Žena i po.

Nije predebela nego je ima obaška gde god da je uhvatiš -ako smeš da je uhvatiš. Jaka. Rotvajlerka. Deluje kao da iz dosade nosi Ivana Gavrilovića u zubima kad ide u zdravu hranu da navuče osamsto grama leblebije dima da ljupa dok gleda Ričarda Gira kako opet jebe neku koja nije ona. Izgleda onako kako bi izgledala Ana Ivanović da nije teniserka, nego da radi na okretanju pljeskavica u školskom krugu ili u kol centru taksi službe.

Poslednji put je potrčala ili skočila kada joj je pre petnaest godina na budisavskom kirbaju iz ruke izleteo balon naduvan helijumom. Jebe se jedino u misionarskoj pozi jer u svakoj drugoj hoće da je ušine lumbalni deo pa ne može noću da stoji pored šporeta i peče sebi čupavce i šnenokle. Da se bavila bacanjem kladiva boravila bi u Londonu kroz par godina jer bi olimpijsku normu prebila k'o iz pičke. Ovako će da boravi u svom stanu uz čupavce, šnenokle, leblebiju i lokalnog polupijanog vulkanizera koji će na uvo da joj peva najveće hitove "Sinova Manjače". Noćima.

Žena i kusur od života.

Nekad bejaše one kamere kao CATPILLAR bager, te su tri čoveka bila potrebna da je pomeraju. Tako da su i spotovi bili reprezentativni.Jedan kadar,pesma 3 minuta. Sve je trebalo da bude "pod konac".Nije bilo kompijuterske tehnike,niti neke naročite koreografije.Sve je bilo tako kako jeste, i mnoge pesme su i dan danas ostale popularne i slušane.
Dok danas, kada je tehnika daleko napredovala, u realizaciji Ivana Code, Dejana Milićevića, Visual infinity i ostalih mađioničara, bukvalno se od spota pravi filmski hit. Naravno, hiperfrejmovane kamere, stilisti, make-uperi, statisti, manekeni, besna kola i ziljave ribe dosta utiču na kvalitet spota, što opet sa druge strane, pokriva ne kvalitetnu muziku,tekst pesme i samog izvođača.

Uređaj za dispoziciju sekundarnih sirovina. Međutim, doajen balkanske umetnosti, Zoka Bosanac, inače vrsni poznavalac narodskog jezika, polazi od toga da se izraz smece koristi kao metafora za čoveka sa određenim karakternim manama, kao i od toga da kanta može sadrzati ogromnu količinu smeća. Odatle izvodi ingeniozan silogizam da se izraz kanta smeca moze koristiti za individu sa kombom karakternih mana, moralnu olupinu, ivana ivanovića iliti govno da se tako kolokvijalno izrazim, ma šta kurac govno, govno koje padne u vodu koja ti zatim poprska jaja bi moglo biti metaforicki ekvivalent takvog čoveka.

Znak da su uveliko krenuli kontrolni, testovi, kolokvijumi, ispiti i ostala dokazivanja naseg (ne)znanja. Kada dodje ovaj period ucenik/student je spreman da bezi u raznorazne aktivnosti koje ce odloziti ucenje. Kada vise nema nista da radi, kada je i Facebook smorio i na Youtubu nema vise klipova za gledanje, ostaje samo jedno, poslednje, ultimativno - spremanje sobe. U ekstremnim slucajevima spremaju se i tudje sobe i cisti se ulica i gradski centar.

Ulje na platnu koje Paja Jovanović nikada nije anticipirao da naslika (a i umro je 1957, jebiga) a koje bi danas gotovo sigurno krasilo istočni zid u foajeu Udruženja Srpsko-Ruskog Prijateljstva "Новая Византия", odmah iznad deska ljubazne sekretarice Njurke Svetlanove, udate Popović. Muzeji širom sveta bi se utrkivali u ponudama da ga izlože a "Sotbi" bi otkupnu klauzulu procenio na neverovatna 0,38 Ševčenka, kanješna u dinarskoj protivrednosti.

A kako i ne bi.

Jer dok postojeće Pajino remek-delo, nastalo 1901 god. i sa Svetim Savom u ulozi pomiritelja, samo odoleva zubu vremena i samo oduševljava majstorstvom tehnike i boja, ne mogu da se otmem utisku da bi zaslužni gospodin Biković ostavio još daleko fotogeničniji otisak na duši posmatrača od narečenog sveca, stajling i da ne pominjemo. Taj pogled, kaput i neobavezna frizura pomirili bi i Izrael i Palestinu a kamoli kojekakvu braću...a za to cena ne postoji.

Tja, možda ga posle inicijative u ovom tekstu neki kloš...neki akademik i oslika, why not?

Врховни бог атеиста. Он је тако кул, он је тако до јаја, само помињање његовог имена даје нови увид у вишевековну филозофију и сазнања, он даје разлог, употпуњава и благосиља интернет дебате, он није као попови и не зарађује од ширења атеизма својим књигама продатим у неколико милиона примерака, он не може да буде у криву јер је атеиста, он може Ивану Жигон да натера да се одрекне православља, он је инспирисао Бајагу за песму ,,Верујем, не верујем'', у његовом загљају је Бане Крстић заборавио тугу.

Prikrivena aluzija na ime i prezime tenisera Novaka Đokovića, kojeg ovoga puta neću imenovati, a jasno sugeriše dno i zlo. Dno je, jer se tenisom bavi da bi prodavo mečeve i primao mito, pa da posle zbog primljenih para namerno ne želi da iskoristi brejk lopte. Pare je primio od britanske kraljevske porodice i Ivana Lendla. Zlo je, jer se kasnije bavi pranjem istog tog novca organizovanjem lažnih humanitarnih večera, aukcija i drugih nečuvenih mutnih aktivnosti i na kraju, kad prelazi granicu, ako mu ostane nešto neopranih para, gurne ih Pjeru u dupe, jer kučići ne idu na skener na aerodromima!!!

Kunilungičar. Osoba koju majka priroda nije obdarila velikim spolovilom, te zbog toga za zadovoljenje svoje mnogo lepše polovine koristi svoj jezik.

Pošto veliki broj ljudi tvrdi da Kinezi imaju male tukidide (a mnogi azijatski 'nići to i dokazuju), sasvim je logično bilo da se njihova braća po patnji nazovu tako.

Jako iritantna pojava, koja između ostalog svedoči i o izgubljenom identitetu jednog naroda. Nekada je bilo normalno da se srednja kasta ugleda na naučnike, afirmisane ličnosti iz određenih akademskih krugova, na pisce i narodne heroje, ili uopšte na obične sugrađane, koji su svojom čovečnošću ostavili amanet budućim generacijama. Danas je nažalost u nedostatku gore pobrojanih, ali i u manjku želje za ličnim dokazivanjem, ostao samo fenomen Novaka Đokovića. Čoveka koji je za samo nekoliko godina, opovrgao sav značaj Tesle, Andrića, Pančića, Cvijića i ostalih kompanjona. Narod odjednom staje u odbranu najvećeg sina Monaka i nesuđenog stend up komičara, opovrgavajući sve druge uspehe, sve druge sportove, i uopšte pišajući po naporu onih malo prosečnijih.

Nerado prihvatiti kakvu neprijatnu ili poražavajuću činjenicu. Teška srca pružiti ruku i priznati manje-više neočekivan poraz na rendom polju života. Doživeti razočarenje - što bi rekla svaka riba koja se ikada zajebala i pala na šarm jebenog Ivana Ivanovića. Ili Bosiljka, svejedno je.

U svakodnevnoj upotrebi, elem, izraz iz naslova se u neretkom broju slučajeva može sresti i samo kao "gorka pilula", a poslednjih godina u našoj zemlji najredovniji uzimaoci iste su - o, bolne li istine! - fudbalska reprezentacija i izvesni klubovi sa Autokomande, Đana Ivanović&Jebena Janković, kompletna državna Ekonomija i Privreda, i svi mi zajedno s njima.

Ima neko, fazon, dvaes' tona šećera na zajam? Vraćam za par godina...

U četiri reči rečeno: "Dotako je dno života!"

Ako iko bude u prilici da jede domsku hranu ili pak bude ponuđen da proba, u širokom luku je zaobiđite (osim sredom kada je sarma).
Toliko ružnu osobu nisi video u svom životu da te jednostavno tera da baciš peglu. Takvu osobu može samo majka da voli i ćale ukoliko je slep. Te osobe se ne viđaju svakog dana zato budi spreman da povratiš kavurmu koju si jeo pre nedelju dana kad je ili ga budes video. Njegovo ili njeno lice je svakim milimetrom kvadratnim prekriveno aknama, mitiserima i kremom dr. Milojevića (da bi u buducnosti mogao ozeniti odnosno ona uda). Uvek mora imati neki defekat na sebi (kraću nogu, kriv nos, klempave uši, donju usni kao fioku...), dok ženska osoba u najgorem mogućem slučaju ima brkove i bradu k'o Draža Mihajlović.

izraz koji smo upotrebljavali kao osnovci da bismo lakse rekli roditeljima da smo ustvari dobili 1.
ili da bismo podje*avali drugove koji su dobili losiju ocenu od nas.
ili jednostavno - da pokazemo da smo informisani o obrazovnom sistemu u inostranstvu.

Imam veliku čast i zadovoljstvo – a i kako sam to obećao dragoj jacki pre nekoliko svetlosnih godina – da sa vama podelim jednu od standardnijih pojava koje možete čuti ili za koje ste čuli da postoje na talasima lokalnih radio-stanica, tih svojevrsnih začina događaja koji su se dogodili, događaju se ili će se tek dogoditi u ataru rendom naseljenog mesta.

Privrženost jednoj lokalnoj radio-stanici u Srbiji, naime, važi za jednu od onih stvari koje se prenose s kolena na koleno i koje definišu pojedinca isto tako kao i njegovi otisci na prstima, očno dno ili majčinom rukom štrikani vuneni džemper ( jer babe su, realno, te koje šiju u gradovima; prim.prev.). Pitanje je ponosa i lokal-patriotizma svoj lični život i ono što se u istom zbiva podeliti sa svojim prijateljima i susedima s preke strane kolovoza, a putem oglašavanja preko pomenutih sredstava medija.

Elem, verovatno najvažnija i definitvno najpopularnija stavka u programskoj šemi ovih radosnih organizacija, upravo jeste sa moje strane pomalo izmenjenia kategorija iz naslova koja, zapravo, svedoči o tome da u našoj nebeskoj državi postoje i mnoge druge muzičko-produkcijske „kuće” ( najčešće su to upravo i to – KUĆE od cigala i inih građevinskih materijala ) koje uporno prkose narodnjačkom mejnstrimu...ali i Darvinovoj teoriji Evolucije. Mada, ko u to još veruje nakon poslednjih izbora...

Ne ulazeći previše u kakvu dubiozniju analizu muzičko-harmonskih elemenata ili, nedobog, lirike u umetničkim delima koja izlaze iz gorepomenutih "X Records"-a, sledi lista predloga za “hit” meseca marta izmišljene radio-stanice, u izmišljenom mestu. Ne sumnjam da će vam zbog određenih numera zaigrati oko srca...

Totalna amnezija. Monstrum koji ti kljuca sivu masu zaboravnog mozga dok seje paniku. Borba neurona mišlju: Jesam isključio ringlu, nisam isključio ringlu.
Prilikom ostavljanja neke stvarčice na tajno mesto, redno je da se s njom izgrliš i izljubiš, jer se s njom rastaješ zauvek. Dok je traženi dokument po principu uvek na dnu razbarušene gomile papira k'o frizura Ivana Tasovca.

Goranče se ustvari zove Ivan, al ipak uz njega ide ime Goranče ko sadnica uz mladoga gorana. Goranče je dobar komšija, fenomenalan drug, blagočestiv čovek, bogougodnik u biti svojoj. On odiše nekim sfrjotizmom uredne frizure i valjanošću bogdan diklićevckog tipa. Ne moš mrzeti Gorančeta mada se možeš sprdati s njim ali onako drugarski. Goranče je trezvenjak, i treniro je rukomet dve godine, ima devojku Ivanu umetničkih sklonosti koja je krštena u Vraćevšnici onomad. Fino čeljade. Goranče i Ivana su se skoro verili i planiraju zajednički život. Njihova slika biće na koricama biologije za šesti razred zajedno s bebom Anetom.

Potpuno besmisleno pitanje kada saznate da je neka djevojka neželjeno ostala trudna.

Mizantropija ide na level 100. Ili na level Volge iz devestosedme za nas u kojima teče krv ruskih propalih emigranata, odnosno nas sišlih s Besne Kobile.
Tu je dreka, ukćanje, povici, brektanje, nivo ljudomrštva raste a uvek se nađe i neko da savetima doprinese istom: gle sad, odakle se stvori i ovo čičište iz gornje ulice? Svako zna, svako upućuje, svako vidi ono što drugi ne mogu, svi ostali su idioti, kilavi, slabi, glupi, maloumni, usporeni. Gledaš sa strane, vidiš majmune oko vatre kako se deru, domine mučno naslagane evolucije obaraju se za tili čas jedna za drugom, pa se onda aristokratski osetiš iznad toga ko Stevo Žigon u ulozi Princa Pavla. I svi ti pogledi zajapureni, iskeženi, to posrtanje pod teretom, jedan vuče ovamo, drugi tamo, ne, ne, ne, zaista ne mogu ja to, s umornoprezrivim osmehom jednom rukom nonšalantno odmahuješ, a drugom blago prelaziš preko čela da ukloniš nevidljivu migrenu koja se kao maglina skuplja oko glave... Gde je moj čaj, kolutići s vrhova Urala, i Politika iz dvaestreće?

ime koje se sadrzi u mnogim imenima

To su ona dvojica koji su za posmatrače ili prolaznike genijalni kraljevi. Ali za onog jadnika koji mora da se druži sa njima oni predstavljaju Ivana Ivanovića puta Kursadžije, pa na kvadrat.
Pojedinačno, to su sasvim obični momci, moglo bi se reći da su kul, može se otić na pivo sa njima, ali kao combo, oni su nepodnošljivi. Smijaće se najgorim forama i prosipaće najgore fore sve vrijeme, a kad se čuje neka dobra izvala oni će samo nijemo posmatrati i čekati da neko još jednom kaže ''kurac!'' kako bi se cerekali ponovo. Posle 2 sata jebanja u glavu, jadnik će, na pitanje ''što si smoren'', sa Lignjoslav-facom da odgovori kako mora kući....

Najnoviji dokaz debilnosti RTS-a. Posle Šotrinih ekranizacija sladunjavo-bljutavih dela Mir-Jam, došle su na red i tinejdžerske serije, sa sve Evropskom komisijom na poziciji mecene. Iako radnja u seriji možda i nije mnogo katastrofalnija od ostalih gluposti kojima smo trenutno bombardovani, pravi šmek ovoj seriji daje glumačka postava, koja ima talenta za glumu koliko i prosečan mudžahedin za topljenje čvaraka. Bedan pokušaj da se kopiraju još bednije američke povrać tinejdžerske serije. Priča se i da je cilj ove serije učenje kroz zabavu, što je možda i tačno, ali samo ako je cilj učiti buduće glumce kako se taj posao ne radi. Serija koja posle 15 minuta gledanja na stomak ima takvo dejstvo, da bi se mnogi proizvođači laksativa mogli postideti. I Ivana Mihić svojim „talentom“ doprinosi obrazovnom karakteru serije.