен у брзовезујућем цементу хаоса. Као што је добар филм стварност лишена досаде, тако би требало да и добра дефка буде окраћена за осредњост, остављајући само читко слатко језгро. Не заборави правопис, велика слова и остало. Ево ти неколико знакова интерпункције, да ти се нађе за почетак: .;-,;,,:.’’’

Шашољивост. Зајебанција. Живот је апсурд и хајмо се сада мало, брате, завитлават' са тим. Дефка треба да засмеје читаоца, наравно ако није од оних озбиљних (погледај под Мехкоћа). Да се нолајфер који заваљен у двоседу чита, док грицка чипс и натапа га колом, зацени лепо од смеха, закашље од слано-слатке смеше у устима, испљуне већину на монитор, и мал' не крепа од трунке Дебелог-Чипса-Што-Га-Рекламира-Сергеј-Јебо-Деду-Свог-Трифуновић, упале у душник му.

Мехкоћа. Душевност, хуманоћа. Обично краси оне озбиљне дефке, које те испуне топлином или те натерају да се накратко замислиш над животом, а онда се пренеш и наставиш да гађаш укућане празним лименкама од пива. Уме да се искомбинује и са шашољивошћу, дајући микс сете и хумора. Мехкоћа не сме прећи у патетику, а граница уме да буде танка попут јефтиног тоалет-папира. Ако си мислио жалити што си нејебач, промени канал. Мада, овде су сви махом апстиненти првог реда, ех, када се само сетим, како сам некад… Ках, Ках.. Углавном, мехко није пичкасто, него, па: мех-ко. И капак!

Сигурно је да сте сви ви, негде у пролазу, чули за Нелорда. Није ни чудо, јер, то је често помињана титула, или боље рећи ''титула'', на Вукајлији.
Зачетник нелордске лозе је фамозни Нелорд Триша. Добар лик, ал' се није извуко.

Овде ћемо простудирати сам појам, виђен из угла пар познатих аутора на нашем омиљеном сајту.

Ред је да домаћин да уводну реч, па да кренемо.

Крајње очајна позиција у друштву. Врло неславна титула јер је Нелорд најчешће сматран фриком, неретко протериван и избегаван, само зато што је другачији, то јест зато што је прсотина.
Нема друштво из краја, осим кад треба да се дају паре за цутри.
Сам плаћа пакете свима, иако не вари. Уствари завари понекад, само да би рекао да се извук'о. А уствари се није извук'о, а није ни свестан. Нити ће се извући. Јер је нелорд.
У слободно време сецира жабе и сече гуштерима реп, па гледа како исти поново расте. Забаван к'о поређења на Тарзанији.
Нелордов највиши циљ у животу је да се извуче. И колико год се он трудио и мучио, никако му не иде и никад му неће ићи. Питате се зашто?
Зато што је Нелорд и зато што је сваки Нелорд обележен да сви знају да је то он. И целог живота ће му пишати у уста с висине, зато што је неспособан, зато што је непожељан, зато што је Нелорд.
Јер се није извук'о.

Своје виђење ове појаве нам је дао и Бурзум. Ево шта каже млађани лудак, мој буразер.

Нелорд представља особу која је миљама удаљена од Лорда. Лорд се сам по себи извук'о, док је нелорд неизвучен. Нелорди могу бити особе повучене у себе, оне које пате од акутног баракудизма, оне које се једноставно нису извукле, тришују то јест нелордују. Многи нелорди трипују да су били Лордови, не схватајући да морају да се извуку, не би ли лордовали.

Једног просечног жене гледају као нејебљиво биће, ортаци уколико их има га посматрају као чудака, а ћале и кева једва чекају да га скину са грбаче, ако већ нису. Нелорде стартују рандом рибе по клубовима, али не циљу давања пичке, већ да би их обавестиле како су лузери, како треба да се ослободе тј. извуку. Најлакши начин за привремено извлачење је ћомански начин: сад си се напио, сад си се надув'о, још само да се мало поправиш, да се ИЗВУЧЕШ.

Шта је о овој појави имао да каже мој врло добар пријатељ, и један од омиљених аутора на сајту, Џони Курајбер, ћете управо прочитати.
Немојте њему замерити што дефиниција није жута, ја је пишем.

Где почети причу о Нелорду?
Да ли од почетка када још у обданишту нико није хтео да дели играчке са њим зато што је чудан?
Или је можда најзанимљивији период првих школских дана?
Или пубертет?
Свеједно.
Своди се на исто.

Од почетка живота Нелорд је изопштени особењак који једино уживање проналази у мучењу животинња разним справицама које је сам измислио.
Везивање мачке преко греде канапом, па онда лагано спуштање на распламсалу ватру. То је нормално за њега.
Свирање неког чудног инструмента као што је укулеле и слушање камерне музике. И то му је потпуно нормално.

Једноставно све оно што се сматра чудним он то воли. Ако је и имао другове, они су одавно закључили да то није нека дечија пролазна фаза, него је оно право лудило које прати Нелорда током читавог живота.

Можда га и највише убија и чини Нелордом тај потпуни недостатак пичке, јер Нелорд неће добити ни ако плати. И курве га препознају и не желе сношај са њим, јер ко зна шта ће да им ради. Можда оно што је радио животињама у детињству.

Понекад помисли да би најбоље било да се једноставно препусти халуцинацијама. Да урони у тај свет другачијих боја и звукова где би га можда замишљени пријатељи прихватили и евентуално извукли, али не иде. Тако се нико није извукао и он се једноставно никада неће извући.

И у праву је, брат мој Џонсон. Наравно, без колеге продуцента овај интервју није могао да прође, јер, веома ценим његове списе. И као такав, један од омиљених ми аутора овде, морам сам и колегу Сидрашевића да замолим да прозбори коју о овом феномену. Ево шта он каже.

Бити приморан да са собом вучеш ауру која комбинује поглед телета које је управо схватило да се кева предозирала сеном, држање Ханибала Лектора, причљивост Мирка Цветковића и репутацију циркуске звезде. Нелордисање.

Нелордери вуку корене још од настанка пресвете вере Тришћанства. У контексту Нелорда помињу се древни списи који објашњавају прејаку моћ Светог Трише, за кога се верује да је давни потомак данашњег Светог Трифуна. Нелорд к'о Нелорд, кастриран из циркуског фрик шоуа, као какав курчић који смета, јер је другом фрику грицкао уво на спавању. Качи псеће слике на своје ав(АВ!)атаре, непосредно пре него што искористи њихов псећи нагон трчања за лоптицом, који је толико јак да ће се манифестовати чак и у правцу Нелордове подигнуте сатаре.

Чини ти се да би Нелорд радо могао извући какву полуаутоматску, и многобројној дечици укаљати светлу судбину, али он, сам, се извући неће. Очигледно послат из галаксије далеко, далеко, и која је његова рола у свему? Да ли је Нелорд можда геније, који је своју ћутљивост и хроничну психоделију трампио за шенаес' идеја у секунди које му пролазе кроз главу? Да ли? Да ли ради Ctrl + C твојим можданим ћелијама док те тако сабласно гледа у очи пет минута? Можда, у својим многобројним и дуготрајним погледима ка небу телепатски разговара са Рођом Раичевићем да види има ли се шта квалитетно за извући горе?
То је чисто хипотетички, јер, НЕЛОРД ИЗВУЋИ НЕЋЕ.

Шта о овој појави имају да кажу органи реда и мира, познатији као модератори на нашем сајту, веома је битно. Стога сам дао себи слободу, да једног, тачније једну од њих приупитам за мишљење.
Успавана пријатељица и заштитница хејтованих ми је изашла у сусрет и дала своје мишљење о овој врсти људи.
Ево шта је рекла.

Нелорд? Ви то мене питате шта је нелорд? Да л' мислите да иједно до-себе-држеће женско чељаде може ил' хоће да вам опише нелорда, јер би то, јелте, значило да је имало икаквог, па чак и непосредног, контакта са истим? Немам ја појма о таквом соју, ви сте бре прсли ако мислите да ја могу ишта да вам кажем о том во вјеки вјекова неизвученом соципатском створењцету, чија је највећа тежња да га неко окарактерише макар као за стрип занимљиву креатуру ако већ не као живота, јебања и спомињања достојно биће? Да се носите ви бре у три лијепе, откуд ја да знам ишта о томе, мојне вас нагрувам како вам је уопште пало на памет мене да питате о нелорду, и аукурац више с тим.

Није титлованo, невербално с препознатљивим тоном

Питање које се неминовно поставља након сусрета са особом која се издаје за женско али више личи на биће недефинисаног пола, настало као продукт неуспеле хормонске терапије.

Тотална глупост, небулоза, нонсенс, бре. Нека радња или изјава која нема везе са везом и животом, а понајмање са здравим разумом.
Потиче из обичаја да се у нашој војсци (прво у ЈНА, а затим и у овим остацима) јединицама дају такви бројеви у називима од којих ће противник да се збуни, уплаши и помисли како имамо силу војске, а у стварности смо испадали шабани због таквог ложења.

Појава која је увек била и биће присутна, само што је се сви сете и размишљају о њој тек онда кад се сматрају оштећеним, а никако у ситуацији кад су можда они неког натерали да се осети као безвредно говно, макар и ненамерно.

Први постулат: Женску пажњу нећеш добити уколико ниси репрезентативног изгледа и не испуњаваш већ одавно успостављене критеријуме привлачности, при чему се гледа сваки детаљ на лицу и телу. Људима прелепог лица и тела је све много лакше, отварају им се готово сва врата и људи се другачије понашају у њиховој близини, и много им је лакше да остваре потребне контакте. Привлачним мушкарцима ће жене саме прилазити и моћи ће сами да изаберу којој ће рестаурирати вулву, а коју ће одбити, уз комплименте, тако да она ипак помисли да, макар у будућности, има неке шансе, уз констатацију да је испао фин и да није ђубре. Ако је изглед просечан или никакав, може да те извуче само дебели банковни салдо, величине Форт Нокса, па да се надаш да ће се уз тебе скрасити нека добра риба кад почне да јој истиче рок трајања. Ако ниси миљеник фортуне, можда ти западне и неки просек, такође тек кад јој прође време, јер и оне прво иду на најбоље. Поред ове две категорије, пожељно је такође бити и кршни, доминантни домаћин који је у могућности да ради тешке физичке послове, вози, поправља ствари по кући, и генерално ради све послове намењене мушкарцима, ниједна не жели метиљавка који није у стању да подигне тешко (неће проћи прича о једнакости полова кад стигне десет метара дрва, иако је она потекла од жена), не вози ауто и склања се у страну кад упадну лопови, уз речи "у шпајзу имате добру домаћу, а у спаваћој соби ми је жена, само мене не дирајте". Ако ниси ништа од овога, можда убодеш једино неку радодајку коју јебе година производње, а нико је није већ узео јер је простакуша и дронфуља и пола града већ добро зна каква је.

Додатак првом постулату: Ако имаш неки упадљив недостатак, не ходаш како треба, слабовид си, имаш блаже менталне поремећаје, социјалан си колико Ледерфејс из "Тексашког масакра", гојазан си и слично, а успут изгледаш као да те правио Лука Модрић, нема ти помоћи. Унапред си означен, као жигосана стока, као јунак Домановићеве "Данге" и ту нема помоћи, јер те супротни пол уопште и не региструје као мушкарца способног да их оплоди, и служићеш вечито само за тренутке досаде, или за суботе увече кад нема никог бољег. У њиховом мозгу је прекидач који те оживљава као репродуктивно способног мушкарца (ма колико ти то био) потпуно искључен, у случају да недостатак није невидљив голим оком а ти изгледаш као Бред Пит. У супротном, можеш да на'ваташ неку од претходно поменутих радодајки која је начисто пропала, или рибу са неким сличним дефектом, која због тога такође не добија пажњу мушкараца.

Други постулат: Мушку пажњу нећеш добити уколико ниси репрезентативног изгледа, али они су много мање пробирљиви и брже попуштају, иако је женски сексуални нагон јак исто колико и њихов. Друштво је мушкарцима наменило улогу оних који морају да приђу, те се они чешће одлучују за сигурније варијанте, уколико не прођу код оне на коју су се намерили. Неком је важније лице, неком тело, али да би завредела минималну мушку пажњу, мораш макар просечно да изгледаш. Ако си поред тога и способна да будеш домаћица, а поклопи се да си и нешто више од просечне камењарке кад је у питању укус за филмове, књиге и игре, или имаш појма о спорту, то је најбоља комбинација, мада је та врста скоро изумрла. Ипак, ако изгледаш као нерођено дете Марије Шерифовић и Толета Караџића, неће ти помоћи ништа, можеш само да чекаш неког очајника који нема избора, или се пијан зајебо, па да га зафркнеш на трудноћу.

Трећи постулат: Било да си жена или мушкарац, ако не припадаш ниједној од поменутих група, или спадаш у оне из додатка првог постулата, твоја ситуација је екстремно тешка. Свако ће рећи да физички аспект није важан и да има и битнијих ствари (што, на дуже стазе и јесте тачно), али теби то ништа не вреди. Можеш да будеш члан МЕНСЕ који рецитује Хомера на старогрчком, дубински анализира кризу на Блиском истоку, скида бечке класичаре на слух, и по тежини рангира 18 поглавља Џојсовог "Уликса". Можеш до сутра да причаш како је то што ти знаш и можеш важније од животињских, прљавих нагона за коитусом, с обзиром да тебе нагризају исти нагони. Јебати/примити нећеш, осим можда у изузетним (горенаведеним) случајевима.

Ласкаво звање које додељују раздрагане девојчице, касније и девојке, па жене, дечацима. Ова титула мења своје значење цурећи кроз године.

Ситна киша се лагано претварала у суснежицу док сам журним кораком већ залазио са кеја у Лењинову улицу. Била је то јануарска зима у престоници давне године. На улицама одавно већ нема људи а покоји путник намерник који се нашао на поплочаном покислом шеталишту, брзо је оборене главе наставио свој пут. Невреме и северац је штипао свуда по лицу, а на мојим наочарима су се промаљале прве капље. Нико није могао да види разочарење које ме је све више обузимало. Изгубио сам све, задњи чек студентског кредита отишао је заједно са два пара жандара. Изневерен од самог себе, дошло ми је да спакујем целу своју изнајмљену собу у Македонској улици у Земуну и заувек напустим то своје, сада већ лепо студирање права са само једним положеним испитом у јануарском року и одем далеко одавде, да побегнем некуд, ни сам не знам где. А моји доле мисле да сам положио сва три и да имам новца до средине фебруара када би најраније могли да ми пошаљу нешто пара. 300 џепних динара и ја. Сами на овом свету.

''Да ли човек може да падне овако ниско'', помислио сам. Картања никад краја све до данас, када немам чак ни да се вадим. А и не бих се вадио, нема изласка. Није добро ни кад се добија, увек остане та слатка помама ''Ајмо још једну, дупло улазим''. Шта сам све прокоцкао, нисам могао себе да погледам у очи. И тако, негде дубоко у својим мислима, у том ништавилу, до свести ми је допрло цвиљење неког пса, скоро као тихо завијање. Био сам управо пролазио поред пијаце када сам између опустелих металних тезги, с којих се слива кишница и добује у ритму марша, на уском пролазу кроз средину пијаце, угледао неки други живот како јадикује над својом судбином. Или можда дозива у помоћ овде где никог нема.

Застао сам на трен, у жељи да му видим очи и главу. Био је окренут леђима, видео сам му само распрхнут, полупоквашен реп и пола тела. Глава је била негде између прљавих тезги. Као да је осетио да га посматрам, тело му је сада отишло тамо где је малопре била глава и њушка му је провиривала на ћошку. Црне псеће очи су држале поглед на мени. Није више завијао, само је гледао, као и ја. Изгледало је као да га море исте муке, да су на овој пустој прокислој улици остала само два сапатника, он и ја.

Авлијанер. Мали па жут, свуда, осим на шапама, које су биле одвећ црне од прљавштине и помешаног блата са кишницом, и на самој глави, између очију све до почетка њушке. Једино је то било бело, све остало светло жуто, као сунце када излази зором. Уши клемпаве али су стајале високо подигнуте, као у вука. Чељусти затворене а из носа излази врућ ваздух који издише. Само ћути и гледа. Није био ни премшрав ни угојен, некако складан али тужан. Држао се уздигнуто у том сивилу, међу остацима од промрзлог кромпира и плеснавог јужног воћа, предњим ногама стајавши на одводу у који се слива надошла вода. Неми, нисмо знали шта да кажемо један другом. А нико да прекине тишину.

''Жућо!'' Нисам знао како да га дозовем, како назвати жутог кера друкчије? Стајао је и даље, непомеривши се. Решио сам да га још једном дозовем пре него што одем, нешто ме је вукло да га бар упознам. Гледајући њега, заборавио сам на своје проблеме. Мислио сам да је мени најтеже са својојм савешћу али није. Њему је било, без дома, без хране, без својих. ''Жућо'', узвикнуо сам ка њему, као да му заповедам да дође. Уздигао је главу горе и после пар секунди, када сам већ почео да окрећем главу, лаганим кораком је дошао до мене. Сагао сам се, Жућа ми је лизнуо длан, погледао ме сетним очима и нечујно цвилео, као да ми се јада и осећа патњу.

Упалиле су се прве светиљке. Остали смо више од 10 минута на тада већ снегу, који је замрзавао палу кишу за поплочано шеталиште. Као да сам срео старог пријатеља. Све смо се разумели. Жуто крзно му је било на неким местима мокро и скорело све до коже и на леђима се претерано лињао. Шака ми је била пуна жуте длаке али нисам марио. Упознао сам неког малог са малим срцем и душом заоденут псећим изгледом. Загрлио сам га и осетио сам керећи врат и главу на себи. Он је подивљао на кратко и ставио шапе негде на мој капут. и стао да ме лиже по лицу. Пали смо на мокар под и ваљали као највећи умоболници на том кијамету. Морао сам, нешто ме је терало да се лудирамо. Играо сам се с Жућом као што никад нисам, ни са једним псом. Било ме је брига шта ће рећи неки пролазник или неко с прозора али таквих није било. Само пас и ја.

Усправио сам се касније, Жућа ме значајно и с надом погледа. Пођосмо. Он поред мене или ја поред њега. Као на корицама руских бајки где ловац или путник иде а прати га његов верни друг. Изашли смо из Лењинове, па код цркве, преко парка, до прилаза, па узбрдо до Македонске. НИједног трена ме није погледао, ишли смо ћутке, у миру, где речи не би могле да дочарају доживљај. Стигли смо пред кућу, имао сам мало мука док га нисам утерао у улаз. Он прво леже на отирач испред стрехе, па неће да се помери, ваљда је тако научио, изгледа да није имао никад неког свог, неког човека. Само пси и улица. Хладан као да је у Дунав упао, унео сам га и запалио пећ. Он само једном залаја и умири се, држећи главу на поду, очију широм отворених, као да је уморан од овог живота, иако у пуној радној снази.

Опрао сам руке и сео у столицу поред њега. Осећао сам се растерећено и ослобођено од ланаца коцке. На свету има много оних којима треба помоћи, који заслужују то. Замало да га никад не упознам, а био би грех. Жућа ми је то показао кроз све ове године колико сам га имао. Нисам се више коцкао. Не би имао ко да ме извуче из тог пакла. А Жућа је то успео а да није рекао ниједну једину реч. Учинио је то само својим погледом. Тим његовим црним псећим очима.