Устанеш у 7 сати како би одгледао најновије постере. Боли те паче за све, знаш да кад отвориш ту страницу нећеш видети хаха постере већ квалитетне да мораш да размислиш мало да би разумео фору. После тога отвориш дефиниције.....уфф како су тада дефиниције добре биле. Одеш до форума и испемујеш пар најновијих тема, попијеш бан и није ти жао јер се цео форум смеје твојим провалама. И не долазиш са дуплих него одрадиш бан до краја. Ако је субота, одеш на ВОС. Заврши се ВОС, а ти онда одеш кући и читаш дефке ортака које си тога дана на ВОС-у упознао. Понекад одете заједно на окупљање, напијеш се као свиња, одеш кући, а кева ти опали два три шамара јер ниси био кући кад је долазила тетка коју ниси видео две године. Отвориш најновије постере, после тога дефиниције, све лепо оцениш, истушираш се и легнеш да спаваш.

У свету све више и више преплављеном модерним и древним далекоисточним борилачким вештинама, бокс-клубовима и курсевима самоодбране, човек мора да се окрене традиционалним вредностима.

Преношена са чела на чело (који буздован бије шаком у колена?), Шака је древна вештина Херцеговаца практикована по мистичним аренама, у атмосфери дима и боровине, атмосфери природе и срче. Тетреби и мрче, горске немани од мин-минимум два метра вежбају над медведима довољно несрећним да набасају на њих у планини, да би, када ојачају довољно, могли да се одмере у арени локалне биртије.

Исто тако, да би се Шака развила до пуног потенцијала, тело младог Ерцова не сме да се често спушта на надморске висине мање од 1000 метара, да не би изгубио на тупоћи (оштрина му не треба).

Главни теоретски постулат Шаке је следећи: "Мали, ојачај ти колико можеш, па ти нећеш осетити мечку којој кољеш мечиће. А кад се издува, удри."

Насести.Пасти на неку фору.

Превртати се, стално се окретати, најчешће у току спавања. Имати пундравце у дупету.

Последњи аргумент у свађи. Након што су се истрошила сва излагања из вербалног дуела, а кошкања нису била довољна да направе искру која ће започети тучу, један од учесника у свађи одлучује да напусти свађу. Тада други јунак не желећи да извиси, одлучује да искористи најпрљавији адут. Тада му опсује ближу породицу са кућним љубимцима, додаје његовој девојци атрибут вршиоца најстаријег заната или најчешће, назива га вагином.
Након тога постоје 3 сценарија:
1. Ако си паметан, нећеш се обазирати на њега и једноставно ћеш отићи.
2. Ако ниси паметан, али имаш физичке предиспозиције да га натераш да се поново слика за личну карту, вратићеш се и угазићеш га тако да ће морати да иде код хирурга три пута недељно.
3. Ако ниси паметан, а Мајка природа се окрутно нашалила са твојим телесним изгледом, вратићеш се и можеш само да се надаш да твоји инстикти за опстанак нису као код Кенија из Саут Парка.

Фраза којој прибегавамо када покушавамо да натерамо саговорника да нашу претњу схвати што озбиљније.

Изрека као створена за људе који имају обичај да се много праве паметни, а притом су објективно врло млади и зелени, и да зло буде веће слабо се разумеју и у то о чему друге око себе "саветују".

Супротно од 'оћеш ли, користи се када некога желимо да "занећкамо" односно да му ставимо дознања да то неће добити.

Изговор лика који се натрпао као да креће путем
Сибира или Антарктика, а не у град на ракију.

Фраза која се користи за изузетно вештог лика, поготово трговца. Оног који је спреман да учини све да би испунио циљ и испуни га на крају. Његов мото је циљ оправдава средства и апсолутно га се придржава.

онда кад узмеш од вође таурунум бојса 1000 евра на камату како би одиграо кеца на звезду против радничког из крагујевца,чисто да би узео сигурних сто еврића да имаш,јер је квота 1.2 а сто мораш да даш у виду камате.Онда се испостави да тих сигурних сто еврића и није баш било толико сигурно.Почнеш да се знојиш,а онда ти зазвони телефон,где те зове дечко од девојке коју си пре две вечери у стању неурачунљивости изазване тешким конзумирањем опојних дрога и 8 литара пива,спичио док јој је драги био на некој фудбалској утакмици.Затим,слушајући док ти упућује квалификоване претње да ће напасти на твој живот и јебати ти милу матер,и да ће ти унаказити буљсона челичном шипкетином,полако почињеш схватати да ти је тај глас познат.Наиме чуо си га пре неки дан,јебено си уверен да је тако.Након два минута присећања и размишљања,почну ти руке подрхтавати ко у Јованке Орлеанке,јер схваташ - ДА СИ ЈЕБО ДЕВОЈКУ ЗЕМУНЦА КОЈИ ТИ ЈЕ ДАО ПАРЕ НА КАМАТУ!

Главни и највећи град Либана, лука на самој обали Медитерана и главни универзитетски и културни центар у регији. Његово име се у историји први пут спомиње 2 миленијума п.н.е, а као град-држава јавља се под античким називом Be'erot, што се преводи као "чесма". Током 1950-их и 1960-их град се могао похвалити и ласкавом титулом "Париза Оријента", пре свега због свог богатог ноћног живота и разноврсне кабаретско-театарске понуде током целе недеље. Братски је град са Sarajevom, што се, пак, преводи као "место на коме султан има сношај(е) - харем".

Наравно, све ово ни најмање могуће везе нема са чињеницом да ти јебена соба изгледа к'о да је у њој вођен вишегодишњи грађански рат између гардеробе и намештаја, а који је онда коначно разрешен падом једне атомске бомбе...на обострану штету, разуме се.

Елем, шутни тог мртвог голуба испод кревета, нећеш ваљда да ти бакутанер рикне пре времена.

Физикалци на градилишту.

Не знам појма. Не поседујем информацију која би задовољила одговор на ваше питање. Несам школовала.

То је кад, у почетку, нико ни појма нема о теби, а онда почну да те салећу људи који, ни појма немају о теби.

Цео живот, кроз историју човечанства, учимо како су људи различити. И учимо да те разлике треба поштовати (као нпр. кад си нормалан па не мриш црнце и жутаће). Али онда схватимо да су нам неке ствари ипак свима заједничке: сви старимо, сви ћемо једнога дана умрети, сви морамо да удишемо ваздух, сви имамо руке и ноге (добро, требало би сви да их имамо), сви лажемо, сви једемо, сви серемо (и жене серу, не заваравј се!), сви би ми јебали нешто... Али се некад деси да неко нема основне карактеристике као сви остали. Једни од њих су сигурно они људи који кажу да не уче последњег дана пред испит.

Тешко је ово схватити, али се чини да ипак постоје. Глупо је да лажеш, није никакав блам учити последњег дана (неки само тада и уче) а нема неког логичног разлога зашто не би рекао истину. Узмимо сада у обзир да ти стварно не учиш последњег дана.

Зашто? Научио си све још пре месец дана и све савршено знаш тако да нема потребе. Чуо си да је добро да ти последњег дана одмара мозак тако да је боље да тај дан проведеш са пријатељима играјући голф а после да одеш на изложбу фотографија младог уметника из Алексинца.
То су лажи и приче за малу децу, а ако заиста тако проводиш тај последњи дан, или си са друге планете или те боли курац за све, како никог другог не боли!

Тај последњи дан је светиња, дан када сазнајеш за неке странице књиге, које ниси ни знао да постоје. То је заправо дан откровење када ти се показује предмет оним каквим јесте. Долази до неке збрке, али јеби га, нешто ће остати. Без обзира, сигурно нећеш седети скрштених руку гледајући Позориште у кући и смејући се на Рођине асоцијалне испаде знајући да постоји велика вароватноћа да нећеш проћи јер си се последњих дана зајебавао или барем учио мање него што би требало. Зато учиш последњег дана као луд. Сваки минута спавања, ако га уопште и буде, добро је дошао.

Зашто онда рећи да не учиш? Ко си ти? Шта желиш од нас смртника? Ако лажеш, престани и реци да и ти штребаш и прелиставаш књигу брзином светлости да би стигао све да пређеш тог последњег дана, покажи да си човек!

Најчешћи изговор нафураних тинејџерки за сопствену неспособност да нешто науче, или макар супротставе своје мишљење наставници.

Уз пар шамара и коју васпитну, уразумити се невероватно брзо. Све оно што ти је некад било шпанско село, од тог трена постаје јасно к'о дан. Клијаш у разумно створење. Опамећујеш се. Ма, дошло ти из дупета у главу!

Сви сте гледали макар једном неки филм или серију где се барем један кадар одиграва на операционом столу. Ситуација- окупљена стручна лица боре се за живот несрећника који се де факто и де јуре препушта неком паралелном универзуму. У својој борби нису ни свесни нас који их гледамо кроз телевизорско увеличавајуће стакло. Исход њихове борбе зависи од редитеља -посредника између њих и нас- који има задатак да нам монтажерским потезима сугерише шта се ту одиграва и какав исход следи. Чим се снимак постави у птичију перспективу над протагонисте и почне да се одаљава од њих према горе, публика комотно може да кува жито за несрећника на столу. Џабе овим хирурзима да га даље реанимирају, режу, крпе и држе на апаратима- нису ни свесни да је њиховој битки унапред ударена рампа.

Редован блејач у клаџи, лик који се понаша и држи говоре ко да је завршио 4 факултета, а велико питање је докле је и са основном догурао. Поседује га свака кладионица у држави. У све се разуме, од политике па до спорта, у шта спада делатност кладионице. Кад год идеш да уплатиш тикет он ће бити тамо, седеће за столом, циркати пиво из 0,5 флајке, пушити меку сарајевску Дрину и причати како има проверену дојаву за другу Шведску лигу. Наравно, никад га нећеш видети да диже неку озбиљнију своту (мада питање је дал ћеш га видети да диже и било коју своту) новца. Увек га зајебе последња текма на тикету и то за суме од 50 до 100 сома. Ако си кладионичар почетник, при првим твојим сусретима са светом клаџе деловаће ти да тај лик паметно збори и послушаћеш његов савет да одиграш из кеца у два... наравно пућеш, ал ће ти то бити велика школа за наставак твог кладионичарског живота.