izuzetno labilna i gluva starija gospodja koja je u mladosti bila nalik na danasnje sponzoruse(trazila mladozenju sa najvecom njivom u selu)!
A: "Baba, baba spremi mi nesto da jedem!"
B: "Sta je sine, oces u tvrdjavu da ides?"
Posle silnih reklama za šampone, piva i kafe dolazi ON - časovnik koji nam najavljuje da će desiti nešto u 19:30 časova. Ta divna stvar koja stvori celu porodicu na okupu (babu i dedu jer žele da čuju kad će da legne penzija, roditelje zanima da li će se spustiti cena namirnica, gasa, cigareta, a klicnima je zanimljivo da gledaju kako se kazaljke kreću). A onda idu te sekunde napetosti i iščekivanja početka dnevnika :
Baba i deda zavaljeni u fotelju, ćale na kauču, deca se na patosu igraju sa autićima, keva radi u kuhinji i pritom je u niskom startu jer očekuje početak dnevnika, kad odjednom - plavi časovnik se pojavljuje na malom ekranu :
Matori stavljaju naočare i prestaju sa trenutnom radnjom. Klinci parkiraju autiće na parking i broje naglas koliko je ostalo sekundi do početka. Sa svakim sekundom je sve veća tenzija i napetost -
Ćale: Milunka, batali te sudove. 'ajd sa' će dnevnik!
Baba dedi: Je l' Radoje, 'oće ovi sad da jave za penziju?
Klinci: 13,12,11..
Ćale (poprilično napet): Šta radiš više bre, Milunka, sa tim sudovima? Dolaz' 'vamo, možda je pala cena struje. Ima 15.000 da nam dođe račun zbog onih tvojih svetiljki ispred ulaza. 'Ebala te Nova godina.
Klinci sve glasnije i glasnije: 7,6,5..
Milunka sa sve rukavicama trči i zauzima svoje mesto na kauču.
Klinci skaču, pritom cimaju dedu za rukav: Deda, buđenje! Sad će ono vaše što gledate svi! DVA, JEDAN, NULAAAAAAAAAAA!
Međutim, kazaljka i dalje nastavlja da se kreće. Sekund dramske pauze.
Zatim ćale skače i počinje da udara rukom o sto: Pa pizda im materina bre! Svaki put kasne! To zbog one Jeremićeve! Šest sati je šminkaju i opet ne mogu da je srede. Kažu bre da je san koristan za lepotu, pa njoj ni hibernacija ne bi pomog... u tom trenutku se čuje poznata uvodna špica i konačno počinje dnevnik. Klinci sklanjaju autiće sa parkinga i sele se u drugi grad, a matorci se udubljuju u dnevnik i opet je tišina.
Prva pomisao brižne majke kada, sređujući sobu, nađe toalet papir u fioci.
Sabrana dela Borisa Tadića.
-Danas u Dnevniku gledaćete:Tadić otvara novu Fabriku u Somboru, Boris Tadić dočekuje Irsku delegaciju, Novak Đoković protiv Nadala, čak i predsednik Srbije na terenu.
Jevanđelje u svetu prosvete. Kada ga profa otvori, svi obaraju glavu.
Radnik koji u toku radnog vremena obavlja veliku nuždu a plaćaju ga po satu.
hmm da vidimo, eo sam na šolji već 15min, ako me plaćaju 20 dolara po satu, izasr'o sam 5 dolara, fino, neka me onda još po sata.
Italijanski tajkun švajcarskog porekla(frankofonog).
Rođen u Švajcarskoj, sa samo sedam godina ostaje bez roditelja u saobraćajnoj nesreći i usvaja ga mlada italijanska porodica sa juga. Odrastajući u siromaštvu, Sere odlučuje da se obogati po svaku cenu. Završava školu i fakultet u rekordnom roku i odmah se baca na istraživanje teških metala u tom području.
Godinama bez otkrića, spremao se da odustane, ali sasvim slučajno u Jadranskom moru pronalazi naftu. Gradi prvu bušotinu i u roku od nekoliko godina postaje najbogatiji Italijan. Šuruje sa mafijom i biva optužen za proneveru, ali beži u rodnu Švajcarsku da bi tamo sačekao zastarevanje slučaja.
U Švajcarskoj mu na pamet pada još jedna velika strast iz mladosti: fudbal. Osniva AC Ložanu, prvi fudbalski klub u gradu u kojem je odrastao, i ulaže u nju ogroman kapital. Klub brzo napreduje i on se po isteku slučaja vraća u Italiju da bi u klub doveo najjači tandem italijanskog fudbala: Tomija Recija i Totija Žemku. Klub dolazi do istorijskih uspeha i Pare postaje sve omiljeniji.
Nažalost, Sere Pare završava svoju priču na tragičan način. U toku letovanja na Floridi, u njegovu vilu upadaju pljačkaši i sasipaju mu ceo šaržer u vugla. Odmah mu je podignut spomenik ispred stadiona Ložane, ali klub je od tada u velikim problemima, jer ga je preuzela nepopularna Šate Gabri.
- Brate, kako Ćomi non-stop prolazi sa desetkama, a ne zna ništa? U čemu je fora?
- Sere Pare, buraz. Ti misliš da su svi pošteni, a? Pun je k'o brod, malo kad tutne u šaku profi, sve se lakše sredi.
baba koja se celo veče šunja po gradu sa buketom ruža, nudeći ih momcima koji su u društvu devojke/drugarice ili bilo koje ženske osobe za skupe pare! Jasna je poruka koju šalje svojom pojavom: "Ako voliš dotičnu žensku, moraš da joj kupiš ružu. Šta će pomisliti ako joj ne pokloniš bar jednu!?'' Grešnik vadi novčanik i pazari. Komad doseže i do 200 dinara!
Najdosadnija serija u danu,stvorena samo da bi prekinula neki zanimljiv film.
Jesi li gledao poslednju epizodu TV dnevnika?
Ne nisam mogao da izdrzim do kraja.
Skup obaveštenja koja variraju od smešnog do tužnog i žalosnog. Što je najgore, većinom su istinita...
-Politika-
-------------------------------------------
--Vojislav Koštunica je napokon uspeo da se nasmeje. U njegovoj kancelariji demantuju da ovaj dogadjaj ima veze sa prethodnim žvakanjem stipse;
--Pri dobrotvornoj poseti vrtiću Pčelica, Velimir Ilić je lakše ranio jedno dete bocom šljivovice. Do ovog incidenta je došlo kada je dete uperilo mobilni telefon u pravcu Velje Ilića, na šta ga je ovaj prepoznao kao novinara i odgovorio u karakterističnom maniru;
-- Predsednik Srbije Boris Tadić rekao je juče da će stati na kraj neobrazovanim političarima i pritom izjavio da on već zna da se izvini na 150 različitih jezika uključujući svahili, jezik drevnih Maja i nemušti jezik;-Kultura-
-------------------------------------------
--Uvaženi srpski pesnik Milorad Ulemek Legija izdao je juče zbirku rodoljubivih i ljubavnih pesama "Nekom ću da jebem mater a znam i kome", i pritom potvrdio svedocima da su im porodice za sada bezbedne;-Život-
-------------------------------------------
--Anonimni institut za zdravlje u Švajcarskoj za koji verovatno niko nije čuo objavio je za našu televiziju svoje nedavno saznanje da 10kg paradajza dnevno sprečava rak i sve vrste gripa, kao i da ubrzava rast kose i noktiju na nogama;-Sport-
------------------------------------------
--Reprezentativac Srbije Marko Pantelić je juče na konferenciji za štampu demantovao tvrdnje javnosti da ima 2 leve noge, kao i da ga je majka kao malog hranila mišomorom;
--Selektor naše fudbalske reprezentacije Vladimir Petrović Pižon sasekao je u korenu insinuacije o svojoj pismenosti kada je u prisustvu novinara i logopeda pročitao esej o uspesima svog tima. Uz danonoćni rad, nezavisni tim kriptologa protumačio je Pižonovu čitanu izjavu kao modifikovanu Andrićevu bajku "Aska i vuk";
Sitna kiša se lagano pretvarala u susnežicu dok sam žurnim korakom već zalazio sa keja u Lenjinovu ulicu. Bila je to januarska zima u prestonici davne godine. Na ulicama odavno već nema ljudi a pokoji putnik namernik koji se našao na popločanom pokislom šetalištu, brzo je oborene glave nastavio svoj put. Nevreme i severac je štipao svuda po licu, a na mojim naočarima su se promaljale prve kaplje. Niko nije mogao da vidi razočarenje koje me je sve više obuzimalo. Izgubio sam sve, zadnji ček studentskog kredita otišao je zajedno sa dva para žandara. Izneveren od samog sebe, došlo mi je da spakujem celu svoju iznajmljenu sobu u Makedonskoj ulici u Zemunu i zauvek napustim to svoje, sada već lepo studiranje prava sa samo jednim položenim ispitom u januarskom roku i odem daleko odavde, da pobegnem nekud, ni sam ne znam gde. A moji dole misle da sam položio sva tri i da imam novca do sredine februara kada bi najranije mogli da mi pošalju nešto para. 300 džepnih dinara i ja. Sami na ovom svetu.
''Da li čovek može da padne ovako nisko'', pomislio sam. Kartanja nikad kraja sve do danas, kada nemam čak ni da se vadim. A i ne bih se vadio, nema izlaska. Nije dobro ni kad se dobija, uvek ostane ta slatka pomama ''Ajmo još jednu, duplo ulazim''. Šta sam sve prokockao, nisam mogao sebe da pogledam u oči. I tako, negde duboko u svojim mislima, u tom ništavilu, do svesti mi je doprlo cviljenje nekog psa, skoro kao tiho zavijanje. Bio sam upravo prolazio pored pijace kada sam između opustelih metalnih tezgi, s kojih se sliva kišnica i dobuje u ritmu marša, na uskom prolazu kroz sredinu pijace, ugledao neki drugi život kako jadikuje nad svojom sudbinom. Ili možda doziva u pomoć ovde gde nikog nema.
Zastao sam na tren, u želji da mu vidim oči i glavu. Bio je okrenut leđima, video sam mu samo rasprhnut, polupokvašen rep i pola tela. Glava je bila negde između prljavih tezgi. Kao da je osetio da ga posmatram, telo mu je sada otišlo tamo gde je malopre bila glava i njuška mu je provirivala na ćošku. Crne pseće oči su držale pogled na meni. Nije više zavijao, samo je gledao, kao i ja. Izgledalo je kao da ga more iste muke, da su na ovoj pustoj prokisloj ulici ostala samo dva sapatnika, on i ja.
Avlijaner. Mali pa žut, svuda, osim na šapama, koje su bile odveć crne od prljavštine i pomešanog blata sa kišnicom, i na samoj glavi, između očiju sve do početka njuške. Jedino je to bilo belo, sve ostalo svetlo žuto, kao sunce kada izlazi zorom. Uši klempave ali su stajale visoko podignute, kao u vuka. Čeljusti zatvorene a iz nosa izlazi vruć vazduh koji izdiše. Samo ćuti i gleda. Nije bio ni premšrav ni ugojen, nekako skladan ali tužan. Držao se uzdignuto u tom sivilu, među ostacima od promrzlog krompira i plesnavog južnog voća, prednjim nogama stajavši na odvodu u koji se sliva nadošla voda. Nemi, nismo znali šta da kažemo jedan drugom. A niko da prekine tišinu.
''Žućo!'' Nisam znao kako da ga dozovem, kako nazvati žutog kera drukčije? Stajao je i dalje, nepomerivši se. Rešio sam da ga još jednom dozovem pre nego što odem, nešto me je vuklo da ga bar upoznam. Gledajući njega, zaboravio sam na svoje probleme. Mislio sam da je meni najteže sa svojojm savešću ali nije. Njemu je bilo, bez doma, bez hrane, bez svojih. ''Žućo'', uzviknuo sam ka njemu, kao da mu zapovedam da dođe. Uzdigao je glavu gore i posle par sekundi, kada sam već počeo da okrećem glavu, laganim korakom je došao do mene. Sagao sam se, Žuća mi je liznuo dlan, pogledao me setnim očima i nečujno cvileo, kao da mi se jada i oseća patnju.
Upalile su se prve svetiljke. Ostali smo više od 10 minuta na tada već snegu, koji je zamrzavao palu kišu za popločano šetalište. Kao da sam sreo starog prijatelja. Sve smo se razumeli. Žuto krzno mu je bilo na nekim mestima mokro i skorelo sve do kože i na leđima se preterano linjao. Šaka mi je bila puna žute dlake ali nisam mario. Upoznao sam nekog malog sa malim srcem i dušom zaodenut psećim izgledom. Zagrlio sam ga i osetio sam kereći vrat i glavu na sebi. On je podivljao na kratko i stavio šape negde na moj kaput. i stao da me liže po licu. Pali smo na mokar pod i valjali kao najveći umobolnici na tom kijametu. Morao sam, nešto me je teralo da se ludiramo. Igrao sam se s Žućom kao što nikad nisam, ni sa jednim psom. Bilo me je briga šta će reći neki prolaznik ili neko s prozora ali takvih nije bilo. Samo pas i ja.
Uspravio sam se kasnije, Žuća me značajno i s nadom pogleda. Pođosmo. On pored mene ili ja pored njega. Kao na koricama ruskih bajki gde lovac ili putnik ide a prati ga njegov verni drug. Izašli smo iz Lenjinove, pa kod crkve, preko parka, do prilaza, pa uzbrdo do Makedonske. NIjednog trena me nije pogledao, išli smo ćutke, u miru, gde reči ne bi mogle da dočaraju doživljaj. Stigli smo pred kuću, imao sam malo muka dok ga nisam uterao u ulaz. On prvo leže na otirač ispred strehe, pa neće da se pomeri, valjda je tako naučio, izgleda da nije imao nikad nekog svog, nekog čoveka. Samo psi i ulica. Hladan kao da je u Dunav upao, uneo sam ga i zapalio peć. On samo jednom zalaja i umiri se, držeći glavu na podu, očiju širom otvorenih, kao da je umoran od ovog života, iako u punoj radnoj snazi.
Oprao sam ruke i seo u stolicu pored njega. Osećao sam se rasterećeno i oslobođeno od lanaca kocke. Na svetu ima mnogo onih kojima treba pomoći, koji zaslužuju to. Zamalo da ga nikad ne upoznam, a bio bi greh. Žuća mi je to pokazao kroz sve ove godine koliko sam ga imao. Nisam se više kockao. Ne bi imao ko da me izvuče iz tog pakla. A Žuća je to uspeo a da nije rekao nijednu jedinu reč. Učinio je to samo svojim pogledom. Tim njegovim crnim psećim očima.
Dnevnik koji svedoči o zavisnosti koja se polako stvara... I koja tera pušače da se snalaze što bolje mogu.
Dan 1.
Nikola je kupio Malboro. Probao sam cigaru. Malo sam kašljao. Nije baš nešto.Dan 27.
Danas sam prvi put kupio svoje pljuge. Laki strajk! Baš su super! Imaju lep ukus, ne grebu grlo kao što to radi Davidof. Čak sam i prvi put napravio kolutić dima... To Marko baš zna da radi.Dan 65.
Marko mi kaže da ga je moj ćale pitao da li pušim. Moraću da počnem da kupujem Orbit. Pušim LM. Laki je poskupeo. Ma kad se zamislim, mogu da prestanem kada hoću. Ne znam kako se uopšte navuče na duvan... Ljudi me gledaju kao da sam stariji... Možda je to zbog pljuge.Dan 91.
Ćale me je provalio. Nije mi ništa rekao, i on puši...Dan 365.
Danas je godinu dana kako pušim. Čekam ćaleta da dođe sa posla, ojadiću ga za koji dinar. Idem sada do kraja, možda neko ima pljuge.Dan 450.
Danas sam trebao da idem na prijemni za faks. Odustao sam... Mislim, to je gubljenje vremena, ovako ću bar da se zaposlim pa da pušim kao čovek svoj dinar, a ne da čekam da me neko izfinansira za pljuge....Dan 758
Danas sam dobio prvu platu. Kupio sam Malboro. To je bila prva cigareta koju sam probao. I nije neka. Ovaj Monte Karlo je sto puta bolji.Dan 800
Zatekao sam sebe kako ližem cigaru pre nego što zapalim.Dan 1005
Sada razmišljam... Da nije bilo cigara ne bi uopšte ni počeo da radim.Dan pred penziju
I kažem ja tako unuku da sam i ja nekad pušio po dve pakle na dan, a on mi kaže da nemam pojma. Mislim, jeste da sada retko kada zapalim, malo mi smetaju, ali ipak sam postao čovek.
Misli se na Hulia Inglesiasa koji je samoproglašeni najveći jebač u istoriji, snimio je 77 albuma a ima 66 godina, možda je pobrkao broj napravljenih pjesama sa brojem partnerki.
-Rasturih onu sinoć.
-Ajde Hulio ne seri viđeh da su te odnijeli kuci, nisi znao ni đe si.
Uputstva za ponasanje i smernice za razmisljanje ako zelimo u Evropu.
Sa Americkog na nas jezik prevode njihovi strucnjaci da nasi nesto ne omanu, da ne bude kao "slobodan prevod".
Veoma velika zagonetka za većinu muškog sveta koji, kada primeti devojku koja ima kosu kao da je izašla iz srednjevekovnog škotskog zamka, u nemogućnosti da joj vidi pozadinu prokomentariše gore navedenu pojavu. Da, zaista, kako je moguće srati sa kosom sposobnom da obriše dupe iz jednog zglobnog pokreta.
Smatra se da te devojke kosu prebacujunapred, sa strane, podižu je ili se snalaze na druge unikatne i samo njima znane načine.
Problemi verovatno nastaju u divljini, recimo, prilikom proslave nekog od praznika rada.
- Brate, provali ribu!
- Ajoj! Kakvu kosu ima, pokrila joj guzičetinu!
- Kako ona sere od te kose???
- Ne znam brate, valjda je urola...
Način na koji mnogi zovu svoju majku, kad se ožene i dobiju dete.
- Baba, gde su mi patike?
- Babu si saranio, ja jesam baba al onom sirotom detetu a za patike pitaj onu rospiju od žene ti.
Horor knjiga svakog učenika i pandorina kutija svakog roditelja.
Beležiti bitne i značajne trenutke u životu, kako bi ih sačuvali od zaborava i u starim danima doneli sebi ponovnu radost proživljavajući ih.
16.11.2006.
Dragi dnevniče, danas smo klali krmaču. Kum Jova se napio ko guzica. Umalo se nije muno nožem u trbušinu pri panglanju.
19.11.2006.
Izgleda da je svinja pojela Splintera, mi svinju, a sad trihinela jede nas. Jovi šljiva spalila bolest, jedini je zdrav.
24.11.2006
Juče mi se nije digo. Žena mi je rekla da sam pijana muška svinja. Hteo sam joj reći da nju trezan čovek i ne može da jebe. Ipak vadio sam se na bolest. Pošto se rasprava neočekivano odužila raspalio sam je preko pičke.
Pijan, pa prosipa piće (obično pivo) koje sipa u čašu po stolu.
Mićko : - E, Saška!
Konobarica : - Reci?
Mićko : - Ponesi truleks. Voja opet sere pored rupe!
