Švajcarski sat, Albert Ajnštajn i izumitelj meditacije zarobljen u telu vašeg dobrog prijatelja. Svoje inženjerske metode i tehničku preciznost uglavnom koristi kroz davanje saveta, posle kojih imate želju da ga odnesete do zoo vrta i spustite u kavez sa izgladnelim lavovima, koje je Vuk Bojović smetnuo sa uma tih dana.

Treći član svakog dijaloga. Jajara koja sedi sa strane i podiže dramu na neki viši nivo raznim upadicama. Profesionalni dolivač ulja na vatru kome je tuđa svađa duševna hrana.

Istorijska rezolucija donedavnog uživaoca kapljice da više neće prelaziti reku Rubin...

...kao ni reke Pivu, Vinu, Prepečenicu, a ni Gemištensko Jezero, hehe.

Sedam ofanziva partizanke vojske u Drugom svetskom ratu. Jedna od najbezocnijih gluposti posleratne komunisticke vlasti. Zapravo, nastanak tih sedam ofanziva izgledao je ovako.

1996 godina, K21 negde u Srbiji

"They've got
A power and a force
that you've never seen before.
They've got
the ablilty to morph
and to even up the score.
No one will ever take them down
the power lies on their side
Go Go Power Rangers
Go Go Power Rangers"
:skakanje po kući uz pesmu iz špice:

Evo, ima punih 20 godina od njihovog nastanka, da vidimo šta se sve promenilo? Postoji zanimljiva teorija naučnika sa univerziteta u Blacu po kojoj: ako konstantu Zordon zamenimo konstantom antena (imajući u vidu da su obe konstante parametri evolucije determinisane u podskupu '93-'13) moguće je izvući jasnu paralelu sa evolucijom mobilnih telefona. Naime, njihova veličina je varirala od cigle, preko šibica da bi se vratila na ciglu. Ne menjajući prvobitnu suštinu i funkciju, jedina razlika je nestanak antene i pojava gomile sajber zajebancija. Dakle, sve je isto samo Zordona (Burzuma) nema, a tu je kamara novih turbo zordova.

Gde je i šta radi prvobitna ekipa?
Plavi: Bili, Dejan Cukić medju rendžerima, što psihički što fizički, gej aktivista.
Crveni: Džejson, kakva je ložana bio, nije ni čudo što se i danas bavi borilačkim veštinama.
Crni: Zak, crnac u privatnom životu.
Žuti: Trini, azijatkinja u privatnom životu (alal kurac za kasting), tragično preminula.
Rozi: Kimberli, moja prva ljubav, moj prvi predjen most. Moja prva ljubav, moja nevinost. Imao sam njenu sličicu koju sam zalepio preko glave Pamele, tako sam zamišljao savršenu ženu, jednom sam kad sam se igrao u kupatilu sa tom slikom nešto čudno je poteklo iz mog kureta i osetio sam struju kroz kičmu. Još je odgovorna i za prvu žensku tuču koju sam gledao. Kimberli, za sve veliko hvala. Zauvek si u mom srcu.
Zeleni,Beli: Tomi, po jednoj teoriji Deretić, dr Jovana (istorija Srbskih metalika od trijasa do današnjih dana) marginalna deca devedesetih koja su želela da budu beli rendžeri počela su da pustaju kosu da bi položili iole neko pravo na tu ulogu. Potisnuta jačima priklonili su se Crnom rendžeru, ali su zadržali duge kose.

O ostalim sezonama ne vredi trošiti reči, dovoljno je pogledati njihove debilske nazive: pobesnela džungla, tutnjava dinosaurusa, odred delta, koju mnogi porede sa Soni eriksonom t610.

KRATAK ISTORIJAT:
Drevna narodna društvena igra u nas Srba. Datira još iz praistorije, otkako je čovekoliki majmun koskom ubio drugog majmuna u prepirci oko pojila. Na prostorima Balkana ova društvena igra bila je poznata i pre dolaska starih Slovena, ali se tek njihovim dolaskom potpuno usavršava. Prva verzija, koja ozbiljnije biva zabeležena u istoriji Srba je "Kosovo 1389". Posle te verzije, Srbi su čak 500 godina pojedinačno usavršavali igru , prenoseći pravila sa koleno na koleno. U to vreme posebno su se isticali igrači koji su sebe zvali "hajduci".Naprednije verzije javljaju se početkom 19 veka poznatije kao "Prvi i Drugi Srpski ustanak" model 1804.Od tada ova igra doživljava potpuni procvat, te je Srbi kolektivno igraju skoro svakih 10 godina. Posebno su ponosni na prvu polovinu 20-og veka kada u verzijama "Blakan 1 i 2" "Svetski 1 i 2" učestvuje do sada najveći broj igrača.Mali prekid donosi nam komunizam , međutim početkom devedesetih, i padom istog,potreba za ovom igrom naglo se razvija pa izlaze verzije "Velika Srbija " (1 nivo Hrvatska i drugi Bosna) i "Milosrdni Andjeo" koje su mnogiMA od nas obeležile mladost.
PRAVILA IGRE:
Igru iraju uglavnom igrači muškog pola, mada ima zabeleženih i uspešnih igračica. Da bi se uopšte učestvovalo u igri, potrebno je predznanje. Isto se može steći na neki od sledećih načina :
1)Pričom od nekog od vaših bližnjih koji je bio igrač
2) Simuliranjem ratnih dejstava tokom igre sa vršnjacima u mladosti
3)Gledanjem ratnih filmova(iz doba NOB-a , NIKAKO Američkih)
4)Preko video igrica
POTPUNO usavršavanje ove igre mladići u Srpskoj istoriji dobijali su po položenom kursu u Kraljevij vojsci, JNA, Vojsci Jugoslavije, VSCG,VS, ili ostalim adekvatnim ustanovama.
U igri možete veoma uspešna napredovati od redova do generala, pa vam to predstavlja dodatni motiv . Takođe ova igra nije nikada monotona, jer svaka verzija igre daje veliki izbor strana na koju će te se svrstati(Partizan, Četnik,Nedićevac, Solunac ,Dobrovoljac JNA, Arkanovac..) Usvakoj od izabranih strana imate ISTE adekvatne uloge (heroj, dezerter, ratni profiter,običan borac,borac sa činom,ratni zločinac... )pa koju god SRPSKU stranu da odaberete NEĆETE MNOGO POGREŠITI jer istorija vrlo brzo može da Vam ZAMENI ULOGU, pa od izdajnika postajete heroj i obratno, kako bi sve uloge bile zadovoljene.
U istoriskom udzbenicima redovno se objavljuju liste najuspešnijih igrača i to po verzijama igre, a i o mnogim uspešnim igračima su otpevane junačke pesme . Pojedini NAJUSPEŠNIJI IGRAČI dobijali su VELELEPNE STATUE-SPOMENIKe od same dražave a oni manje uspešni dobijaju na kraju samo spomenik ili krst. Iz ove grupe igrača izdvaja se tip "ratni profiter " koji na osnovu "bodova" sakupljenih u igri SAM SEBI diže spomenik u vidu velelepne kuće sa bazenom.
Skoro sve igrice imaju neograničen broj života za žrtvovanje , a novije verzije obiluju raznolikošću naoružanja koje igrač može da koristi.

Žito u kukolju od naroda kakvi smo mi. Stameni borci za Srbiju, selo svoje i kućni prag. Vredni, radni ljudi koji znaju da se prilagode svim dešavanjima i da izadju na kraj sa svim nedaćama koje ta dešavanja donose.
To su oni ljudi koje obilazi Jovan Memedović da se najede i napije. Njihovi ambari su puni, njihove njive rodne, vinogradi blagorodni (kad ja nisam sa onom koju voleeem), stoka im je debela i sve je nabreklo i sretno.

Da bi neko dobio titulu Pravog Srpskog Domaćina (u daljem tekstu PSD) mora da bude poštovan pre svega, zatim vredan i uspešan u onom čemu se bavi. U njegovoj kući se mora znati red, to jest da svi slušaju ono što govori PSD. A ono što je najbitnije je da je častan i pošten. Ako ovga nema sve ostalo moš slikat.

Istorija kazuje da je PSD nastao nakon oslobadjanja od turaka. Naravno, da bi se nacija oslobodila neke sile, morala je da ima izrazite nabrijane i zajebane likove, kakvi su i bili tadašnji domaćini. Nakon oslobodjena oni su apgrejdovani u prave srpske domaćine i pokazali su put kako treba da se vodi kuća, selo, opština i država. I tad je Srbija cvetala. Onda su došle komunjare i sve sjebale. Uništile su ono što je PSD gradio i napravili nekakve zadruge na čijem čelu si bili nekakvi neljebi koji su im se čepili od početka, a nisu znali svoju kuću da vode a kamoli zadruge. Sela su se raspadala, PSD je bio ugnjetavan i ponižavan. Al fala kurcu odoše i komunjare. Ono malo pravih PSD'ova je pokušalo ponovo da izgradi zemlju, ali kukolj iz komunizma je permutirao u lažne PSD'ove tako da narod (koji i nije znao suštinu PSD'a) nije mogao da rasudi ko je pravi a ko krivi PSD.

Al vetrovi promena polako skidaju prašinu sa slike na kojoj se jasno vidi šta i ko je PSD. On opstaje, bori se. PSD se ne eksponira, nema političku partiju. On ćuti i radi. I uspeće samo da mu neko niko ne odmaže u tome. Danas možemo često videti kako političari u kampanjama pokušavaju narodu da prodaju sliku sebe kao PSD'a, al narod (iako kao celina veoma glup) ne veruje u te priče. PSD se ne prodaje, on je skroman i vredan čovek i zna da je njegovo imanje njegovo ogledalo a njegovo poštenje njegova prava slika.

Veliki Vladimir, kako mu Englezi nadenuše nadimak, nakon neverovatnih odbrana u meču sa Engleskom, koji je jugoslovenska reprezentacija odigrala u Londonu 1950. godine, bio je jedan od najboljih golmana svog doba, uz Dragana Džajića, igrač sa najviše domaćih osvojenih trofeja.
Veliki Vladimir je bio električar, banderaš, a u slobodno vreme trenirao balet, tako je trenirajući odraz na stadionu Hajduka iz Splita, zapao za oko, zbog svojih fizičkih predispozicija, treneru kluba. Kažu da se čovek takvih sposobnosti jednom radja, njegovi saigrači iz reprezentacije, dan danas tvrde da je to najbolji golman svih vremena.
Retko je primao golove, još redje dva ili tri gola na jednoj utakmici, ljudi kažu da nikoga nije više boleo primljen gol nego njega, u tim trenucima je gubio kontrolu i bio spreman na svakojake stvari.
Na zalasku Bearine karijere kao saigrač u reprezentaciji mu se pridružio, Dragoslav Šeki Šekularac, koji je zahvaljujući drugovima iz reprezentacije koji su ga spasili od Velikog Vladimira postao jedan od najvećih jugoslovenskih fudbalera, druga Zvezdina zvezda, i verovatno najveća budala u istoriji fudbala jer od svih para i slave koja ga je obasjala danas nema ni prebijenu paru, i živi od penzije od 25 000 dingera, gostuje na SOS kanalu za flašu kisele, tursku kafu i ratluk.
Na jednom meču reprezentacije Jugoslavije desilo se nešto nezamislivo, u prvom poluvremenu Vladimir Beara je primio 2 gola, pritom drugi gol je bio iz mrtvog ugla, a Šeki ko Šeki, vrela ciganska krv teče njegovim venama, zameri se Beari, ispozivajući ga da je pizda raspala, i da je kurac od golmana, kad može neki indijanac da mu šukne gol iz mrtvog ugla. Beara zapeni, primeti u uglu svlačionice jednu veliku furunu, koja je bila tu kako bi zagrejala naše reprezentativce jer centralno grejanje još nisu uveli na stadion. Beara zgrabi Šekija i ponese ga ka furuni, podiže poklopac i krete da založi furunu, mladim, neiskusnim Šekijem. U tom pritrča ostatak ekipe, sa sve ekonomom, selektorom i fizioterapeutom kako bi sprečili belaj.
Sam Šeki tvrdi da je bio sam u svlačionici sa Bearom, da ne bi preživeo, jer je Bearu vuklo i držalo bar pola reprezentacije, a poklopac od furune ostatak reprezentacije vraćao na furunu, kako Šeki ne bi postao Pantelija.
Ostalo je istorija...

Rafinirana zamka. Provera sagovornikove inteligencije određenim, često veoma kretenskim pitanjem koje svoju svrhu nema ni u jednom univerzumu, ali vi ste za shodno našli da ga iskoristite u ovom. Od zavisnosti sagovornikove inteligencije, njegovog ega, ali i toka razgovora, odgovor može dobrano varirati; od toga da će vaš slušalac pribeći svojim atavističkim nagonima, dati se u veliko razmišljanje poput Dostojevskog u bajbuku ili će vas lepo oterati u tri lepe pičke materine. Ipak, budite sigurni da nikada neće reći ''Ne znam''. Ta famozna negacija svoje bitisanje ne može pronaći u rečniku srpskog naroda, budući da otkad postojimo važimo za samouke stručnjake i sveznalice.

Floskulom iz naslova našeg kolegu kojem postavljamo pitanje stavljamo u rebus; trenutno mistifikujemo njegov um; Da li ga zaista držimo za vispernu intelektualnu individuu ili jednostavno želimo da mu dokažemo da je obični kreten čiji je glavni problem balističke prirode, a egzaltiranost njegovim bitisanjem na kugli zemaljskoj iskazujemo tako što se svaki put propisno ispovraćamo nakon što se upustimo u konverzaciju s njim?! Ego našeg zamorca je ovde krucijalan; od njegovih reakcija zavisi da li ćemo pogoditi u sridu ili će nam dosetka propasti. Istovremeno, ograđujemo se od potencijalnog transfera blama koje prizilazi iz našeg upita, jer smo, samim postavljanjem pitanja ozbiljnim tonom našem sagovorniku natovarili moralnu obavezu da nama, brojem sivih ćelija inferiornijim bićima pruži adekvatan odgovor.

Nakon ''Ti si pametan čovek'' uvoda od kojeg sagovornik prosto zablista jer ste mu dali kompliment ličnosti sledi bomba, enigma kojom ga želite dotući. Potom, sledi vaša kontemplacija, dok se mučenik trese k'o Banja Luka '69.

Na kolokvijumu i ispitu, odnosno pismenom i kontrolnom zadatku, nikad ti neće pasti pitanje koje si pročitao tik pre početka ulaska u obrazovnu ustanovu. Posledica ovoga je razmišljanje o učenju kod kuće, dok je vreme, ali...

Diskriminise ljude

Verski fanatici čiji put ne osvetljavaju ni zvezde vodilje, ni sunce prosvećenosti, već varljivi, mladi mesec.

Knjiga njegovog kafanskog visočanstva (jednog od mnogih) Janka Veselinovića, koja je (valjda još uvek) obavezna lektira, a čiji glavni lik je prikazan kao evergreen potpuna pozitiva i ideal svakog Srbina u bilo kom vremenu od 19. do 29. veka.
On je pošten, vredan, odan porodici, prijateljima i narodu, ali kada ga ti isti prijatelji grdno zajebu u životu, jer su želeli da mu otmu ribu, odlazi u hajduke, postaje ratoboran, neustrašiv, i sposoban da ubije Turčina na stotinak različitih načina (jer su, naravno, Turci sve zakuvali). Zapravo, to je najpre testirao na svom eks najboljem ortaku, Lazaru, koga nije znao kako će da liši života, pa mu je najpre pucao u leđa, da bi mu potom odsekao glavu. Posle se pridružio ustanku, učestvovao u Boju na Mišaru, a onda je pisac fast fowardovao priču na 1813. godinu i Stankovu smrt u Bici na Ravnju, gde je stradao hrabro pokušavši sa jedinicom svog pobratima da zaustavi Turke.

Međ' narodom srpskim, opšteprihvaćeni sinonim za najeb. Eufemizam za incidentnu situaciju koja najčešće podrazumeva i neku fizičku ili - doduše, znantno ređe - psihičku povredu po subjekta u bíti. U izvanrednim prilikama, može se koristiti i kao ironičan komentar na nešto inače hvale vredno. Znajući, pak, naš narod, te "prilike" su "izvanredne" koliko i fenomen Halejeve Komete, tj. pojavljuju se svakih 75-76 godina. Laku noć.

Ekvivalent engleskog "look it up". Među neukima na internetu jako popularna sintagma sa ciljem da isti taj neuki dokaže da je on pročitao milion knjiga na zadatu temu, te da sagovornika, koji je često zapravo daleko više čitao, poljulja i ponizi. Kada se neuka osoba upita gde bi se o tome moglo pročitati, uobičajen odgovor je da je njegova tvrdnja "javna tajna", da se "svuda može pročitati" i slično.

Ova sintagma i njene varijacije se pojavljuju najčešće na internet lokalitetima koji imaju niže standarde. Kako na srpskom jeziku drugačijih lokaliteta jedva i da ima, ovaj izraz je tu sveprisutan.

Istorija je počela da se piše u industrijskom Mančesteru još davnog 12.novembra 1881. godine kada se igrala utakmica koja je preteča današnjeg derbija,igrala se izmedju Svetog Marksa(Gradjanski-Machester City) i Zdravlja(Jedinstvo-Machester United).Utakmica je završena u korist Zdravlja 3-0.Kasnije su ovi timovi promenili imena u Gradjanski i Jednistvo i velika priča je počela.
Prvi derbiji su se igrali na beskrajnim livadam kraj industirjske zone Mančestera uz gust dim koji dospeva iz obližnje fabrike za prepadu sirovina.Derbi koji se igrao pre 110 godina ličio je na derbi srpske beton lige Niškog okruga Mezgraja-Donje Medjurovo koji se igrao 2010.godine.Utakmica je bila prekidana na svakih 10 minuta da bi se omogućilo medicinskim radnicima da nameštaju iščašene zglobove i redarima da sakupljaju izgubljene kramponke posle ultimejt fajt simulacije.Sponzor tog derbija je bila lokalna piljara koja je snabdevala gledaoce paradajzima i jajcima Jorkširske kokoške.
Do sada je ukupno odigran 161 derbi.Jedinstvo je slavilo 68 puta,a Gradjanski 43,dok je 50 puta bilo izjednačeno.U svaki derbi se ulazilo sa puno želje za pobedom i želje da se čitav vratiš kući kako bi mogo da topkaš čajne kolačiće u čaj.
Najveće legende Jedinstva iz Mančestera su sir Bobi Čalton,Žorž Best,nekada najveći maneken medju fudbalerima,verovatno je bio idol kasnijim generacijama iz koje je i Kiki RoLando.Žorž je snimao reklame za automobile,modne kuće,pičke su ga saletale čim kroči na ulicu,a kojoj je prišao sam ni jedna mu nije rekla ''nemogu dobila sam,neću''.Medju legendama se mogu svrstati verovatno svima poznati fudbaleri Kantona Erik,velemajstor šutiranja publike u prvom redu,Peter Šmajhel,gvozdena cevanica Roj Kin i živi primerak fudbalskog boga,Rajan Gigs.Sa druge strane grada u taboru ljutih rivala Jedinstva,u Gradjanskom se nemogu pohvaliti fudbalskim legendama osim Glina Pardoja koji je postao legneda tadašnjeg ''Istlenda'' zbog toga što je sa 16 godina nastupio u Premijeru.Jedinstvo je bilo večiti broj jedan u Mančesteru,ali situacija je počela da se menja 2007 na 2008 kada su u Gradjanski došli arapski ''petrodolari''.Vlasnici Gradjanskog vode se ideologijom ''sve se može kupiti zelenom novčanicom,a istoriju ko jebe''.U gradjanski su uložili enormne sume novca,doveli ražne zvezde i zvezdice,ali oni će moći da preuzmu tron Mančestera tek kada fudbalski mag ser Aleks Ferguson skonča svoj život,ali mnogi ne veruju u to,jer tvrde ja će živeti poput kornjače sa Galapagosa još jedno 225 godina i harati sa svojim pulenima.

Ovo su neke od vrsta koje se sreću po poznatim turističkim destinacijama.

Ultimatum profesora za dalji razgovor sa prozvanim đakom. Da ga jebeš, mora da ti kaže to, ne bio on profesor. 'Oće krelac da vidi jesi ti to skontao, ili ne, na čega je on jadnik potrošio 37 minuta da izdeklamuje sve o kosmičkoj brzini, a ti mučenik za to vreme gledao u njega k'o krme u sekiru. Naravno, lakše je pomenuto pitanje reći staroslovenskim jezikom, nego svojim rečima. Pa ko će svojim rečima da ispriča teoriju relativiteta? M'rš.

-Deda, otkud ti? Zar ti nisi...
-Jesam sine. Prošetajmo malo...
Nacija. Ista istorija, jezik, zajednička prošlost, kultura. Isti vladari, gospodari, isti ratovi, ubijanja i silovanja. Rođen u prelepom mestu, okružen divnim rekama i planinama, dobijaš pečat. Par slova određenog redosleda. Nevidljiv i prazan, ali bitan. Tako ti kažu. Jer TO si ti. Taj pečat.
-Jel znaš gde ti je otac?
-Znam. Otišao je da se nas brani.
-Da ubija. Otišao je da ubija...
Par desetina kilometara dalje rođen je on. Dete. Da, ali sa drugim pečatom. Par drugačijih slova. Biće nečije dete, pa nečiji otac, nečiji deda, nečiji prijatelj. Možda će biti čovek, možda ne. Biće tvoj neprijatelj ako tako neko odluči. Par stotina kilometara dalje rođen je još jedan novi život. Ali ovaj put sa tvojim pečatom. Taj je bitniji od drugih. Dalji ali bliži. Unutar tvoje linije.
-Otišao je tebe da osveti. Oni su nas napali.
-I po mene su došli zbog osvete. Kao što će i tebe poslati da nekoga osvetiš. Ko su oni? Ko smo mi...
Delićete istu krv. Tako bar kažu. Isti pečat - ista krv. Taj je tvoj. Naš. Onaj sa druge strane linije nije. Iako zamišljena, ona seče dublje od noža. Razara ljude. A krv je ista. Posebno kad se proliva. Kad svačija teče. Tad svi vide da je samo crvena. Pomešana. Tad je kasno.
-Oni su prvi napali nas pre osamsto godina.
-Godina. Isto to i oni kažu. Jel to razlog ili opravdanje? A pre koliko mrtvih i ubijenih je sve počelo? Koliko zaklanih? Pre koliko silovanih, razorenih porodica, prekinutih ljubavi, krcatih grobalja, razbacanih kostiju? Uplakanih žena, uništenih detinjstava, zapaljenih kuća, škola i sela...
Ko određuje granice? Vlasnik naših života. Određene su. Možda će se malo menjati. Ali će se opet iznova ubijati zbog njih. Razlog će se već naći. Zbog prošlosti ili budućnosti krv će opet teći. Zbog nečije odluke. Sve dok ima krvi.
-Jel vidiš onu devojčiću? Pogledaj joj plavu kosicu. Repiće joj je mama napravila a crvenu haljinicu tata kupio. Vidi kako veselo bere cveće.
-Ne vidim ništa. Gde je?
-Ti je nećeš videti. Ne možeš. Niko nikad neće. Za dve godine bi krenula u školu. Učila, stekla drugove, rasla polako. Kasnije bi se zaljubila, volela, bila žena i majka. Živi život dete moje. Oni za koje se svete bi želeli da živite u miru. U pravdi. Svi smo isti ljudi, ista stoka. Nemoj biti ničija imovina, ničiji rob. Da bi se što više njih videlo...

Poći, uteći, nestati, umrijeti... Zavisno od konteksta