Uglavnom sinonim za neku veliku lovu. Suštinski to i nije neka bogznakakva lova, ali nama običnim smrtnicima četrpet ili pešes švajcaraca mesečno ne bi smetalo. Elem, švajcarska penzija je u našoj zemlji nenadjebiv pojam "luksuza" i "bogatstva".
"On ide na faks? On?"-širi oči u neverici-"Odakle njima kinta da njega školuju, ljudi su u govnima zbog dugova?"
"Jebi ga brate, deda mu ima švajcarsku penziju. On ga školuje."
"Aaaa, tako kaži čo'eče, naravski, sada ima logike."
---------------------------------------------------------------------------------------------------
"Ja stvarno ne znam kako oni matorci preživljavaju i odakle njima da svake nedelje u Maksiju iscepaju po četrpet crvenih?! Iskupuju više nego mi kada nam neko dolazi u goste. Matori, al' jedu k'o svinje. Viđam ih svake nedelje u radnji. Odakle im lova kada moji matorci kukaju da nemaju ni deset 'iljada mesečno?!"
"Pa ti ne znaš? Ovi su ti bivši gastarbajteri. Primaju švajcarsku penziju."-sagovornik odaje strahopoštovanje na sam pomen gore navedenog pojma.
"U jebo te! Pa da to sve objašnjava. Ok onda brate, svaka im čast. Sve okej."
Uređaj konstruisan i pravljen po čuvenom Marfijevom zakonu.
Kad je najpotrebniji-on zakaže, a kada vam uopšte nije potreban-radi kao singerica.
Događaj iz primjera je autentičan.
(Štampanje seminarskog rada;40 minuta prije izlaganja)
a: Brate, život mi spašavaš, oni u "Copy centru" kreče, mislio sam kod njih štampati, jbg, izvini za cimanje.
b: Ništa, bratac, tu sam uvijek da pomognem.("Štampanje";36 minuta prije izlaganja)
a: ŠTA, NEMA FARBE!?
b: Nema šanse, juče sam stavio novi toner.Izvadiću ga pa staviti ponovo, možda su samo kontakti...(Nakon vađenja i ponovnog vraćanja tonera;32 minuta prije izlaganja)
b: Ah, sad bi trebao raditi.
a: Ajde, luče moje, obraduj me. MA NEMOJ ME JEBAT'! KAKAV PEJPR DŽEM?
b: Zapeo papir oko tonera.Pusti meni, mora se skinuti onaj poklopac odozgo....(Povađeni papiri, sve vraćeno na mjesto;23 minuta prije izlaganja)
a: E sad ako ne uspije bacam ga kroz prozor!
b: Ma radi 100%, eto vidiš.
a: Ma super, još samo 15 stra...MA MAMICU TI JAPANSKU KOJI TI JE SAD MOJ?
b: Nije ništa, šta se brecaš, opet je toner izgubio kontakte 100%!
a: SLUŠAJ, AKO TO SRANJE ZA 5 MINUTA NE ODŠTAMPA MOJ SEMINARSKI, LETITE I TI I TO GOVNO KROZ PROZOR!!!
b: Opušteno, koji ti je...(6 minuta prije izlaganja jedan štampač marke SAMSUNG je napustio prostoriju...)
Za sada pod radnim naslovom: Žali bože tragedije, čist primjer kako knjiga može da poaveta mladi lepi um
Iako bijaše iz imućne familije iz Vasojevića i od ranoga života mu bješe obaveza da trči za kravama i ostalom svakojakom marvom, od malena se viđelo da je momak visprenog uma i jasne vizije što mu je u životu činjet, najprije što želi i kako će do toga što prije doć'. Osnovnu i srednju završi u rodnome mjestu, đak pješak i te munje, ka' vukovac sve, ovo ono, i to bez po muke a pošto je ima dobro snadbjevenu porodicu, novčano, moralno i matrijalno, oni odlučiše da ga pošalju na najjači fakultet toga vremena Filozofski u Novi Sad. Nemojte se srditi što malo zbrzah ovaj uvod ali ovo što slijedi je kanda mnogo interesantnije od života u malom mjestu podno Sinjajevine.
I Apo rado krenu. Kad stiže imade ga što dočekat', on koji je sve uvjek učio, on koji se borio za ocjene svoje viđe što čine 300 eura u džep, 2 kese kafe i bombonjera. Pored toga, dade mu tajo jedno 30 brojeva telefona da ih vazda može okrenut u trenucima kada mi je teško, no Apo ka' Apo, odluči da će on polagat ispite na pošten način. I poče tako, uzimaju se knjige iz biblioteke, plaćaju se privatni časovi, ali ipak viđe Apo da je snaga pare jača, đavo da je nosi i ko je izmisli.
I, iznerviran jednog dana, udaraše glavom o obližnje drvo kad mu uleće drug i pobratim Paško i zapodjenu se sledeća rasprava:
- Vidim da ti loše ide to učenje imam ovamo baš stvar za tebe brate mooj! - i izvadi Paško tu na svesku par linija koks-a.
- Kakvo ti je ovo brašno? Tip-400? - pitaše Apo, nevin i neiskvaren svijetlima velegrada.
- A ne budalo što ti je ovo ti je koks znači našibaj par linija i naučit ćeš šta želiš za tren oka brate mooj!
Apo sav srećan uopšte ne primijeti svoga druga prokletog i njegovu facu te uze i našiba se e kuku majci, kuku ocu, i poče da daje ispite, tu su se uzimale knjige i knjižice, tu su pucale desetke i Apo sav srećan ne može da biliv koliko mu koks pomaže riješi da pojača još više i da se šiba iz najjače i da vidi koliko knjiga može na dan da iščita. Ali, ka' što to obično biva tu počinju problemi, poče da tripuje mlađani Apo da nastavnici oće da ga ubiju i veli on sebi "gadovi oće da mi oči iskopaju ljubomorni su na mene što sam ovoliko prejak!"
Kraj znate, svakome se barem jednom u životu desilo ovo isto što se desilo i njemu, nije moga više da spava kako valja, tu do 3 sata na dan maksimalno, ovo sve ostalo su mu knjige obuzimale. I zaključa se u stan i poče da živi na koks i knjige i 3 dana poslije okide ga srčka.
Pojesti veliku količinu hrane, u rekordno kratkom vremenu, u što manje zalogaja.
- Pa čovječe gdje si do sada, čekam te istuširana, namackana, namirisana već pola sata, ako sam se usaftala, trpi, sam si kriv!
- Joj stara pravila neke krmenadle krmeće, zamirisala cijela kuća, mor'o sam maždrknuti jednu dve, tri. A sad, pupoljku moj rosni, skidaj gaće, da ti se izvinem k'o čo'ek zbog kašnjenja.
----------------------------------
- Pa gdje nestadoše kolači sa tacne? Stomajku vam jebem, je l' se opet ono pašče vaše lovačko na sto se popelo i sve poždralo? Evo krmak mi i novi stoljnjak čokoladom uprlj'o, a 7 dana sam ga k'o sumanuta heklala, dioptrija mi se za dva minusa povećala!!!
- Nije baba pašče, ja sam, tol'ko su ti dobro ispali da sam mor'o maždrknut cijelu tacnu, i izvni zbog stoljnjaka, kupiću ti Veniš, opraće on sve.
- Ti? E neka si sunce babino, jebeš stoljak, isheklaću novi, k'o da ja pametnijeg posla imam. Samo ti srećo babina jedi, napraviće baba sutra još jednu tacnu samo za prvenca svog.
Izraz koji se koristi kad se subjekat ponaša sadistički prema objektu, najčešće uz postavljen ultimatum. Razlog ovakvoj vrsti ponašanja obično se krije duboko ispod površine, i u svojim korijenima ima veliku dozu mizantropije.
Izraz je nastao kao asocijacija folklorno-političkog odnosa UN-a prema ostatku malograđanštine. Jer ko je kriv sirotinji što nema para?
- E da si vidio kako je Đole preksinoć čerečio onu Anđelu.
- Otkud znaš?
- Što otkud znam? Pa zar se nije Milisav krio u gepek' i virio k'o Ujedinjene Nacije?! Islik'o je sijaset slika i snimio dokumentarac dok smo Grga i ja kružili oko auta i virkali neprimjetno... Zvali smo te četeres puta nego nećeš da se javiš čkopi.
- A što će vam slike, jebale vas one, ne može čo'ek od vas više ni da keca s mirom!?
- Pa kako što će nam, jes' ti kršten? Sad kad imamo slike možemo fino da je ucjenjujemo da i nama da, i to minimum tri puta nedeljno inače ode na juporn.
- Idbre vi ste bolesni! Od sad opštim samo u hermetiči zatvorenom prostoru!
Doktor Džekila, u Srbiji, predstavlja svaki naizgled nemoćni deda ili baka, sve dok u njihovom prisustvu neko ne pljune po bivšem režimu Slobodana Miloševića. Istog momenta, dolazi do jezive metamorfoze... Oni postaju Mr. Hajd...
Autobus. Penzoši sede, radnici stoje... Dvojica radnika razgovaraju o lošem materijalnom stanju u kom se nalaze...
Radnik: "Ma sve je počelo od onog Miloševića, vrag ga odneo..."Dr. Džekil: "Ma nemojte, a šta vam je on kriv, ostavite čoveka, ni mrtvom mu ne date mira..."
Radnik: "Pa on nas je i doveo d'ovde, pre ovih sada..."
Dr. Džekil - Mr. Hajd: "Šta znate vi balavci, šta je trebalo d'uradi...? Da liže američko dupe, jeb'o vas i Klimton i Ho'bruk obo'icu...
Radnik: "Ajde bre čiča gledaj svoja posla, jel' te neko nešto pit'o...?"
Mr. Hajd: "Nemoj ti mene da ućutkuješ govedo jedno, jesi čuo? Ja kad sam se borio protiv ustaša ti si u gaće piš'o, đubre jedno balavo..."
Narednih 15 min. se čuje samo Mr. Hajd, a radnici su izašli iz autobusa posle trećeg minuta, samo da ga ne bi razbili od batina..."
Greota, stariji čo'ek...
Postupiti krajnje neočekivano, prkosno i hrabro, naročito u opasnoj situaciji poput ove u naslovu. Ljudi koji to čine, ili dižu balvane malim prstom ili imaju jaja do zemlje.
Međed (jeste, baš meĐed) sa druge strane, ispred sebe vidi samo budalu koju će ubrzo da rasparča, što često i biva.
Stanimir: O Radovane, pa đesi čo'eče. Nema te sto godina u kafani. Što s' se to snuždio ko pokislo prase?
Radovan: Ma bježi u tri lijepe, onog mog malog prebio neki Jovo. Bar je tako zvučalo. Nisam ga ništa razumio od gipsa i zavoja preko usta.
Stanimir: Pa šta mu je skrivio?
Radovan: Pa ništa, ovaj moj mali kuronja, nešta ga nerviro i ovaj mu lijepo reko "Mali smiri, odalamiću te, ne'š se sa zemlje više podići."
Stanimir: Čekaj malo, da nije Jovo Rusvaj?
Radovan: E, moguće. Nego, ovaj moj poč'o nešto da mu sere, veli šta ti, đe ti, nema te više, poš'o da ga udari. Ovaj ust'o, šin'o mu šamar. Sa zemljom ga sravnio.
Stanimir: Jes, Jovo je. A i ovaj tvoj kreten diže ruke na međeda.
Radovan: Jes, i eto mu kreveta u Tuzli na Kliničkom. Šta 'š...
Misao koja se javi na (Šaban Šaulić mode) rastaaaaaaankuuuu (break) zdragom.
Jasno da ti nisi Džoni, jer teško je biti Džoni, sve i da to želiš. Tvoja zadnja misao biće duža, plačnija, manje dostojanstvena, i ne bez patetike. I kao takva, znaš da je bolja nego neizrečena.
Stvari van rutine uzmu paukovi. Kad ti i ja postanem dalek i neopipljiv, nahvataće se paučina po meni. A ti se plašiš paukova, nećeš je skinuti. Uzmi ovaj tren i ništa više. Samo poslednju stvar. Ne pravi filmove u glavi, zaboravi prvi dan, prvu jesen, svadje, pomirenja i ostalu klasiku. To je mnogo megabajta...To ostaje. Uzmi ovaj razgovor o žutom taksiju. Obrati pažnju na moju ruku ispruženu na stolu, sa dlanom nagore. Udahni miris vrelog ulja sa šporeta, pomiješanog sa hladnim vazduhom sa ulice iza poluotvorenog prozora. Zapali cigaretu, otvori polako vrata, nasloni se na vertikalu okna, i pamti prizor stola i tanjira, cvijeta u vazi, mene na stolici. Poslednja stvar su tvoje oči na mojim očima, i moje oči na tvojim usnama sa kojih čitaju tihe riječi. Uzmi tu sliku vibrantne niti od tebe do mene, od usana do oka. Dok uvlačiš dim, momenat se urezuje, probija ti tkiva, a nit ostaje neprekidna...
Čim te prene sirena žutog taksija, pokidaće će se i taj končić, i ti ćeš okrenuti se i otići. Ali to me se već ne tiče, ta se radnja zbila kasnije...
Idealan posao za mladog srednjoskolca koji ne izbija iz igraonice i soniteke bi svakako bilo radno mesto takozvanog otvaraca i zatvaraca vremena na istom tom mestu. Prednosti ovog posla su: Imas osecaj da si mudo medju jednakima, znas koji je najbolji dzojstik, usavrsis skil, useres se od besplatnog igranja i radis u zdravoj atmosferi prepune pozitivnog naboja...tj. pune zdrave psovke i duvanskog dima.
Neki srecnik tako i pocne.
Bavicu se zasad samo tim srecnikom.
Taj doticni srecnik ce kasnije svoje radne sposobnosti okusati ili na gradjevini gde ima sexa svaki dan ili u nekoj autoperionici ili vulkanizerskoj radnji. Gotovo ima da se privikne na dobre uslove rada, bezbednosti i raspravljanje sa svakakvim budalama za takve pare ko sto su 15 evra dnevnica.
Ako je doticnom u blizini negde suma, zacas posla mu se pruza to radno zadovoljstvo da svaki dan stavlja glavu u torbu kao i voznja traktorima i kamionima u stilu Sebastijana Loeba.
Mada svakako za, sada osamnestogodisnjaka, posao iz snova bi bio konobarisanje po fensi kaficima. Em si upucen u sve u gradu, em ribe vole konobare, em krades ko konobar, em smekas ribe po ceo dan i preko reda dobijas ulaznice za novi ultra foam fromage du pomme du terre party all night ultra. Svoj rad mozes da krunises odlaskom u Crnu Goru na leto gde ima da se useres od rabote, ali i od para.
Ako je taj doticni uclanjen u neku omladinsku zadrugu moze po prvi put ko sto bi njegovi roditelji rekli da nadje neki pismen posao...npr lokalna fabrika sundjera ili cokolade, gde radis dok te ne najure jer si logicno prvi na listi za odstrel viska.
Sad je ipak posle odsluzene vojske vreme za stalniji posao. Najbolji posao danas za mladog coveka u Srbiji je ipak drzavna sisa...tj. vojska.
ProfesiJonalana.
Postanes bre ugovorac, sa svim privilegijama patriote, dobre plate, dnevnice i dolaska kuci jedne nedelje u mesecu. Pa onda i cin. Fatio si Boga za muda.
E posto je granicna skolonost stednji kod mladog coveka sklona nuli ma sta na to reko Modiljani, ono sto zaradis potrosis za tren.
I onda shvatis da imas nekog tecu u Svedskoj koji je odavno trebao da se seti da te udomi malo kod njega dok se ne snadjes za pocetak. A posle...dodjes s mecku koju ti pere i "vulkanizira" neko iz gornjih pasusa, na kucerdi koju pravis imas nekog slicnog iz tih pasusa kao radnika, a da ne pricam sto se izivljavas na konobarima.
Za sony i ogrev vise ne maris.
Pa ko kaze da u Srbiji mlad covek nema alternativu!
A pored ovog uvek ti se nudi veliki broj nelegalnih poslova, rialiti shoua, zvezdi granda, nagradnih igara i licitacija.
P.S. Iz "definicije" izuzimam one retke koji studiraju, ali STVARNO studiraju, onda one mlade ljude iz ove defke: http://vukajlija.com/sin/59676, i naravno devojke jer jos nisam proucavao razvojni put njihovog zaposlenja.
Standardno markiranje ženki po ruralnim sredinama. Nema gradskih fazona sa gotičarkama, splavarkama, darkerkama, reperkama, menadžerkama, bog jokin i šta sve ne. Važno je da joj se zna đed i jel' puštena u promet.
Oproštajna u Čovića polju 1998.
Veliko pivo i rakija na astalima, svinjetina masna rek'o bi čo'ek da je šampita, muzika tuče, pjevaljka izbacila sisu, pjevač krešti samo za sina regruta, zima u pičku materinu - februarska klasa.
1 - Rođo jel' ima lože u askoni? Valja l' grijanje? Ošacov'o sam onu s tigrastim bodijem, triput iskola namiguje. Rodica od Slađe što ima kuću kraj igrališta, ka'e Slađa da je iz Osinje kod Dervente. Spavaće kod nje noćes.
2 - Ima rođo za tebe, al' moram prvo ja onu do nje guzulju. Sad sam je upozn'o kad je iš'o čorbanac.
1 - Nemoj to rode. To nam je familija.
2 - Kak'a familija? Koje koljeno?
1 - Ona ti je đeda Rade iz Čađavice unuka.
2 - Onda neću ništa, a taman sam je mislio raščen't'.
1 - Ma ustvari, možda b' i mog'o. Peto koljeno...nemoj samo ništa govoriti. Staviš kurton da nije meso od meso i opleti.
2 - Odakle će m' kurton.
Rakija kojom se nazdravlja poslije molitve.
A: Pogledaj kume ( pokazujući na burad ).
K: Uuuu mašala. Pa koliko ovde ima rakije.
A: Ima preko trista litara, ove godine nema šanse da mi ko prošle za slavu nestane aminokiseline. Ima da se iznazdravljamo ko ljudi.------------------------------------------------------------
Pop:... i rodi Sina Emanuila, Boga že i čelovjeka...
Kum: De pope šta viš toliko čantraš, ubrzaj to pa da idemo pod šator...
Kuma: Ućuti stoko pijana, ne prekidaj popa.
Pop: ...Vostok imja Jemuj...
Kum: Ama čo'jek brsla, ko da čita iz ugovora o kreditu, nikad kraja...
Pop: ...Jegože veličajuše, Djevu ublažajem...
Kum: Ama pope puno ti to čantraš, a nema potrebe. Vidiš da je on nju već blagoslovio, pa se zato i vjenčavaju, nego ti fino samo aminuj to pa da udarimo po aminokiselinama.
DEMOKRATSKA STRANKINJA
Cura iz stare građanske, beogradske porodice (bez obzira što živi u Nišu, recimo) čiji je jedan deda pre rata posedovao polovinu svega, a drugi deda drugu polovinu. Ipak, ona shvata da su se vremena promenila. Da Srbija treba da bude modernija. Ona traži muškarca koji ima svoje mišljenje i čvrst stav, i koji je spreman da ga menja u zavisnosti od situacije i pravcu duvanja vetra. Ona je lepa, fina i zaljubljena. Ne u tebe, doduše, već u predsednika stranke. Pre toga je bila zaljubljena u predhodnog predsednika stranke. Treba da joj objasniš da se i ti, na prihvatljiv način, diviš lepoti predsednika stranke i da možete zajedno da ga pratite po Srbiji, i uživate u njegovoj pojavi i veštini da govori nekoliko sati , a da ne iznese nijedan konkretan stav.
RADIKALKA
Sviđa ti se radikalka? Pa, dobro... Ima ljudi koje pali da ih nego gazi štiklom, ima onih koji vole kožu i gumu... Nisam ja tu da sudim. Ako želiš da je, kao slučajno, sretneš, ne propuštaj gužvu u busu, na pijaci, niti naučne skupove u Sava centru (sledeći je na temu "Vojislav Šešelj protiv smrdljivih kurvinih sinova - govnara, a u borbi za istinu"). Radikalka voli sve što je narodsko (a pogotovo narocko). Lakše malo sa sapunom, a oštrije sa rakijom. Ubedi je da si njen princ u narandžastom "stojadinu" iz 1979. sa kojim će jedne nedeljie ići kod njenih, a druge kod tvojih na selo. Reci joj da maštaš o petoro dece koja možda neće biti stalno sita, ali će biti nacionalno svesna. Zamišljaš vaš radikalski stan. Jednosoban, sa drap tapetama, i stalnim mirisom domaće kuhinje.
KOŠTUNIČARKA
Ovako stoje stvari, DSS cura mašta o gotovo istim stvarima kao i Radikalka, a razlikuju se po tome što je Koštuničarka završila neki fakultet (istoriju, recimo). Put do njenog srca vodi preko njenog duhovnika. Dakle, prvo moraš da se dopadneš njenom svešteniku. Ona ništa neće uraditi na svoju ruku dok se ne konsultuje sa popom. E sad, bitno je ne naleteti na popa kome se dopadaju osmogodišnji dečaci, jer tu nemaš prođu. Ako si i to sredio, ostaje ti samo još jedna "kvaka 22" - DSS ženu može da privuče samo muškarac koji ne misli na žene, nego je posvećen nacionalnom i duhovnom. Čim ti nju muvaš, biće da si nekakav komunista, ili liberal u duši, a takav joj ne treba. Pročitaj nešto od Bećkovića, on zna kako se to sređuje...
VUKOVKA
Iako se SPO promenio do neprepoznatljivosti, cure članovi to ne priznaju i ne odobravaju. One traže ravnogorca sa dugim stažom. Nekoga ko poviše od Valjeva roštilja i šenluči od 1990. i čiji je deda isto to radio tokom Drugog sv. rata na tom istom svetom mestu. Da bi stekao njene simpatije, moraš da nabaviš izuzetno skup komad hardwarea. Treba ti "Draškovićizator". SPOpadija jednostavno pada u trans kada čuje glas svog lidera. Draškovićizator se priključi na mikrofon i sve što izgovoriš on spušta 2 oktave niže, pretvara automatski u deseterac, a savremene izraze zamenjuje arhaizmima koje ni najstariji sveštenici SPC ne poznaju. Opcija prevođenja na engleski priča je za sebe.
CURA IZ DRUGE SRBIJE
Pred sobom imaš šetačicu, udaračicu (u šerpe i poklopce, nažalost) i nezadovoljnicu opšte prakse. Bila je u DS-u, bila je u GSS-u, ali sada je našla svoj pravi politički dom. Shvatila je ono što i tebi treba da bude jasno, ako želiš da je smuvaš. Ona svim svojim bićem voli i želi Čedomira Jovanovića, i jedini način da je imaš je da budeš Čedomir Jovanović, lično i personalno. Možeš da gostuješ u "Peščaniku" svake nedelje, možeš imati najviše postova na web forumu B92... sve je to lepo, i ona će misliti da si cool i ok ali dok god nisi Č. Jovanović nećeš osvojiti njeno srce i dušu. Moraćeš da se zadovoljiš samo telom, što uopšte nije utešna nagrada, jer u ovoj pratiji imaju vrhunske kadrove po ovom pitanju. Srećno.
G17 + PROVIZIJA
Ona je i DSS i DS i SPO i leva i desna i sve što treba. Za kintu, naravno...
"Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?"
Ne uzimajte tudju reč u svoja usta. Uzmeš li tudju reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potudjio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrdji grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznačajniju reč svoga jezika.
Zemlje i države se ne osvajaju samo mačevima i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potro i svojih poturio.
Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod.
Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešce na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gde se jezik tare o jezik drugog naroda.
Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kadgod se dva jezika susretnu i izmešaju, oni su kao dve vojske u bici na život i smrt. Dok se god u toj bici čuje jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna, kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposle se čuje samo jedan jezik. Bitka je završena. Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod.
Znaj, čedo moje, da ti bitka izmedju jezika ne traje dan dva, kao bitka medju vojskama, niti godinu dve, kao rat medju narodima, nego vek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mera vremena kao za čoveka tren ili dva. Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda.
Covek nauči svoj jezik za godinu dana. Ne zaboravlja ga dok je ziv. Narod ga ne zaboravlja dok postoji. Tudji jezik čovek nauči isto za godinu dana. Toliko mu je potrebno da se odreče svoga jezika i prihvati tudji. Čedo moje milo, to je ta zaraza i pogibija jezika, kad jedan po jedan covek počinje da se odriče svoga jezika i prihvati tudji, bilo što mu je to volja, bilo da to mora.
Jezik je, čedo moje, tvrdji od bedema. Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrdjave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slusaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedodirnut, ne boj se. Pošalji uhode i trgovce neka dobro zadju po selima i gradovima i neka slušaju. Tamo gde odzvanja nasa reč, gde se jos glagolja i gde se jos, kao stari zlatnik, obrće naša reč, znaj, čedo moje, da je to još naša država bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa ce se tako osvojeni deo zemlje i narod opet vratiti, kad tad vratiti, svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.
Zapamti, čedo moje, da svako osvajanje i otcepljenje nije toliko opasno za narod koliko je štetno za naraštaj. To može štetiti samo jednom naraštaju, a ne narodu (misli na drzavu jednog naroda pr. E. G.). Narod je, čedo moje, trajniji od naraštaja i od svake države. Kad tad narod će se spojiti kao voda čim puknu brane koje ga razdvajaju. A jezik, čedo moje, jezik je ta voda, uvek ista s obe strane brane, koja ce kao tiha i moćna sila koja bregove roni opet spojiti narod u jedno otačastvo i jednu drzavu".
Ovo je poruka Sv. Simeona našem narodu na njegovoj samrti i ovo je njegova definicija a ne moja zato bi vas molio da ovu definiciju NE OCENJUJETE NEGO CELU PROČITATE .
A mi i dalje kulirajmo i hejtujmo...... imaće nas i dalje ali nećemo biti ni svesni toga kad postanemo nešto drugo.
Frazu najčešće koriste medicinske sestre i hirurzi iz Urgentnog Centra obraćajući se:
a) pacijentu koji krvari dok sedi u čekaonici.
b) trudnici kojoj je pukao vodenjak.
Neće valjda ovde? Sram ih bilo, a taman su bili obrisali pod. Došli tu i kaplje im na sve strane, još samo fali da se neko oklizne u lokvici. Ovi današnji pacijenti stvarno nemaju obraza.
Mladi građanin ulazi u Urgentni centar, sa rukom umotanom u čaršav natopljen krvlju prilazi recepciji.
- Dobar dan gospođice, posekao sam ruku cirkularom, šta da radim?
- Pa, je l' vam hitno?
- Kao što vidite...- pokazuje ruku.
- Idite vi lepo u čekaonicu, kod nas baš ne može preko reda, znate. Hirurg trenutno nije tu, ali trebao bi da se vrati za koji tren. Imali smo hitni slučaj. Sedite ispred sobe tri.Čovek ulazi u čekaonicu, petoro ljudi čeka ispred njega. Poslušno seda i zateže čaršav jer je u međuvremenu počela da mu šiklja krv iz ruke. Posle 10 minuta prolazi mlada doktorica i začuđeno blene u njega.
- Malo ste bledi, je l' vam dobro?
- Povredio sam ruku, izgubio sam dosta krvi...Doktorica primeti lokvu krvi koja se stvorila ispod pacijenta i drekne:
- Pobogu! Nećete valjda po podu?! Je l' ste vi normalni? Treba neko da padne pa da se povredi?! Sram vas bilo!
- Ali... ali...
- Stegnite to jače i čekajte na red. Oh, sad ću morati zvati čistačice zbog vas. Svašta...Ona odlazi a čovek ostade da čeka još 15-20 minuta.
Varljivo ljeto, kao ono iz 68-e, ja u Palermu, a meni više dosadilo, ne znam šta ću od sebe. Nešto razmišljam, kad mi dođe ideja da se malo provozam barkom.
Odem do pristaništa, nađem neki propali čamac i lagano, veslajući, otisnem se na fino plavo italijansko more. Nakon sat vremena, bacim ja onako pogled šta sve ima u čamcu, kad ono siluk i crvi, onako debelo uhranjeni. Nešto kontam, kad sam već na moru, imam priliku da nešto upecam, što da ne, neku dobru Italijanku upecati pa na ražanj nateći.
Vidim nema štapa, a šta ću sad? Sjetim se da imam velik prirodni alat, skinem gaće, namotam siluk, pa privežem crva, opet kontam, šta će mi crv, ribica kad vidi mog đoku, odma se hvata, al' neka crva.Bacim ja siluk u more, čekam ja jedno pola sata, ništa, riba ni da osjeti. Poslije sat vremena, osjeti ja da me nešto povuče, jedva osta' na čamcu, uhvati se za neke daske, pa malo dođo sebi, šta bi to moglo da bude, obično Italijanke nisu toliko agresivne.
Povuci, potegni prvi put, ništa, drugi put, opet, nema šanse, treći put, vičem sam sebi, ako je sad ne izvučem, bacam se u more po nju, kad i treći put ništa.
Skinem majicu, pa skočim ti ja u more, kad ona počela bježati, boli nju ona stvar što je moj đoko poplavio, jer je nije mogao izvući.
Odlučim da joj jebem majku dole u vodi, stignem ja nju, kad ono kit i to nije žensko, već muško. Pička mu materina, ja se ponadao neka dobra riba, kao ono kit i to muški. Kad sam skontao da me je muška riba uhvatila za kitu, odlučim da ga ubijem. Šta će pederi u moru, koji glume neke ribe? Uhvatim ga ja za grkljan i počnem ga daviti. Davim ga ja jedno pet minuta njemu ništa, prođe i deset minuta, on još živ, tek poslije petnaestog minuta počeo je slabije da diše, tako da kad sam pustio iz šaka, kit se sam od sebe uguši, izgleda da je progutao puno vode...
Definicija je napisana za lovačke priče.
Ne mo'š se popišati na miru od njega. Taj sve vidi, sve čuje i sve zna.
Ništa mu ne može promaći i uvijek je tu da te obavijesti o svim najnovijim informacijama iz grada i uže okoline a nerijetko i iz regiona i svijeta iako ti u većini slučajeva uopšte nijesi zainteresovan za iste.
u taksiju
A: Brate, jesi otkupio vozilo od firme ili su i dalje njihova kola?
B: Nijesam. Ne isplati mi se to. Mnogo troši a jedan te ga znam u drugu firmu, isti ovakav vozaju, je otkupio i eno ga ne može se izvuć iz kredita nikako a još ga familija pomaže. I baš prije neki dan ga srećem i pitam ga kako ga služi auto i on veli da je mislio da izađe iz firme čim otpaliti to jer je valjda nabačio neke stalne mušterije pa će da ga proda nekom liku iz Bara. I ja ga pitam koji je to te ćeš da mu prodaješ i on veli Lekić jedan tamo. Ja ga pitam da ne živi slučajno u centar onamo preko puta onog supermakreta ili što li je već i on veli da je taj. I gledam ti ja onako, ladno znam lika. Dobar sam sa njim, zapravo on je dobar sa mojim bratom al' smo par puta ono iskočili na piće kad je dolazio tu do Podgorice. Dobar momak. Inače skoro se razveo a bio sa ženom 3 godine. Ja sam mu još tad priča' da mu to ne treba. Jes' on fin momak i sve al' tek je završio fakultet, zna' sam ja da se neće odma moć' snać' i to al' ne mo'š ga ubijedit nikako, a žena mu je od nekih... kako se zvahu ono... ne znam sad, oni ni nijesu iz Bara no su doselili odnekle. Reći ću ti ako se sjetim al' znam da su ti ljudi nikakvi. Njenog oca sam ti jednom vozio kacam u Bar bio, tacam bio svojim kolima, do Ulcinja da obavi neki razgovor za posa' jer on ti drži jednu firmu, valjda se bave ugradnjom plakara i tako tim stvarima i ja ga čeka tu ispred ovog lokala đe je poša' da se vidi sa tim čo'ekom i vidim ga izlazi on i sa njim onaj Baćo, ne znam jesi čuo za njega?
A: Ne...
B: E to ti je tamo najgori kriminalac. Jedna fukara samo tak'a. Znam mu brata ja. Ne zna se koji je veće govno.
A: (gleda ga nezainteresovano)
B: Eee, bra'o sacam se sjetio kako se prezivaju oni. Savić! Al' ne dođe im ništa Dule Savić, on je dobar čo'ek. A znam još jednog Savića isto dobar lik al' nema veze sa ovim Savićima...
Uzvik načisto sjebanog tutora brice prilikom posmatranja svog šegrta kako se nevješto bavi mašinicom za šišanje oko vidno razočaranog mušterije.
TB: Eh, dobar... Op, op... Eh, tu još malo recni.
Š: Jel 'vako, šefe?
TB: A mater ti sakatu... Ćeš mu odsiječeš uho? Je l', jebem li ti?
Š: Jok... Malo me emocije nosu. Ček smirim ruku. Jel sad dobro?
TB: U pičku materinu. Pa jebo te i profesor i škola koju si ti mog'o završit? Bolje bi ga Filip Višnjić zbrij'o....
....
(10 minuta kasnije)
....
Š *zvižduće u maniru "krenulo me"
TB *išao u trafiku da kupi kutiju Morave i upravo se vraća*: Ma jebem ti majku nenormalnu, imaš li oči? Sunce ti jebem žarko, da mi nisi sin od bratića, sad bi' te zakl'o, jes čuo?
Š: Pa šta sad ne štima?
TB: Kako šta ne štima??? Dolaz' vamo, sunce ti žarko uturim u prkno! Viđu štas' radio od čo'eka!!!
Š: Uj jebote... Pa šta ću sad?
TB: Šta ja znam, proćeraj mašin'cu kroz sredinu, jebiga.
Navika studenata da instinktivno zapisuju sve što profesor na predavanju kaže. Isključiš mozak, načuljiš uši i ono što čuješ, samo prebaciš na papir bez razmišljanja. Rezultat su nerazumljive gomile papira koje uglavnom nemaju nikakvog smisla i ostavljaju te da se češkaš po glavi pitajući se o čemu si koji kurac razmišljao!? Na kraju odeš i kupiš knjigu.....
(student refleksno zapisuje riječi profesora) (izdvojili smo samo bitne dijelove koje će sigurno pomoći u polaganju ispita!!)
-Bajron je rođen u aristokratskoj porodici. Njega je vaspitavala pijana i poročna dadilja koja je često dovodila muškarce u kuću, pretpostavljamo zbog čega je l'. Otac mu je umro a majka je bila histerični alkoholičar. Preko svega toga on je bio i hrom na jednu nogu koja je 11,3 cm bila kraća od druge, i sve to mu je je l', natovarilo ogromne komplekse koje se trudio da izliječi rasipanjem novca.
Pošto je bio psihički neuravnotežen on je čak jednom prilikom doveo medvjeda na predavanje na univerzitetu, kako ga je dovukao ne znam. To me podsjeti kad sam ja studirao imali smo jednog druga, Bosanca, zvali smo ga međed, bio je ogroman i malo je smrdio ali dobar čo'ek u suštini, volio je lozu više nego leba da jede, sad ne znam zašto mi je to palo na pamet, ali eto, malo šale ne smeta.....
ŠKK
Matori se celo vaše detinjstvo trude vas nauče da mislite svojom glavom, a onda ih strefi šlog kad posle 20-30 godina vide šta se sve samostalno nakupilo u toj glavi. Isto tako vas posle završenog školovanja bockaju kad ćete više da se skrasite i počnete da im pravite unučiće, dok onda, kada to rešite da uradite, ne mogu da se iskrste zbog načina realizacije tog čina. Kako su samo uspeli da stvore takvog monstruma?
- Ne, ćale, ne kevo, nećemo se venčati u crkvi.
- Šta!? – g-din infarkt je već skočio budućem tastu za vrat – Kako to, Cico? Zar smo te tako vaspitali? Pa brak pred Bogom je jedini pravi brak! Kuku, ćero, to te je ovaj bezbožnik nagovorio!
- A jel? Vidi ti to... Možda je baš zbog toga toliko skup crkveni razvod, zbog kvaliteta zajednice koji "obećava". Možda baš zbog toga što je jedini pravi, imaš mogućnost da se dva puta venčavaš u istoj, pod devizom "Pogreši čo'ek", dok već treći put ne primaju reklamacije. Možda je baš pravi, jer mi pruža komfor mirnog sna, ako mi se muž bude češće zabadao po kafanama, jer, pobogu, venčani smo u crkvi i to je jedini i najjači razlog zbog čega on neće trsiti druge sojke. A ja budala, sve do ovog trenutka, verovala da je brak nešto sveto između nas dvoje, i očekivala apsolutno istu ozbiljnost i pre tog ozvaničenja. Kad ono, bitna je forma...
- Šta pričaš to dete? – molećiv pogled ka lusteru, da se uveri da Bog nije ništa čuo - Kuku, ovaj njen dripac ju je i na drogu navuk'o...
„Ne dozvoli da ti kukavičluk obraz uzme i ...“
Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.
I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.
A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.
Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?
Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.
„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola.
