Čovek odvaljen od stene. Može da ima i preko 200cm u visinu i 120+ kg.
Levom ubija, a desne se i sam boji.

Mrcina koja stasava u gori. Odvojen od čovečanstva i glup ko noć, ali gde taj udari tu trava ne niče.

Krupan tip, gorostas, sa piskavim glasom.

Ruski gorostas u američkom filmu.

Frederik Šopen. Virtuozni pijanista i kompozitor, muzički gorostas koji je svojom snagom i ludilom zauvek izmenio dimenziju shvatanja muzike. Mračan, prefinjen, duboko emotivan, ali nikad kenjkav niti sentimentalan. Čovek čija se muzika nikad nije šalila na svoj račun.

Neki kažu da je za slabe duše njegova muzika ukleta, da takve jednostavno konzumira, samelje i ispljune.

Baja sa izraženim mužjačko-ploditeljskim karakteristikama. K'o od brda odvaljen, sa ručerdom pozamašnog prečnika i grubih crta lica, ovaj namrgođeni gorostas nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Uvek maljav k'o međed, zbog čega se i priča da je rođen sa podužom bradom koju nikada nije brijao i koja mu daje opak ''ne kači se sa mnom da te ne ošinem sikiricom'' izgled. Iako zbog svog mužjaštva ima veoma dobru prođu kod ženske populacije, nema svaka petlje da se brzopleto upusti u odnos.

U našim krajevima poznatiji i po podjednako hardkor nadimku drvoseča, u Crnoj Gori kao mrčo, a fensi zapadnjačka varijanta je lamberseksualac.

Način na koji su jeli kauboji a i danas se može videti kod nas u vozovima ili autobusima. Uglavnom je hrana neki od domaćih suhomesnatih proizvoda a konzumator, često ima brkove i šešir, preciznim pokretima noža iseca tanke komade koje svojim ih nožem i palcem jedne ruke prinosi ždrelu. Kako kod nas to upražnjava ruralniji deo stanovništva na čudne poglede okoline odgovaraju tako što vas ponude hranom, sa noža naravno.

Dobro poznata priča o momku od svojih 4 - 5 metara visine, koji je, iz samo njemu znanih razloga, uzeo čoveka za kućnog ljubimca i držao ga zatočenog u svojoj kući. Često bi mu donosio darove i izvodio ga napolje u šetnju, no gorostas je, i pored sve naklonosti koju je rado iskazivao, bivao promenljivog raspoloženja : zadovoljan čovekom, ili pak samim sobom, činio se kao pitom i dobrodušan; no ponekad, u neshvatljivim naletima ljutnje i besa, džin je običavao da se izgalami - i čak izudara čoveka, što je ovaj dugo pamtio i klonio ga se koliko je to bilo moguće. Ovakvo ponašanje svakako je bilo nerazumno, jer niti je čovek imao inteligenciju i iskustvo jednog džina, niti je mogao živeti i postupati kao pas, hrčak ili saksija sa cvećem - mogao je biti jedino ono što jeste, mali, bespomoćni čovek koji, istovremeno, zazire i divi se snazi i sili.

Pandan snajper babi. Vrlo zajeban ćale. Ima dve ćerke, ni jedna od njih ne sme nigde sama. Pogotovo na plaži. Uvek je neko uz nju. Iako ima 18 godina, nigde ne može da promakne oku uvek budnog snajper-ćaće. On je gorostas sa 190+ santima visine, 100+ kg i opciono je ćelav. Uvek na gotovs, spreman da dejstvuje ukoliko njegovoj mezimici priđe bilo kakvo muško stvorenje koje je starije od 15 godina. Najčešće je dovoljno je njegovo ustajanje sa ležaljke i upadljivo patroliranje plažom da lovac na tatinu mezimicu postane lovina. Tako su mnogi ostajali suva kurca. U težim slučajevima i bez istog. A ako nije dečko dovoljno uviđavan da vidi šta mu se sprema, snajper ćale se približava laganim korakom, usredsređuje prodorni pogled ka momku, koji pognute glave napušta devojku. I na tome se završava, pošto je dobio samilost snajper ćaleta, kom ga je bilo žao, za razliku od prvog.

Naš istoričar, predsednik Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, profesor na Katedri za Nacionalnu istoriju u novom veku na filozofskom fakultetu i autor mnogih udžbenika, izmedju ostalog i Istorije za 3. godinu gimnazije društveno-jezičkog smera. Prijatelji i studenti ga znaju kao Ljušketa, ostali djaci, kao autora obimnog udžbenika koji moraju pročitati do kraja. Osnovna karakteristika njegovog stila pri opisivanju istorijskih zbivanja je veličanje srpskog naroda, epsko izražavanje, korišćenje epiteta i, ponekad, hiperbola.

Ustanes u sest ujutru pre svih ukucana da bi na vreme otisao u wc. Posto se nisi razbudio i vidis kao deda sa kataraktom, udaras kolenom o ormar u predsoblju. Tusiras se (umalo ne polomivsi vrat u kadi), peres zube na brzinu, i kreces po dorucak. Kupujes burek sa mesom i bezis glavom bez obzira jer te juri copor pomahnitalih, izgladnelih kerova. Posto slucajno budis cala (jbg, promaja), dobijas cusku, ali hvala Bogu i on je tek ustao pa udara slabo. Popijes vrelu kafu (naravno suris jezik), oblacis se i spreman si za posao/skolu/fax. Palis cigaru dok cekas bus i oprljis obrvu. Dok se saginjes da dohvatis upaljac autobus prelazi preko bare i kupa te. Baba ti zabija lakat u rebra i dobijas podliv. Psujes joj unuku, ali ne znas da je gorostas pored nje zapravo njen sin. Bezis preko ulice manevrima na kojima bi ti pozavideo i Makoto Nagano. Uzimas taxi i na pola puta saznajes da ti nema novcanika (baba, sve ti jebem!). U krivini koju odabiras kao najbolju iskaces iz auta da te taksista ne bi izbrebao i, sva sreca, samo "malo" odrpas koleno. Vec ti padaju na pamet samoubilacke misli i dok ti se muti u glavi pred padanje u nesvest kontas: Steve-O i Johnny Knoxville mora da su ziveli u Srbiji...

penzioner zhenskog pola. Pojavljuje se samo u dve velichine XXL i XXS. Problem je u tome shto:
1. izgled ume da zavara...

2. lak za kosu u saobracajnim guzhvama ume da izazove muchninu, nesvesticu ili teshke halucinacije

Čovek sa ovim poremećajem kod kuće, u porodici je bog i batina. A kada je sa društvom u kafani pa dođe do nekog konflikta on je uvek za miroljubivo rešenje.

Ne tako omiljeni preformans ali kranje nužan geg zakivanja matorog ljubimca vam. Iako je bežični prenos izumljen još onomad, ima i dalje onih koji smatraju da je zaključavanje kola na daljinu oblik poltergeista (ma šta god to značilo) pa su tarzanski odlučili da se odupru trendu beta mužjakizma i ostanu dosledni svojim precima koji su zakivali vrata jako kurcom u pičku da je ona uobičajna '''oćeš čekić'' izlišna, često čak i smešna.

Elem(hehe), tačka ide ovako:
Lik robusne ''radnička klasa al dobro je'm, zato sam ovol'ki'' građe levim majgerijem otvara suvozačeva vrata, dizađe damče, naravno, zatim kratkim trzajem ''iz kuka'' oslobađa i sebe iz dveri neovozemaljskih. Zadihane i prilično izmorene al u istu ruku odlučne pojave gorostas se probija kroz otvor koji vlasnici srećnijih verzija automobila nazivaju ''vrata''.
Srećan, izašao je, i dama je tu, sve kul. Ipak ne! On zna da nije gotovo, tek počinje! Spušta levu obrvu Klint Istvud zon, namešta kajš, uvlači stomak, izbacuje grudi, kolena blago povija, triceps održava tenziju, zamah i ... BUM!

Okolna publika ustaje, stresa prašinu sa svojih uzdrhtelih kolena i u neverici se vraća u tminu sopstvenih žalosnih života očarani nedavnim volšebnim performansom.

Jedno od smrtnih presuda u rimskom carstvu. U sadašnjosti, hvala Bogu dragom, taj vid kažnjavanja smatra se ekstremnim, masakrom, mega strašnim; mada u nekim predjelima afričkih zabiti moguće je da se još primjenjuje taj ekstrem ( mogućnosti su manje od 0.01%). Danas su lavovi zamjenica za ženinu rodbinu. Vođa klana je punica naravno(ona se sve pita, ona je alfa i omega, ona nosi hlače u porodici, čak je i izdresirala staru tvrdoglavu vojničinu tj. muža, njeno najjače oružje je neprekidno i nepodnošljivo kokodakanje) dok su njeni najodaniji podanici svastika (stara usedjelica, još uvijek nevina, ne zbog njene krivice, već zbog njenog neženstvenog izgleda, inače sestra bliznakinja od šurjaka), šurjak (obavezno gorostas od 2 metra i 150 kilograma čistih mišića, inače regionalni prvak u natjecanju "The strongest man"), punac ( u većini slučajeva staro vojno lice, nema tog rata u kojem nije zaslužio barem desetak odličja, većinom ordeni za ekstremnu hrabrost i ludost), u ostale spadaju vanredni plaćenici ( puničina i punčeva rodbina, prijatelji i ostali).
Dakle, bacanje lavova je smrtonosna presuda za sve muževe koji učine nešto nažao svojoj boljoj polovici. Što je "zločin" teži veća je kazna; npr. obična svađa oko postavljanja stola, žrtva se baca samo jednom lavu ( u zavisnosti koji u tom trenutku bude najgladniji); dok kod prevara ili ne daj Bože batinjanja, žrtva završava u raljama cijelog čopora kojem se, u nekim slučajevima, pridružuje i klan hijena ( izdajnička porodica žrtve).
Kad bolje razmislimo shvatimo da je današnja gore navedena kazna mnogo gora nego ona od prije nekih dve hiljade godina. Blago starim rimljanima i robovima.

Stvar koju treba doživjeti, bez obzira koju vrstu muzike da čovjek sluša.

Vidio sam reklamu za koncert , shvatio da imam jedan život i da ću djeci morati da pripovjedim nešto o mladosti, i bilo mi je dovoljno da uzmem karte i iz daleke Krajine zapucam put Beograda.

Krenuli smo rano autobusom, bilo je dosta ljudi i spektakl se mogao nanjušiti. Ja, prijatelj, litar rakije i kištra pive . Litar rakije smo smirili do Gradiške. Ušli smo u Hrvatsku, rekli vozaču da ne pravi pauzu taman se svi popišali u autobusu, na koncert se mora poraniti da se zauzme mjesta. Nakon nekoliko piva Beograd nam je poželio dobrodošlicu.

Čuli smo da u Beogradu valja posjetiti Čorba kafe. Otišli smo i požalili, što sam zabilježio u knjizi utisaka: “Pička ti materina privatnička, piva ti 4 marke, skuplja nego karta za tvoj koncert. Dabogda ti prisjela.I lavabo normalan nisi mogao kupiti nego neki polovan uvalio u neizoblano drvo, izvukao sam žicu iz džempera kad sam zakačio rukom. Prodao si se zbog trebe, jebo li ti je ja.“ Napustili smo lokal i otišli u Arenu.

Arena je djelovala sablasno prazna iako mi se duplalo pred očima. A onda se napunila, svjetla se pogasila i sve je bilo spremno za ,kako će se kasnije ispostaviti, koncert godine.

Publika je počela skandiranje „GOTOV JE, GOTOV JE“. Upalio se jedan reflektor i on nam se ukazao. Baja Mali Knindža. Shvatio sam što ga zovu „Mali“,ali ipak je bio gorostas za mene. I ophrvan tremom lagano izustio:“ Ubiće ga ženaaaa, dobro veče Beograde, dobro veče Srbijo!!!“ Krik se prolomio Arenom. Piva je išla k'o drva niz progon, skoro džabe su je dijelili. Na hitove poput „Magije“ i „Duni vjetre malo preko jetre“ publika je uzvratila gromoglasnim ovacijama. Pisanje istorije je bilo u toku dok je Raka Marić zadovoljno trljao ruke zbog još jednog menadžerskog podviga. „Nema raja bez rodnoga kraja“, „ Morem plovi“. A onda, prvi taktovi najljepše ljubavne pjesme. „Nebo je plakalo s nama“. Privukao sam neku curicu sebi.

-OD ČI' SI KUĆA?
-JA SAM IZ FUTOGA A MOJI SU OTUDA SA MANJAČE.

Uslijedio je žestok poljubac i dokaz da cure vole kad brkovi žare. Za nju ne znam al' meni se Arena okretala k'o na ringišpilu. Zaljubio sam se na koncertu Baje Malog Knindže. I tako sa curom pod rukom, uz pokoji poljubac ispraćao sam pjesme jednu za drugom . KAKO SE MALA LJUBI!!! Suze u njenim očima orosile su Bajinu posljednju pjesmu „Pjevaj Srbijo“, delirijum. Baja se oprostio od nas.

BISBISBISBISBISBISBISBISBISBISBISBISBISBIS. Vratio se. Ljudina. Znao sam da nas neće izdati.

„SEĆAM SE KAO DA GLEDAAAAM, BAKA ME U CRKVU VODIII“! Sad sam se i ja rasplakao.

Koncert se završio. Na putu kući, gledao sam svog pajdu kako spava k'o janje, i sabirao svatove i poljevačinu. Baja će pjevati, ja ti kažem.

Krenem ti ja sa ćalom u svatove. Dobro, ne u svatove...ali tamo gde se bez kurca ne ide. Bilo mi je 10, i iskreno, interesovalo me da vidim, šta, ne znam, ali se moj ortak Pera hvalio da je on video. PRVI! A moj staklenac uvek bio bolji od njegovog, i veći, i tvrđi, i volele ga devojke, da gledaju, tad se one još nisu igrale sa dečacima, čak štaviše, mrzele nas.

Bilo je vrelo junsko popdne, negde oko 19:56. Znam, ćale propustio sport i vremensku prognozu na dnevniku Beograd 1 televizije. Reko je kevi da centrira točak, i vodi mene, jer guma kači kad skreće, pa se cepa, da ne pukne. A usput, pukla nam je i guma. Reče ćale, bolje sad, nego kasnije. Nisam ga razumeo.

Dođosmo mi tamo, kroz šumarak, sa drvoredom jasika, i razvaljenom kapijom ko da unutra nema ni kučeta ni mačeta. Pitah ćala što je tako razvaljena, kad reče, "takva je ona", mnogi kroz nju ulaze i izlaze, da se ne stigne ni na sekund zatvoriti.

Ušli smo unutra, a neka devojka nam je prišla, i rekla da sam ja još klinjo, da moram da čekam u kolima. Ćale je rekao da imamo zakazano, i rekao da nas odvede na sprat. Slegnula re ramenima, i promrmljala da neću ni umeti, a ja stvarno nisam znao ni gde sam, ni šta treba da umem...ali tu je bio ćale, pokazaće mi on prvi valjda.

Ušli smo u prvu sobu na spratu, a vrata su se sama otvorila. Unutra je bio neki čovek sa tetom još razgolićenijom od one što nas je dočekala. "Nije ovde", ćale je rekao, i odveo me u drugu sobu, broj 2. Na krevetu je bila kutija nekih balona, providnih, ali mi ćale nije dao da duvam, kaže "to tete duvaju", i blago se nasmejao pogledavši onu devojku.

Iz sobe iza izašao je jedan stariji čovek vidno nasmejan i raskopčanih pantalona. Pojma nemam ni danas šta je tamo radio, ali WC šolju nisam video. Otac ga je zagrlio, i viknuo, meni zauvek urezano u sećanju "gde si Stanoje Sunce ti ne jebem!" Sinulo mi je, pa to je Stanoje Glavaš!

Jedan od najlegendarnijih likova iz priča moga ćala. Ličnost nad ličnostima! Čovek sa najvećim gvozdencima na svetu. Čovek koji je kenjao u čizme svog zapovednika čete, i koji je sam pretuk’o pola kafane, levom rukom.

Izljubiše se, Stanoje je dao neki koverat teti u providnoj spavaćici, i krenusmo u kafanu. Tamo smo se zadržali do ujutru. Tako bar tata kaže, a ja sam zaboravio na vreme čim sam dobio staklenca Stanoja Glavaša. Nepobedivu mašinu među klikerima. Gorostas nad gorostasima! A i nije važno, majka je već bila spavala kad smo došli, a i za sve sam mogao da okrivim oca, jer, jelte bio sam sa njim.