Ono što pomislite kad vas neko obaspe pitanjima. Kad izgovorite ovu rečenicu, stavljate sagovorniku do znanja da postavlja previše pitanja, da vama nije sad do priče koju on forsira pitanjima i da 'oćete na miru da jedete 'leba, čvaraka i mladog luka dok slušate vesti na tranzistoru.

Kad počnu da te upoređuju sa vinom.

1: Šta reći?
2: Koju slavu slaviti?
3: Da li kad je leto ili kad je zima?
4: Postiti ili ne?

Pitanja su koja se najčešće prožimaju kroz glave "prosvećenih" ljudi. Nažalost, ima ih još mnoga ali nemam želudac da ih sva priložim.
Ti dubokoumni ljudi su mahom bivše komunjare ili pak deca istih. Živeli su u takvom okruženju i sistemu gde se nije verovalo ili bolje reći, nije se smelo verovati u Boga, ići u crkvu, slaviti slavu...
Čast izuzecima ali njihov broj u takvom društvu je bio na nivou statističke greške.

BUM! Fast-forward do 21. veka!
Komšije neće da drukaju tvoju porodicu što slavi slavu kao što su tamo neki drukali mog pradedu. Crkve su još praznije ali to ne smeta da se slave slave, jer one više nisu stvar tradicije, sad su, tako reći in.
U tom novom sistemu vrednosti bivši pioniri i pionirke su bačeni u veliki rebus. Sad, kako to da ništa ne slave? Šta će svet da kaže? Kako odgovoriti na pitanje ,,Komšija kako to da vi ne slavite slavu?''

Obično se na tavanu ili u podrumu negde u mračnom, prašnjavom ćošku nalazi ikona Svetog proroka Jeremija ili Svetog Joakima i Ane koje su zamenjene nekom Titovom slikom ali ko je bre čuo za njih?! Daj da se slavi Sveti Nikola ili Đurđevdan to'e sad u modi!
Obično se i izabere Nikola i to onaj u decembru kad pola Beograda slavi a druga polovina ide na slavu, međutim, problem je što se posti, ko će bre ribu da guli? Nema pečenja, sarme, torte... Druže. Pa to onda nije slava.

Vrhunac kvazi-vernika je baš tad kad se lome da li postiti ili ne.
Uglavnom se ne posti. Iznese se prase, ja'nje, slavski kolač iz pekare Tito i ja i zalije cveće sa svetom vodom.

Nek ti je srećna slava domaćine, Srbine!

Lak način stavljanja devojci na znanje da je u ekspresnom vremenu evoluirala u malo većeg sisara.

Sistem koji koriste neki ljudi da se odbrane od ''konstuktivnih kritika''. Kada istaknete neku njihovu manju manu, iz dobre namere, udare vas gde najviše boli. Kažu, možda, neku surovu istinu, koja nije na istom nivou sa kritikom koju ste njima uputili. U svakom slučaju, zažalite što ste uopšte progovorili.

Ona stanica na kojoj, po pravilu, ulazi kontrola.

Moderan asketizam u telu devojke građe daske; totalno dehedonizovana jedinka koja obitava za onaj svet. Dasketa. Daska je i dasketira. Double kill. Ženski pandan ružnom a načitanom muškarcu, čije su stanice u mozgu i zaboravile na postojanje pizde.

Svesna širokog portfolija fizičkih defekata, ona živi u svom svetu, za neki drugi život. Lepa - nije. Sise - kako i ime sugeriše - nema! Balans nema ni u defektima nogu: nisu ni O ni X noge; jedna je rahitična, druga bi u dualityju obe noge bila za prolaz; dakle, y-noge.

Procentualno su podjednako česte u urbanim i ruralnim sredinama, no sablast urbanosti ih još više povlači u sebe. Za sobom vuku šlepere knjiga, mrze profesora zbog tumačenja Hegela, pljuju sve što čini ovaj život tako grotesknim.

Fiziološke potrebe svedene su na minimum. Sva telesna zadovoljstva su samo sa stručnim poznavaocem filozofije u rangu Žižeka i još stručnijim češačem pizde, kojeg - UBD - Vukajlija ima.

Dan kada je kompanija Coca-Cola rešila da svoje verne konzumente nagradi novim osvežavajućim pićem, umesto dotadašnjeg, ingeniozno ga nazvavši "New Coke®".
Odakle im ideja, pitate se? Sve je to rezultat godina istraživanja tržišta, ispitivanja osećaja "ukusa" i "lepote" kod ljudi (kako se pokazalo - kobna greška, ni jedno se ne može iskazati nikakvom matematičkom formulom), i na hiljade radnih sati raznih stručnjaka, nadzornika i saveta upravnih odbora. Svi podaci su pokazivali isto - novi ukus će napraviti bum na tržištu. Nova ambalaža, novi odnos šećera i arome, nove reklamne parole, sve je bilo na svom mestu. Svanuo je i taj dan, otpočela je prodaja.
Ostalo je istorija, neko bi rekao. A u ovom slučaju i bukvalno: da li su rafovi danas puni tog novog soka? Da li reklame glase "nađi me na New-Coca-Cola strani života"? Da li ljudi uopšte pamte taj bućkuriš? Naravno, ne.

Mašinerija: "Ali, zašto vam se ne sviđa naš novi proizvod?"
Čovečuljak: "Jednostavno, nije to to."
Mašinerija: "Kako nije, pa sva istraživanja su pokazala..."
Čovečuljak: "Ma, i na tarabi piše pička..."
Mašinerija: "Pa dobro, šta to toliko ne valja, vi'š kol'ko smo se trudili?"
Čovečuljak: "Jednostavno, sranje je. Džaba vam i nova, lepša ambalaža i novi, bolji ukus, kad je stari sok imao dušu, a ne k'o ovo pomodarsko sranje!"

I, tako se to zbilo. Coca-Cola je posle 79 dana popustila pod narodnim pritiscima, suočena sa najvećom krizom od osnivanja i ogromnim finansijskim rashodima. Čovek je čudan stvor, uvek traži nešto novo, i čim to i dobije, više ga ne želi. Ipak, u dubini duša, svi znamo šta je dobro za nas, šta nas čini srećnima.

Fudbalski sleng za pas u prostor, kojim se saigrač oslobađa svojih čuvara i dobija više prostora za sledeći potez.

Sposobnost ljudi da koriste svoju struku kako bi, uz kurčenje svojim znanjem, izgledali "komično opasno".

Reči kojima automatski krećemo u kontranapad iznošenjem činjenica i potpuno matiramo sagovornika nakon neuspelog pokušaja da nas ponizi.

Svi znamo jednu takvu; na prvi pogled obična tamnoputa devojka neke prosečne visine i vitke građe. Nije ni sisata a ni guzata, već je nekako...prirodna. U stvari, tačno zadovoljava sve uvete da bude primer vrhunca zdravog ženskog tela i duha.

Iz kojeg god ugla da je pogledaš, nećeš pronaći ni jednoga grama viška, jer na njoj je sve goli mišić, ali na neki normalan, umeren način. Na to sve, ipak ne važi za klasičnog mršavog curetka.

Takva se uglavnom bavi nekim sportom (često odbojkom) što stoji kao objašnjenje za fantastičnu figuru.

I mada obiluje prirodnom ljepotom, nekako je neupadljiva te se ne ističe, baš kao i ženska iz igrice.

Takve devojke ne leče komplekse na drugima te ne privlače pažnju na sebe nekom pretjeranošću, šminkom a ni ekstrevagancijom, pa ćeš je tako zateći u opštini, na faxu, ulici ili kafiću, ali je verovatno nećeš ni primetiti osim ako se ne nađete u zajedničkom društvu.

Termin se koristi za lopovske, spretne ruke sa dobrim refleksima. Ruke koje bi za sekund uradile neki posao za koji i nije baš svako sposoban.

Čovek koji je uspeo da dobije bitku protiv relativnosti vremena.

Onaj koji je preokrenuo onu staru Ajnštajnovu - sat proleti kad jebeš ili pikaš PES, a vuče se kad krečiš sobu jer se kevi ne svidja ova nijansa bele - u svoju korist.

Epska borba porodično-srpskih razmera. Klasna bitka za prevlast međ' lepšim polom. Svojevrstan sudar generacija, ličnosti i sisa. Dva para, da budem precizniji. Zapravo kad smo već tu, da predstavimo i takmičarke:

- u levom uglu, odmah uz rodnu kuću i šljivik na obližnjoj padini, ponosno isturenih dojki i naoružana varjačom, tepsijom gibanice i ikonom Sv. Petke, stoji MAJKA - gorda, čestita i penzionisana; u desnom, pak, zdušno bodrena od strane glavate tazbine i brojnih rođaka iz lijepe njihove, čast svih udavača sveta brani mlađa, lepša ( eventualno u drugom stanju ) i po veroispovesti drčna – SUPRUGA, grudi manjih ali čvršćih, pakosno ističući burmu na domalom prstu desne ruke kao kakav argument ili, pre će biti, tapiju ( iako istu ne nosi u pravom životu jer je, navodno, ”steže” ).

Sudija ne postoji, pravila nema. Arena je svaka zgodna pril...arena je SVAKA prilika i mesto a nije redak slučaj ni pojava tzv. SOLO-KATE u kojoj je jedna od protivnica odsutna ali se zato radi na marketingu. Borilačke tehnike su raznovrsne ali nedvosmislene. Udarci su tihi, nevidljivi ali jebitačni. Samo se pokatkad iz diskretnog komešanja ovih teškaša prolomi grozotan krik muškarca, po svoj prilici nezgodno priklještenog između gorepomenutih poprsja. On je uostalom i uzrok, i povod, i cilj obeju zaraćenih strana; plen koji se ništa ne pita i ne sme ništa DA pita. Teritorija koju obe vojske žele pod svojom kontrolom. Nešto kao jebeni ”Pojas Gaze” samo ispod pojasa.
Sâm nastanak sukoba, doduše, prekriven je neprozirnim velom tajne, mada određeni nezavisni izvori - koje ovde nećemo imenovati jer ne postoje - tvrde da ima izvesne veze sa vadžajnom. Uostalom, šta nema…

Iznervirati i onog sa čeličnim živcima, pogoditi u nerv.

Lik koga svako društvo ima. Nadimak obično dobije zbog boje svoje kose ili kiselog osmeha (ovaj put nije takav slučaj, nadimak je dobio od neke dečice iz naselja, na insistiranje drugog druga, koja su kada su ga videla u žutom šorcu i majici počeli u glas da viču “Limune”). To je onaj lik u društvu koji je uvek raspoložen za svaku akciju. Kada se izađe u grad, prvi je zagovornik da se napravi neka glupost (nikakva tuča ili slično), ludorija i piće sve što mu dodje pod ruku ukoliko nema njegovog omiljenog pića – njegovo veličanstvo, Vinjak! To je onaj lik koji je uvek nasmejan i želi da nazdravi, bratimi se sa mnogo ljudi u kafani, kafiću, dikoteci...Veoma je duhovit, u svakom trenutku je raspoložen za zajebanciju i što je najbitnije od svega, ume da prihvati sprdanje na svoj račun. Kada se napije postoje dve verzije Limuna, Bata Limun i Čika Limun. Čika Limun je izuzetno agresivna verzija ovog dobrice i bolje je ne stajati mu na put, ako kaže da se jede kod Zeme a ne kod Komše, onda se jede kod Zeme. Bata Limun je sasvim suprotna projekcija od Čike. Ovaj lik je u svakodnevnom životu totalno drugačiji nego kada izađe u grad. Uglavnom je mrzovoljan i sve mu je mrsko, retko kad izlazi iz kuće i tri četvrtine dana provodi igrajući razne igrice i spavajući. Ostalo vreme je izdvojeno za ostale aktivnosti (klopa, cigara, kafa...).

Vrsta "radnika" administrativnog porekla koja karta šah, ima 20 - 50 hiljada dinara platu! Muški primerci su praktično neuhvatljivi na radnom mestu (lako ih je pronaći u okolnim kafanama), dok su ženski primerci lakši za pronaći, ali jako teško ih je zateći bez šoljice sa kafom u ruci, lakom za nokte, novom serijom zavesa i donjeg veša (koje prodaje koleginica sa sprata iznad)...

Još uvek vrlo nedefinisan i misteriozan fenomen oko čijeg postojanja se i danas vode polemike.
Kao i kod polemike oko venzemaljaca, postoji grupacija koja tvrdi i zaklinje se da gore navedeni fenomen zaista postoji, čak garantuje da sa njim dolazi u bliski kontakt otprilike jednom mesečno i ta se grupacija zove ŽENE.
Sa druge strane, postoji i ona rezervisana, racionalnija grupacija, koja ovaj fenomen smatra još jednim oblikom manipulacije i, što privlačenja pažnje na sebe, što opravdanja za svoje psihotične ispade, i ova se grupacija,zove MUŠKARCI.
Zasad je vrlo teško ustanoviti kojoj od ove dve, vrlo ubedljive grupacije bi razuman čovek koji zlo ne misli trebalo da poveruje, ali se svakoj žena ova dilema sama od sebe nekako reši u jednom trenutku života, a svaki muškarac ipak ostaje sumnjičav.
Ono čime bi se ova pojava, AKO zaista postoji, mogla okarakterisati je-neverovatna ničim izazvana eocionalnost vaše nežnije polovine,a odmah zatim, neverovatna ničim izazvana mržnja prema svemu postojećem, a najviše vama, vaše iste nežnije polovine, koja sa crvenim ludačkim pogledom obnadulim od domalopređašnjeg plakanja i ne izgleda više tako nežno, i tako sve u krug, čas suze, čas batine, a sve praćeno plačnim-nisam ja kriva, to su hormoni...
I predpostavljam da nikada nećemo naći ubedljive dokaze za postojanja ove pojave, ali se možda, iako ne baš ubedljiv, dokaz može naći u razmišljanju o odgovoru na sledeće pitanje-Zašto bi vaša nežnija polovina iz meseca u mesec, na tri do sedam dana glumila emocionalni i psihički pakao, kada se svaka manipulacija može izvesti mnogo manje autodestruktivnim metodama?

Daleko da ovo ima veze sa dotičnom bolesti koja je poharala Evropu nekad davno, ali ima veze sa srećom koja je jednaka učinku dotične bolesti.

Prosečni mladić koji nije uopšte ružan, čovjek koji radi, koji dere kožu sa leđa zarad kore nasušnog hleba i američkog sna. Ali on u životu ima toliko sreće, da se ona može meriti sa veličinom muda od kolibrija. Znači nije totalni baksuz, ali je blizu te granice. To se odnosi na odnos sa ženama a i sa dodatnom zaradom sa strane.