Beli dim čudnog oblika i mirisa koji kada izađe iz televizora on prestaje da radi.

Postojala je u antička-helenska vremena, jedana reč “doxa” koju su često koristili Heraklit, Parmenid, Sokrat, Platon, Aristotel i ostali njima slični lezilebovići, a koja je imala slično značenje kao reč “mnenje” u našem jeziku. Označavala je puko mišljenje, nerezonsko verovanje u ono u šta SVI veruju, mišljenje koje je opšteprihvaćeno i dovedeno na nivo pravila. Navedeni lezilebovići su smatrali da takvo mišljenje mora biti prevaziđeno, kako bi se pojedinac otrgao od mišljenja mase, i počeo da misli svojom glavom, što je jedini put ka mudrosti i vlastitoj sreći. Eh, kako su lepe snove sanjali lezilebovići. Danas, masa sa svojim mišljenjem postavlja sva pravila i kreira svačiju sreću.

Keva: Zlato mamino, kad ces da se Ženiš?
Buntovnik: Neću da se ženim kevo, ne verujem u instituciju braka.
Keva: Kako da se ne ženiš zlato moje, pa svi normalni ljudi se žene.
B: Pa dobro, ja verovatno nisam normalan…

Ćalac: Majstore, kad se oženiš oću najmanje tri deteta da istreseš!
B: Ja neću da imam decu.
Ćalac: Šta bre nećeš majke ti ga blesave, pa svi imaju decu.
B: E pa dobro, neka imaju svi, ja neću da imam.

Rođa sa sela: Eto, zavrsio si fakultet, sad samo jos da se zaposlis i da zasučeš rukave i Bog da te vidi!
B: Dok god mogu da se šlepam neću da radim! (simptomi muškog sponzorstva – sponzoruše imaju svu moju naklonost – kraljice ste i samo šišajte ovčadiju)
Rođa: Kako bre neceš? Pa svi rade. Rad je stvorio čoveka!
B: Pre bih rekao da je stvorio tegleću marvu…

Komšija: Mladiću, a za koga ćete glasati ako nije tajna?
B: Nije tajna, neću da glasam.
Komša: Kako nećete? Pa svi danas glasaju!
B: Ako, neka glasaju. Nada umire poslednja, ali ja sam pesimista tako da je kod mene crkla ko davno pregaženo mače.

Drugar: Tebra, a je l’ ti ga puši?
B: Ona oće ali ja joj ne dam. Ne ložim se na to…
Drugar: Šta se bre ne ložiš, si normalan? Pa svi to vole!
B: E pa onda ću izgleda morati da ga ritualno odsečem i da ga zabijem u tu tvoju radoznalu gubicu koja se muva tamo gde joj nije mesto.

I još more primera…

Preći sve granice ukusa.
Prešišati sa zajebancijom.
Nemati više mogućnost ispravljanja toka nekih aktivnosti.

To je osoba koja hoce da se pohvali sa necim ali ne zeli da ima status hvalisavca

Biti muško, biti gazda. Nosilac pantalona luči iskustvo. On ne nosi roze i izbegava v izrez. Sposoban je da reši bilo koji problem, argumentima ili šakama. On ne mora da lupa pesnicom o sto da bi se njegova reč poštovala. Svi poseduju pantalone, ali ih retki nose.

Aludirajući na ludačku košulju, način da se kaže nekome da je malko skrenuo.

Crna rupa ružičaste boje.

Usisava svaki IQ poen naivnog gledaoca uspešno ih pretvarajući u Grand zombije.

Mnogo uporan lik, ima ideju, uvek spreman za akciju ali na kraju nikad ne uspe da posao završi kako je i planirao.

Podvrsta endemske Balkanske živuljke. Uz Srpskog, najpoznatije su podvrste Hrvatskog i Bosanskog šefa.

Srpski šef se lako prepoznaje u svom staništu. Odlikuje se gustim krznom koje najčešće viri ispod košulje otkopčane do pupka, a koje mu se mrsi sa takozvanom kajlom što predstavlja pozlaćenu verziju povoca za druge živuljke. Neretko, upareno sa minimum pola kilograma teškom kajlom, poseduje vodootporan zlatan sat što je potpuno nepotrebana mogućnost jadnog sata jer je ova vrsta stvora alergična na vodu i sve vidove upotrebljavanja iste.

Da bi se neki primerak Srpskog šefa imao izložbenu vrednost, Kinološki savez Republike Srbije je propisao da jedan odrastao primerak mora težiti minimum 110 kilograma, a ukoliko je viši od 170, 150 kilograma. Stomak primerka mora biti taman toliki da se prilikom šetnje Srpskog šefa iza ćoška prvo vidi stomak i to mora biti jedina stvar koja se vidi u trajanju 4.53 sekunde pri maksimalnoj brzini živuljke od 4.2 km/h.

Moguće je nepogrešivo primetiti Srpskog šefa i ako je mrkli mrak jer je jedna od najglasnijih stvorenja podneblja, sposobna da urla iz stomaka koliko ga grlo nosi. U pauzi između verbalnih izleta, izbacuje animalne zvuke koji se karakterišu kao glasno ušmrkivanje slina iz petnih žila, pljuvanje preko puta ulice, češanje svojih i tuđih intimnih delova nabreklog tela, šutiranje raznog smeća po ulici i drugo.

Srpski šef se najkomotnije oseća naravno u svom primarnom staništu. Ovo stanište je u narodu poznato kao astal. Poznata je teorema biologa koji su istraživali ovog stvora da je glasnija direktno srazmerno količini hrane koja se nalazi na astalu. U ovom području se raskopčanoj košulji dodaju zavrnuti rukavi, podignute nogavice, zauzima široko-lakatni stav koji omogućava besomučno trpanje hrane u sebe iz svog, a naročito iz tanjira drugih ljudi. Vrhunsko uživanje stvora je kada nakon ispražnjenog astala šest puta glasno podrigne sa hladnim pivom u ruci.

Međutim, primarna osobina Srpskog šefa još nije navedena. Primećeno je da poseduje izuzetnu krvoločnost i mržnju ka jednoj drugoj endemskoj vrsti zvanoj Srpski zaposleni. Srpski šef nalazi duševnu hranu u tome da maltretira ovo jadno stvorenje na svaki mogući način istražujući granice izdržljivosti. Ovo je jedina sposobnost Srpskog šefa za koju se može reći da je u njoj EKSPERT! Posle istraživanja biologa, utvrđena je metoda kojom šef maltretira zaposlenog, a dat joj je radni naziv: "Isisaj krv - sažvaći meso - ispljuni - zaboravi". Bitno je napomenuti da usled neobrazovanosti, Srpski šef nije čuo za značenje reči PLATA!

Iako je stvorenje koje je potpuno ogavno, čuveno je po svojoj snalažljivosti koja ga je i dovela na poziciju predatora. Uspeo je da se združi sa drugom vrstom predatora koja se naziva radnim nazivom neVlada. Ovaj predator je vrhunski na podneblju Balkana, a najbolje uspeva u simbiozi sa Srpskim šefom koji neretko obavlja za njega limarske radove, a u narodu su poznati kao Podmazivanje.

Kao konačna konstatacija je upozorenje: nikada nemojte misliti da je Srpski šef biljojed iako mu praziluk iz dupeta viri!

Jedan od onih ljudi koji se brine da sve bude na svom mjestu, dok se mi ostali smrtnici drpamo u predjelu međunožja, zijevamo i pravimo kuglice od rudarskih iskopina iz nosa. Jedan je od glavnih predstavnika old skul muškaraca, među koje se još mogu ubrojati brđanin, letvičar, preldžija i ostala kompanija čija je muškost metastazirala u područje izvan granica Mliječnog puta. On je čovjek koji umije napraviti sve i svašta. Od vreće gnojiva Urea on će napraviti atomsku bombu na čemu bi mu i Iračani mogli zaviditi. Ribu ne hvata uz pomoć olova, nego na okasti ključ koji omota oko laksa i zabaci udicu na po Save i izvuče soma s brko'ma, nalik na onog njegovog u gaćama na kojeg se koleginice čistačice iz škole pale k'o benzinac Dvojka. Bear Grylls svog zanata.
U kuhunji čuva sve moguće trave za čajeve koje je pronašao u knjizi Jove travara, jer drži do zdravlja i one stare: „Priroda te rađa, priroda te hrani, u prirodi umireš“. Hrani se k'o pravi, zdravi muškarac: krompir iz rerne pomiješan sa suhim sirom i crvenim lukom. Zajebi lišće od kojeg kad pr'neš gaće pozelene od one silne haluge. Oblači se po starom kaubojskom stilu: farmerke i košulja, a na nogama kundure sa tvrdim đonom i obavezno zasuče rukave dok radi. Ima radnju iza kuće u kojoj se nalazi pun kurac hepeka kojima prosječan čovjek ne zna ni ime, a kamo li da ih koristi. Na tvoje priznanje da ne znaš koristiti šubler, on izbulji oči u tebe k'o golub grnjaš kad izbacuje strano tijelo iz sebe (čitaj govno).
Kad je bio mlad, nije se zanimao za mastilo i hartiju, nego je iza škole, na staroj klupi, ispijao svoje Nikšićko pivo uz Morava cigare, dok su se oko njega provincijalke okupljale k'o mravi na kocku šećera što je nena u budžak stavi za vrijeme kiša. Glasio je za Čarlija Šina svoga sela, te je u trenucima neuračunljivosti znao oploditi nekoliko spremnih hevina na čijim nabujalim grudima je provodio besane noći. Još od tih davnih vremena se znalo ko stojeći piša, te je zbog tih svojih osobina oduvijek bio cijenjen među ortacima i ženkama, jer su se znale cijeniti velike ljudske osobine i težnja prema samostalnom životu, bez obzira na mršave dvojke koje je upisivao u svoju zgužvanu đačku knjižicu.

Opis neke muzičke numere koju bi trebalo sa punim pravom nazvati stvar, nikako ne poredeći sa nečim što podseća na muziku. Kakofonija svih mogućih zvukova koji mogu čoveku pasti na pamet nabacanih i ubačenih u neku čudnu papazjaniju. Tandrče, ciči, pišti, lupa i udara u živce. Čisto kao začin, tu je i pevanje. Dobro, moguće je da pevač/pevačica i nema loš glas, ali nekako jednolično zvuči, sa tekstom koji i nema neke veze sa zdravim razumom. Ubitačno utiče na psihu i uništava mozak, tako da se samo može objasniti time da je inspiracija potekla samo i jedino iz nekog "pomoćnog sredstva" podjednake razorne moći po psihu. Često praćeno i adekvatnim spotom.

Nedugo poslije obavještenja da smo prodati, dobili smo i zvaničnu potvrdu neprijateljske vojske u vidu zvižduka granata, i ostalih pratećih pojava jednog rata na Balkanu.

Moj did u stilu Gorana Bareta povika: „Hajde, vrijeme je da se krene!“

Na vrat na nos pakuju se stvari, svak se o svom jadu zabavio, da se ne zaboravi štek, najbitnije da se ponese, sve se to trpa u Ladu, a moja sestra još uvijek nesvjesna blizine prve linije, misleći vjerovatno da idemo na kakav izlet ili nešto slično, u žutom „ellase“ prsluku i sa lutkom pod rukom, pojavi se na vratima sa riječima : „Šta čekate, ja sam spremna!“ Ponijelo dijete najbitnije, šta'š.

Taman kad smo mislili da smo spremni pojavi se did sa dva kanistera od 40 litara i dvije puške o ramenu, pjan k'o crna zemlja: „Rakiju ne dam, nju sam ostavio malom kad se bude ženio, momčina didova, a puškama ću braniti kuću makar pogin'o.“ Malo je falilo da pogine, mati kad ga nije ubila. Jedva smo ga ubacili u Ladu, uz kompromis da se ponese rakija a puške da se zakopaju u dvorištu.

Krenuli smo put Banja Luke i uključili se u zmiju koja se grčila po prevojima Manjače...
Sama po sebi, situacija nije laka. Naročito kod nas u Ladari, majka upravalja, baba suvozač balansira, ne da u provaliju, a nazad dvoje sitne djece i skoro neupotrebljivi did. Kolona k'o kolona, metar naprijed pa čekaj pola sata...

Na po Manjače dok smo savladavali uspon, pritisnuta septembarskom vrućinom, prokuva Lada. Ionako nikud nismo pristali, sad i ovo da nam padne na glavu. Neki čovjek u traktoru iza nas naredi svojima: „'Ajte pogurajte malo samo da se sklone sa strane, makar da ostale ne ustavlja“!
Na njegovu komandu sa prikolice siđoše četiri žene, natmurene face i oborenog pogleda stežući marame pod bradom kao Roberto karlos kopačke, zasukaše rukave, priđoše traktoru... Svetu ti nedlju kad upriješe u nj ja sam mislio odnesoše traktor u pičku materinu!
„NE TRAKTOR GURATI BOG VAS JEBO, LADU, ONA JE PROKUVALA!“
Dok dlan od dlan, Ladara je bila kraj puta sa gomilom ljudi okolo, koji su nešto vijećali.
Na kraju povika jedan:“ E nek sam vidio da i Lada može da se pokvari, sad me može i granata pogoditi“! I odoše. Sreća dođe stric, nešto čačnu i opravi Ladu kao Karabaja jugića Seji Seksonu.

Ostatak dana je prošao u manje –više istom ritmu i osuluškivanju vijesti sa prve linije.

Bliski rođaci su nas sačekali u Banjaluci i poveli ka preddodikovskim Laktašima. Ono danas je neka nabača. Tad im je kikiriki bio glavna poljoprivredna kultura,a danas se žale kako im ništa ne valja.

Stigli smo u nešto, između doma (po luksuzu) i prihvatnog centra(jebi ga, nije naše), sa jasno iskazanom dobrodošlicom.
Prvi poziv dobili smo iz kuće od ćaće :“ Gdje ste, kako ste, jeste li se napatili, i što je ona budala odnijela svu rakiju , ni kap nije ostala, šta će vojska piti?!“

Sleng izraz koji ima više značenja, npr.
1. ostaviti neki porok, najčešće drogu;
2. završiti sa služenjem vojne obaveze itd.

Oni su klasika. Oni su takva jebena klasika da u poredjenju sa njima kadilak, pustinja i rok'n'roll izgledaju kao izlazak u diskoteku. Oni su iskusni. Pre. Plave, svetle oči, bradica ispod usne, proćelava, proseda, a duga kosa(nikako neuredna, ne, ne...).
Šta rade matori Italijani? Matori Italijani rade stvari koje matori Italijani obično rade. Oni kuvaju neke paste, špagete, piletinu sa testeninom, ćufte, prelive, nadeve, sve sa nekim vinom, maslinovim ulje, mariniranje, ovo, ono... Uz njih je neka mlada gospodjica, nikako ljubavnica, već ćerka možda, nećaka, drugarica, obavezno lepa, koja prima komplimente, kikoće se, proba sos prstićem, sugeriše da treba malo soli možda... Tebi za ljubav, draga, ide prstohvat, da nisi ti kazala, onda nije ni trebalo... Opet kikot. Jelo je na nivou prosečne musake, ali uz takvu priču, ukus je božanski.
Matori Italijan je visok, uspravljen, koža mu je tamna od sunca. Zavrće rukave košulje izmedju lakta i zgloba, ako je hladnjikavo prebaci prsluk. Pije vino, sedi sa ženom, koja je tiha, voli male poklone, sitne osmehe, cveće, muziku i njega. Slušaju stare italijanske romanse, vole mladost oko sebe, otvorene koncerte kod zidina starih gradova leti, kada pokazuju novim generacijama kako su to oni nekad, pa počnu da plešu, tako i tako, lepo i kratko ipak, godine su to. Ali galantno, lepršavo, šarmerski.
Matori Italijani su verni, i mirni kao jezerska voda, tu i tamo zatalasaju, pristojno, dosledno, povratno. Nije to kao nekad... A kako je bilo nekad, pričaju ponekad posle koje prerane čaše crvenkastog vina nekim mladim mangupima koji ih podsećaju na njih. Negde kod pete sede stavili su tačku, priznali jedinoj u srcu da su sve druge bile važne, bile divne, kao septembarsko sunce na Siciliji, kao kasno proleće u Rimu, kao firentinska jutra sa zracima medju zvonicima... Bile. I od tada, samo jedna ih vodi, u šetnje, u spavaću sobu, u smrt, kad joj dodje dan.
Oni su vrsni poznavaoci sporta, savremenici Paola Rosija, sa kim su se kalili nekada davno, iz sopstvenih priča, ali žene su ih odvukle noćima toplog vazduha i rečima crvenog zvuka, pa sada tek ponekad neki od njih namesti slobodnjak ili zalepi loptu za čelo, pa je prebaci na vrat, onda peta, štikla od pozadi, dočeka je na grudi, pa na butinu, umiri na stopalu, nasmeje se, spusti je na zemlju... Nasmeje devojku, zadivi mališana, podseti momke zašto se igra fudbal...
Matorih Italijana uskoro neće biti, zameniće ih neoženjeni matori žabari, ekvivalent našim tečama nejebačima, koji će na račun tudje stare slave pokušavati da ispune starost nečim što vredi proživeti. Umiraće kao mladi djedovi.
Matori Italijani se bude rano, piju kafu, rešavaju ukrštene reči dok im traje kafa u šoljici; Ležu kasno, nakon šetnje ili sedeljke, i poljupca za laku noć. Dan počinje i završava ugodno, i to je dobar dan. Savršen. I da je poslednji, ne bi ništa menjali.

Dobro poznavati nekoga. Najčešće se koristi sa negativnom konotacijom.

Iskenjati se najstrašnije, a može biti i opoganiti je povraćanjem - najčešće posle dobre žurke.

Scenario koji bi samo onaj ludi Stiven King mogao da smisli.

Legendarni američki doručak. Prenapaćeni kliše reditelja i producenata. Vrhunac jutarnjeg rituala osvešćivanja. Cigla u zidu srećne porodice. Početak još jednog znojavog i mučnog radnog dana.

Može se služiti sa sokom od pomorandže. Jedini rival mu je kornfleks, koji dominira u tinejdžerskim godinama.

7 razloga zašto prosečnom političaru u Srbiji ne treba dozvoliti da upravlja klima uređajem a kamoli državom.

Naslednik onog Alije koji je poharao dvore Banović Strahinje, oteo mu Andju i na kraju stao na crtu velikom junaku. Kao što znamo, stajanje na crtu je platio glavom.

Za razliku od svog idola, ovaj novi Alija je jako temeljan. Dugo je proučavao razloge neuspeha svog predhodnika. Višegodišinji trud, rad i posvećenost daju svoje rezultate, što je i logično.

Uvek je u vašoj blizini ali ne previše blizu. On je jedan od onih koje ne možete zapaziti makar i svakog dana prolazili pored njega. Lice bez boje, oči bez dubine, a glas piskav, nekako gej. Nikad ne brza, uvek je proračunat i staložen. Izbacio je iz sebe sve ono što ga sputava. Nema kod njega mesta za ponos, iskrenost i istinu,a o junaštvu ni pomisli. Poslednji put se suprotstavio nekom još u vrtiću, dobio par udaraca i odustao. Našao je svoj put, zna svoj cilj i zadovoljiće svoju potrebu. Uvek želi ono što je tudje. Možda je nesrećnik, baš on taj na kome se ostvaruje davno bačena kletva neke unesrećene majke. Možda je baš Strahinjina majka bacila kletvu na potomke djavola koji je unesrećio njenog sina, kletvu da večito žudi za tudjim.

Prekasno saznaš, tek onda kad to on poželi, kad pomisli da je naneo dovoljno štete. Nadješ se u totalnom mraku koji treba da te proguta i natera da sam sebe ubiješ, to on i priželjkuje jer zna da nije sposoban za završni udarac. Mač ti neće pomoći, samo čisto srce. Ono može da ga zaustavi ali ne i pobedi.On pobedjuje čak i kad gubi, rodjen je da ruši.