Ko si ti?
-Mnogo sam fina devojčica i lepo pišem po čistom zidu.
Šta najradije jedeš?
-Šta drugo, nego kuvano jaje na oko.
Šta sanjaš?
-Sanjam da sam Pepeljuga i da je moj princ lepši od njenog.
Šta je karakter?
-To je sport. Moj brat je karakterista.
Šta je detinjstvo?
-To je moj život kad sam bio mali.
Šta je pubertet?
-Neizlečiva je to bolest. To je kad ti brkovi porastu preko noći.
Kako se prave bebe?
-One se prave od babica u porodilištu.
Šta je horoskop?
-Horoskop je ono kad su deca isto obučena i pevaju istu pesmu u više glasova.
Šta je evro?
-To je isto što i evrokrem samo u manjoj tegli.

Pocinje im poukom "Ne mozes sama". Pepeljuga nije mogla da pobegne od kuce i sama sebe spase zle macehe, morala je da nadje bogatog princa. A nije mogla ni na bal da ode u svojoj ruznoj odeci, nego su morale vile da joj osmisle kreacije, jer na dvoru vlada odredjeni dres kod, a ne daj Boze da je princ ujutru vidi bez sminke. Ne bi je ni prepoznao, zato i mora da isprobava cipelicu. A, ne daj Boze da uzmes nesto da radis, odma' ima da nastradas i padnes u stogodisnji san! Ali, ne brini, sta god da ti se desi, tu je princ da te spase! I, sta god da ti treba, sta ima da se ti cimas oko toga i boris i da se tu nesto lomatas, jednostavno trazi da ti kupe! I sta onda posle da ocekujes od devojcica?

Grupa dobrih prijatelja. Liberalnih i uvijek spremnih za akciju. Dobro sad, više liberalni ekonomski, manje zakonski, manje više, više ovo više nego ovo manje. Kako koji.
Plan je jasan, omiljeni lokal, cirka i mjuza, a poslije bilo kakva akcija koja bude dostupna na tržištu. Ali, da cijena bude u okviru nominale. Može i malo skuplja ali da je odgovarajuće "vruća". Jbg, za prave pobornike liberalne ekonomije doktora Džona Barlikorna, ponuda i potražnja je jedini zakon koji priznaju.

Eklatantan dokaz kako britanska filmsko-serijska ostvarenja ne moraju da odskaču od umetničkog kvaliteta latino ili turskih serija, te da mogu biti u klasi kao i naše serije po romanima Mir-Jam (Ketrin Kukson, štaviše, i jeste neka engleska Mir-Jam, samo što je doživela duboku starost, što je bilo dovoljno da dobije zvanje "Lady").
BK TV je prikazivala dotične vikend-filmove 1997-99 i oni su stekli veliku popularnost: pritom prikazujući potpuno istu tematiku kao i analogne latino i turske serije: samo nešto drugačije stilizovane- naime, radilo se o ljudima iz niže i srednje klase koji pokazuju kako je ljubav jača od svih socijalnih razlika, te uspevaju da ostvare ljubav sa mnogobrojnim momcima i devojkama iz više/plemićke klase, koje porodica odbacuje, čime oni stiču status svojevrsnih "pepeljuga". Čak se događa i da neko od tih iz "ugnjetene klase", zbog ljubavi, ubije nekog od roditelja svoje ljubljene/svog ljubljenog.

Opste poznato da su danasnja deca sludjena svakakvim crtacima. A ti onda, kao dobar roditelj, uzmes da mu procitas neku lepu bajku, koju je tebi citala tvoja mama ili njoj njena.. Pa ako je dete uzrasta do 10 godina, jos ima nade da razvije mastu kroz bajkovite price.

E, onda se dohvatis bajke GULIVER U LILIPUTU, PINOKIO, ALISA U ZEMLJI CUDA, lepe, poucne duge i interesantne, no nesto se u njima stalno dize i spusta, povecava i smanjuje, a dete ne trepce dok stvara sliku Pinokijevog nosa.

Tu je odmah CRVENKAPA, koja sama seta sumom, naravno nadajuci se da ce je neki zbunas dohvatiti, da bi ona mogla da izigrava nevinost i pobedu.

SNEZANA, koja je ni manje, ni vise dobila premiju od 7 patuljaka, pa se odmah bacila u njiove krevetice.

ALADIN koji trlja svoju carobnu lampu, iz koje izlece stotinu raznih cuda, sve ispunjavajuci mu zelje.

PEPELJUGA, dobro skrivana devojka najlepsa u kraljevstvu, do koje se, naravno, teskom mukom stize, naravno preko raznih drugih manje lepih, cak i ruznih.

...........

najnoviji brend rieliti šoa od sada u ponudi kao franšiza za naše neinventivne, nesamostalno misleće televizije. nakon velikog uspeha u adaptaciji šatorskih Svadbi od 10 dana, tromesečnih akademija sa Operacijom od veze sa mozgom, Preživljavanja na budzetu prosečne potrošačke korpe ili beznoga Pepeljuga Plesom do snova o drvenoj nozi, pravo osveženje je sodomitska opera koja traje taman toliko da budući učesnici budu disciplinovani. tokom 120 dana, najuspešniji na kastingu, susreće se sa samim kremom televizijskih SM kvizova. gospodarica Sandra Lalatović postrojavaće ih svakog jutra tražeći odgovore na najteža pitanja. 'dok pukne bič' je vreme potrebno za odgovor, a ako je on netačan slede najstrašnija verbalna iživljavanja i ponižavanja, dok je nagrada za pobednika masaža Sandrinom štiklom ili komad intimnog lateksa sa njenim autogramom. markiz de Zeljković će najhrabrije izlagati pritisku svoje rastuće kilaže i slatkom mučenju neizvesnosti poznatijem kao blok reklama. zečice Danijela i ona druga sa velikim ustima iz Slagalice se pojavljuju kao voditeljke prelaska na sledeći nivo samosvesti o niskoj vrednosti učesnikovog morala. supervizor je 'svevideće oko' 'svi znamo već ko' 'nije potrebno da o tome mnogo pričamo'.

Čovek koji samo izgledom tera na smeh ostavio nam je (uglavnom na kasetama) bezbroj ''bisera'' i prazninu koju razni aktuelni ''komedijaši'' nikad neće popuniti.

Popularan savet koji drugarica obavezno upućuje devojci nakon što dobrano prekrije podočnjake, svaki eritem i bubuljicu na koži, istakne oči, pojača usne i ispegla kosu ili makar oblikuje istu u pristojnu masu i seti se da iskoči iz trenerke u nešto, bilo šta uz telo. Isti savet se daje i muškarcima nakon što se uredno potkrešu i prestanu da mirišu na vonj od nakjuče, i nakon relativno dobro uvežbanog ne-toliko-telećeg pogleda u sve što je žensko.

Na svadbi si tvog bliskog rođaka. Već je veče. Umoran si i gladan. Halapljivo navaljuješ na tek posluženu večeru i vino. Pomalo te hvata. Odlažeš viljušku i nazdravljaš svatovima za stolom.

U tom trenutku muzika staje. Domaćin najavljuje da su stigli prijatelji. Mladin brat predvodi kolonu na čijem začelju gordo koračaju one. Prije! U blještavim toaletama sa dubokim dekolteom i previše šminke, sprovode ih do njihovog stola ispred čela. Imaju crvenu ružu kao znak raspoznavanja i razlikovanja od svatova.

Lijepi naši običaji! Kako se neki predak sa razvijenom trsiteljskom taktikom fino sjetio da prije odvoji od mase sa tom ružom! Tačno znaš da nećeš nagaziti na rodicu koju u životu nisi vidio. Pa, još pozicija cvijeta... Ako je na lijevoj strani, odabrani primjerak je spreman za odstrel jer si siguran da nema muža koji će ti, naoružan i opasan, pred svima ispucati koljena.

Već si odabrao. Iskusan si ti, nisi krenuo u svatove bez... kravate. Crnooka, crnokosa. K'o od brda odvaljena bejbe. Gleda te prodornim pogledom. Jeste da voliš žgoljave, ali se ne možeš sjetiti kad si zadnji put pocjepao nešto mesnato. Jeste malo jača, al' i ti si momčina.

Kako je odvojiti? Lako! Najlakše! U tome je draž. Sama imenica "prija" izgovorena u vokativu završava pola posla. Šta pola? 3/4! Daje neki osjećaj bliskosti, kao da se znate godinama, kao da niste potpuni stranci. Samo čekaš da krene muzika za prijatelje.

Sa zvučnika kreće "Prijo moja kako ćemo? Prijatelju - lako ćemo!" Kao šilo se probijaš kroz masu i hvataš u kolo do nje. "Prija priku zvala na pariku..." Širok osmjeh i nekoliko duhovitih opaski... Jedan stiskavac sa njom, pa opet u kolo i stidljivo pristaje da izađe u toplo ljetnje veče sa tobom.

Svetske licemerne retardirane bitange (u daljem tekstu Ameri) dokazale su da imaju smisla za ironiju, kada su ovako krstili svojevrstan festival međunarodne političarske bagre, koji tradicionalno organizuju svake godine, u februaru.
Dakle, američki predsednik zove belosvetske funkcionere da se kao pomole za mir i blagostanje u svetu?! Toliko jebanja ne mogu da izdrže ni drugi organi, a kamoli mozak.

Naravno, vajni lideri pišnu u gaće kad dobiju pozivnicu, sve cupkaju od sreće, ko Pepeljuga kad je vila pretvori u sponzorušu. A neki se i instinktivno poraduju klopi. Kažu da je Dačić odmah po dolasku pitao “gde je ovalna soba”, logično pretpostavljajući da je tu pečenje. Kasnije, dok su drugi žmureći mrndžali tekst molitve, krišom je skrcao prasetje uvce. Snimljen je video-nadzorom sofre, a Tajna služba je fajl zavela kao Kanibaliti001.mp4.

Razna fela se vucara po Vošingtonu tih dana. Od “naših”, obavezna zvanica je Vuk Drašković, osvedočeni ljubitelj baba-Madlenine ruke. Zovu ga prvenstveno kad nestane koksa, da prisutne zabavlja svojim prevodima srpskih gnoma. “Dont miks frogs end grendmodrs” je hit, ali je salve smeha okupljene kamarile izazvao i “hu vunds vundli, tu hepines grabi” i “ju kent mejk a paj from šit”.

Doručak okuplja sve one koje je ujka Sem priznao, pa su tu i kosovski šiptarski teroristi, iste one životinje iz UČK, samo u odelima. Mada, red je, realno, da se kerovi i na’rane, kad već dobro slušaju. Najviše vole bubrege, a ne manišu ni dinstanu džigericu i srce, tako kažu dobro obavešteni izvori.

I tako, okupe se svetska elitistička gomna. Zamisli tu koncentraciju hipokrizije i vazalstva na jednom mestu. Kakav HAARP, kakvi bakrači, pre verujem da se magnetno polje pomera od ovakvog dejstva tamne sile, izazivajući kataklizme. Naravno, ključna je sama molitva. Kako se mole ove transkontinentalne ubice, pitam se?

U teoriji, izraz čiji bi krajnji ishod bio neka lepa vest, prijatno iznenađenje ili dizanje krivaka ( ako žensko šapuće ).
U praksi, izraz čiji ishod vodi u veliko razočarenje, neretko praćen fizičkim bolom.

Жесток треш. Срање, моронизам, који не бих гледаo ни везан. Израз који се углавном односи на одређени тв програм који обилује глупошћу, поспешује пробаву. Једном речју, Магазин Ин.

Aluzija na dve grdobne sestre ubave sirotice Pepeljuge.
Onaj dvojac gaborki u uglu skoro praznog kafića/kluba, koje kad bi video s metlom, ne bi znao da l' metu ili se spremaju da polete, koje te šacuju i smeškaju ti se u nadi da si 'ne jebe lep nego uporan' tip čoveka, da ćeš da priđeš dok se one prave mutave, i da ćeš na kraju večeri da jednu odabranicu poneseš jednu u postelju ti belu. Znaju da znaš da štekaju Pepeljugu, al' ne daju. Znaju da nemaš izbora. Znaju da si potencijalni zagorakis. Znaju da znaš da te sutra neće ni zvati, ni pogledati. No ako lokacija nije Berlin, godina '45., a ti nisi pripadnik crvene armije, neš jebati. Na tvoju sreću.

najpoznatije "Diznijeve" bajke.

Pitanje koje upućujete nekom ko bespotrebno komplikuje stvari.

Mnogo veliki trip. Osoba se toliko sjebala drogarom da umišlja neverovatne stvari. Neki u tom trenutku sednu i iskomponuju nešto il' napišu knjigu i te fore, dok neki ostave svoj trenutak "bistrine" samo za sebe i nekad još par prisutnih.

Oni su sigurni da je to istina, opušteno se ponašaju dok vladaju njihovim izgrađenim svetom. Lepo im je jebiga, bar do prvog povraćanja i padanja po podu dok se tresu onako ladni, sjebani. Posle, ako dožive posle, se kunu da više neće. Bilo im je bolesno dobro, uživali su, al' to njima ne treba i oni mogu bez toga. Mogu kurac!
Najgori stadijum ovoga je pojava najčešće kod ljudi koji prvi put uzimaju dobru dozu opojnih supstanci ili već pro džankija kome je ovo verovatno zadnji rad mozga.

Takođe se javlja i kod psihijatrijskih sličajeva (njima stimulans ni ne treba).

Kriterujum pretrage za osobom koju bi vodili kuci da tamo i ostane. Makar vezana, lancem ili burmom. Kako se danas retko ko seca one devojke koju je princ nasao preko staklene cipelice kriterijumi se menjaju. Neko koristi saku, neko nos, oci,novcanik,srce...
Ali zivot nije bajka(jbg) pa ne mora da znaci da ce pronadjena osoba dobrovoljno poci sa vama.

Dok čoveka ne snadje najgore režiran scenario koncipiran od strane takozvane više sile, u mogućnosti je da najblaže rečeno levitira, sa ubedjenjem da moze da utiče na to gde će kuglica završiti. Na kraju, ipak spozna hladni kroše, ne teškaša, već malog zakržljalog boksera velter kategorije, zvanog Život. Crveno, crno, mala, velika kad krupije zavrti više nije ni bitno.
Krajem avgusta smo zakazali venčanje, ona je bila iznad svega, najlepša stvar koja mi se dogodila u životu, sedmica na lotou, džek pot, bio sam izdugnut iz mediokriteta kojim sam lagano plovio ceo život. Ne mogu reći da su me "zanela svetla velikoga grada" , iako je ta pesma koju volim himna staleža u kom sam obitavao od rodjenja pa sve do sada, dok je nisam upoznao. Borio sam se žestoko da stignem ovde gde jesam, od ničega sam stvorio nešto, preko kariranih košulja, domova, studentskih organizacija, Zelene Malicije, sarme koja je stizala u paketima od kuće, bez love bez ičega, ali i ispita u roku. Ona je bila šlag na torti, kruna na uloženi napor i jednostavno simbol pravde izvagan na način koji meni odgovara.
Sve je bilo kao u bajci, jedino mi se nije svidjalo to što su tamburaši trebali da nam sviraju na svadbi, no dobro, za moju pahuljicu za Severa bih učinio sve, pa čak i da mi Lole sviraju na uvce na dan svog venčanja. Volela je čardaš.
Svadba, bilo je četristo duša. Bio sam ispunjen, tu su bili moji Šumadinci najbliži, njeni najbliži, prijatelji, kumovi, osećao sam se kao Pepeljuga pre no što ostane bez svoje cipelice duboko u noći. Samo me je jedna stvar onako s vremena na vreme kjuckala ravno u potljak, a to je bio opori zvuk tamburice propušten kroz prste vojvodjanskih muzikanata.
Kako je veče odmicalo, likovao sam u sebi. Osećao sam se kao pobednik, kao tinejdžer koji je stigao do druge baze. Šetajući se sa čašicom u ruci izmedju redova i pozdravljajući goste posmatrao sam je krajičkom oka, a ona me je ljubila kad god sam bio blizu. Bila je moja pobeda.
Kasije je počela malo i šljiva da me radi koju su moji iz dedinog sela doneli. Dobra je bila, žutela se ko sunce, apsolutna ko Bog. Voleo sam ipak svoj rodni kraj, koreni u dubini su radili svoje. Razmišljao sam u sebi, samo da nije proklete tambure koju čujem u pozadini, da čujem ono naše, pih, možda bi i zaplakao. Ma čak mi nije ni aleva u predjelu smetala nimalo. Nosio sam odelo bez mašne.
Pokušavao sam da uhvatim ritam, već bogami polu pijan, uz zvuke strune koji su me u mali mozak gadjali kako katkad podrugljivo šaljivi argumenti njenog oca da nisam dostojan njegove jednice. Ona me je zvala da igramo. Nije išlo.
Seo sam za sto i usuo još jednu čašu, ona je ostala da igra. Prešao sam na špricer. Kroz glavu mi je prolazilo milion stvari, alkohol je radio svoje. U jednom momentu najavili su tortu, muzika je stala, svi se ćućorili, stari tamburaš tada zapita: "DA LI MLADOŽENJA IMA NEKU SPECIJALNU ŽELJU?". Tad sam se razdro ko nikad u životu, napustila me je životinja koja je dugo čučala u meni, vrisno sam više nego kad prvi put udahnuh vazduh zemaljski: "AMA, ZNATE LI ŠTA OD SINANA?!?!?!?". Nastao je muk. Svi su ćutali. Ljudi su bili gordi, nisu znali da imam potrebu ga čujem.