Moderan oblik izraza ,,manji od makova zrna'', ali nemjerljivo brutalnijni jer se iskazuje imperativnim glagolskim nacinom. Ovom izjavom se sagovorniku jasno daje do znanja da njegovi/njeni argumenti nemaju nikakvu vrijednost, te da je najbolje da istog trenutka prestane sa pricanjem. Etimologija izraza je u vezi sa racunarima, gdje oznacava akciju kojom se aktivni prozor u Windowsu smjesta u task bar. U zavisnosti od lokaliteta, u iste svrhe koriste se i konstrukcije ,,minimizuj se'', ,,Alt F4'' i ,,Shift delete''. Blazi oblik, kojim sagovorniku zelimo da saopstimo da je pogrijesio u posljednje izgovorenoj recenici je ,,Edit -> Undo'' (cita se po Vuku).

Odlučno govoriti o neproverenim stvarima u nameri da bi se sagovornik ubedio u bilo šta iz bilo kog razloga.Paralingvistika nalazi indicije da su mogući koreni reči mudar ili muda ili obe, što bi se u daljem prenosu moglo tumačiti i kao: hrabro govoriti stvarima o kojima nemamo pojma. Čest slučaj kod političara.

Zemlja snova.

Savršen primer uplitanja emocija u neprestanim raspravama pristalica antagonistički nastrojenih klubova. Mesto gde se gubi sva racionalnost, a svi dokazi i argumenti postaju jalovi i beskorisni. U slučaju da se nađete u središtu rasprave ove vrste najbolje je pronaći izgovor da što pre iz iste nestanete ako želite da izbegnete prerano gubljenje živaca, razuma, a bogami i zdravlja jer se iste rasprave neretko završe izlaganjem neoborivih argumenata ( psovki, pesnica, bokera, praćki, kamenja, bejzbol palica, čokera, pajsera, pendreka, teleskopskih palica (čeličnih ili polikarbonatnih) cevi od usisivača, letvi, slomljenih flaša, čekića, eksera, buzdovana (Uspomena sa Zlatibora), noževa, šurikena, petardi, sprejeva, elektrošokera, pištolja na vodu, pištolja na kuglice, mauzerki (pradedinih), šmajsera (dedinih), CZ 99 - ki (očevih), suzavaca, kašikara etc.). Jednom rečju, izbegavati u širokom dijapazonu.

Košmar svake ćerke. Kod oca izaziva nesanicu. Fin mladić, umeren, pristojan, tiho govori, ruralno urban, počešljan na stranu. Nikad nervozan, nikad oduševljen, egzotičan kao sarma u decembru, mašina za ispunjavanje tudjih očekivanja. Ćerka neće to, hoće uzbudjenje, a ne racionalnost, hoće umerenu ljubomoru, a ne umerenu ravnodušnost, hoće da joj srce zaigra kad najmanje očekuje, a ne da očekuje kad će zaigrati.

Jezik kojim govore Srbi, Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci. Zajedno sa Slovenačkim jezikom spada u zapadnu podgrupu južnoslovenskih jezika. Iako su se hrvatski i srpski jezik odvojeno razvijali oni su se stopili i danas su zaista jedan jezik, ma koliko se nastojale napraviti među njima vještačke razlike.

Mogu i da DOKAŽEM da je to jedan jezik, iako ga svaka država zvanično prizna samo pod svojim imenom.

1. Mnogo su veće razlike između "American English" i "British English", a Amerika, svjetska velesila nije proglasila svoj jezik "američkim". Takođe, brazilska varijanta portugalskog jezika se znatno razlikuje od one koja se govori u Portugaliji, pa opet Brazilci nisu svoj jezik proglasili brazilskim (iako su mnogo veća država od Portugala).

2. Mnogo su veće razlike između pojedinih DIJALEKATA unutar ovog jezika (npr. neke varijante čakavskog hrvatskog prepune italijanizama i lokalizama u odnosu na standardni hrvatski, ili torlački dijalekat u odnosu na standardni srpski) Lakše će Zagrepčanin razumjeti Beograđanina nego nekog Hrvata sa dalmatinskih ostrva, isto tako lakše će Beograđanin razumjeti Zagrepčanina nego Srbina iz nekog sela u Timočkoj krajini.

3. Hrvatske riječi takođe spadaju u ukupan korpus srpskih riječi, kao što i srpske spadaju u korpus hrvatskog jezika. Tako na primjer iako je kod Hrvata glavna riječ za "theatre" - "kazalište" i riječ "pozorište" se može naći u najobimnijim rječnicima, jer sigurno ima krajeva u kojima se koristi ta riječ, pa samim tim spada u jezik. I obratno, vjerovatno najobimniji srpski riječnik prizna i "kazalište".

4. Nema tog teksta napisanog na standardnom srpskom jeziku koga Hrvat neće u potpunosti razumjeti (osim ako nije pisan ćirilicom, ali i to će razumjeti kad mu neko pročita) niti ima teksta na standardnom hrvatskom koga Srbin neće razumjeti u potpunosti.

To je vrsta jedinki koja su u stvari vatreni navijaci, toliko da će im kompjuter ( ili pak tastatura ) izgoreti. Najčešće se sreću na sportskim vestima na www.mondo.rs !

Jedni grupa podržava Partizan, a druga Crvenu Zvezdu, ali pojavi se nekad i redak primerak navijača nekog trećeg kluba u vidu jednog, najviše dva komentara, u kojima svakako dominaciju imaju navijači gore navedena dva kluba.

Te dve grupe pokušavaju da pokopaju jedni druge raznim glupim argumentima, rade to radi zabave iako znaju da nemaju nikakvog efekta na bilo šta.

Najčešći argumenti Cyber Navijača su :

1. Ko dominira već 3 godine za redom ?
2. Vama se gase reflektori !
3. Nekom se gase reflektori, a nekome klub !
4. U Bariju '91 nisu igrali najjači klubovi Evrope !
5. Vas je osnovao Franjo Tuđman !
6. Baba može odigrati više kola na svadbi nego vi u Evropi !
7. Aaaa Salata !!! Ivana !!! Slavia Prag i Slovan !!!
9. Nas nisu dobili šiptari, nego vas !
10. Neka vam Tole napravi tribine kad već namešta utakmice !
11. Patlidžan
12. Sada igrate na ciganskom lavoru !

Ima materijala za još mnogo njih, ali vodim računa o svom slobodnom vremenu.

Osobe koje svoju krizu identiteta objašnjavaju spiritualizmom dvadeset prvog veka. On služi i kao tehnika sakrivanja opšte neinformisanosti i neobrazovanosti. Cela ideja zasniva se na nekoliko pročitanih pasusa o ČAKRAMA i nekoliko jednostavnih odbrambenih mehanizama. Šatro-spiritualisti smatraju da su ovo zaista stavovi koji ih izdvaju od drugih i čine posebnim. Često spominju Indiju kao krajnji cilje bez jasnog objašnjenja šta je zapravo cilj. Od nauke se prihvata samo ono što zvuči romanticno i magično, dok se "dosadne" činjenice negiraju. Šatro spiritualisti iz debata često izlaze ćutanjem u kom slučaju shvataju da su na višem duhovnom stepenu od vas i vam je iz tog razloga nemoguće objasniti neke stvari.

Naziv za osobe koje se slepo drže svog potpuno pogrešnog stava o nečemu egzaktnom, lako proverljivom i najčešće notornom i koje su pri tom spremne da prave budalu od svakog ko proba da im razumno objasni da nisu u pravu. I da bude jasno, ne misli se na stavove o pitanjima koja ostavljaju slobodu mišljenja (politika, sport, religija i slično) već na stavove o činjenicama.

Česta pojava među srpskim življem, videti pod inat: specijalni skil.
Tera kontru i malo dublje od toga rovari, rovari. Ko u klin ko u ploču a on deseto nešto, ti aaa on argaaahh ti oooo on oooorghh ti ga krstiš, on prdi, ti jedno, on sto. Nadrndan došo da stavlja klipove u točkove da zaoruje da drnda da raspiruje da trese šljivu još nezrelu. Još ako je pijan prgavost raste a zaoravač postaje nepodnošljiv. Nema leka drugoga no ignorisati ili povlađivati eda bi se malo smirio. Jer kad mu ideš uz dlaku da viš kako menja ploču jer ni njemu nije zanimljivo da zaoruje bez otpora: on oće bre da se muči, voli kad mu je teško, da plugovi zapinju u čvorove da Bata odozdole šakom gura koplje da je zemlja sva masna teška: aaa aaa aaa to živote jebi me jebaću i ja tebe pička vam svima materina sve uz kurac sve na kurac sve naopkao al guraj guraj dok ne probiješ negde dok se ne istera na neku čistinu, bilo kakvu.

Al da vidiš ako se bude uporan od zaoravanja može i nešto dobro da ispadne. Ako ništa drugo lepo si se izigrao na njivi tuđih živaca isprevrtao traktor istreso mošnice napsovo se neba aaaarghhhhh argh! argh? aaaaaa"!#$%%&/ .I.! Ludovao mahnit besan Miroslav jaše ata gura kontejnere prevrće kante čupa bokore od lala kod komšinice pa ga ona jurila posle.

E sad je dobro: nije teško biti fin: sad ću biti malo baron bez imanja sa gospodstvenim manirima: ne budite tako glupi Milanka lakše malo s tim kurcem gospođo supa vam je bila malčice preslana gde je moj duvan i knjiga čitao bih malo Roberta Muzila sad molim da budete tihi.

Stara klinačka rasprava kojoj je skoro svako od nas prisustvovao.
Svaki klinac je imao svog favorita i neoborive dokaze da je njegov kandidat neosporivo jači i bolji, tipa:
-Lav je jači, on ima kandže!!!
-Tigar ima one šare koje mu daju ubrzanje!!!
-Tigar ima mnogo oštre zube!!
-Gledao sam jednom na teveu kako je jedan lav jednom u jednoj zemlji pojeo čoveka... celog čoveka. I ništa nije ostalo... sem cipela. Lav je sigurno jači.
-Nije to bio lav to je bio tigar!!! Gledao sam ja na bratovom kompjuteru!!!

...itd....

Alternativa odomaćenoj uzrečici ''nek bude kako je zapisano'', korištena od strane religioznijeg dijela populacije u posljednjim stadijumima prihvatanja bezizlaznosti situacije. Uzdah defetizma, uzdah vjere u više sile, jer iako se riječ ''bog'' koristi u sintagmi, njegovo značenje je šire, pa obuhvata sve sile poznate onome ko utjehu traži u njoj. Kada svi argumenti borbe presahnu, a na kraju slijepe ulice se konačno ocrta zid, čovjeku ostaje samo da se nada kako ''neko gore zna najbolje'' i da za njega ima plan, te da ništa što uradi neće zaustaviti točak života; isti onaj točak koji se bjesomučno kotrlja prema zidu, spreman da se raspe na komade i bitisanje iz teškog pretvori u nepodnošljivo. Božja, ili viša sila je posljednja instanca, ideal ljudske nade u kojoj zapis sudbine otkucan od strane višeg bića ne može biti loš za nas, ma kakav bio, jer mi na to ne možemo uticati, a bogom izaslani događaji nisu dobri ili loši, već indiferentni.
Ipak, u izgovaranju ove rečenice ostaje dijelić nade da će se situacija povoljno završiti po nas. Da će božja sila imati milosti, a kauzalnost događaja će nekako zaustaviti točak života prije nego što nas pregazi. Ponekad prerano predamo kormilo u božje ruke, a izgovaranjem naslovne rečenice gubimo kontrolu nad vlastitom sudbinom, dijelom iz straha i neznanja, a dijelom zbog lijenosti. Lakše je konju bez samara, pa makar i kada taj samar može biti spasonosan, u smislu da konja izmori prije nego što dođe do provalije. Ko zna, da smo malo više truda posvetili kormilu našeg broda, umjesto što smo dopustili talasima da nas nose, možda bismo se dokopali kopna, umjesto što molimo boga da nas izbavi od oluje.

Siguran znak da se najmanje jedan primitivac krije iza tih vrata.

To vam je jedan sjajan običaj! On se teško može uklopiti u hrišćanske ideje o raju i paklu, a još teže u ateističke ideje o tome kako duša ne postoji i kako posle smrti nema ničega do same besvjesti i nepostojanja. Ali to je toliko važan običaj da prilikom posjećivanja grobova članova porodice koji su za života bili pušači, brižna familija će bez obzira na svoje religijske ili filozofske stavove o zagrobnom životu, sve možda zaboraviti - i molitvu i paljenje svijeće i neki smisleni razgovor o pokojniku, ali nikada neće zaboraviti da nakon što se i sama počastila cigarama i kafom, na grob pokojnikov ostavi šolju kafe zajedno sa upaljenom cigarom, tako da on (ili ona) i na onom svijetu može da "ćejfi" ono što mu je na ovom predstavljalo najveće zadovoljstvo. Isti ritual se sprovodi i ako pokojnik nije bio pušač, samo se tad stavlja samo kafa bez cigare, doduše njega nekad znaju i zakinuti, ali pušača nikako.

Šalu na stranu, smatram da je ovo pokazatelj krajnjeg primitivizma i religijske svijesti na predhrišćanskom, a možda i predpaganskom nivou - animizam i totemizam bi bile najbliže odrednice. Da li je ovo prisutno i kod nekih drugih naroda, to ne znam, ali znam da ovdje tome pribjegavaju i vrlo obrazovane porodice.

Ipak samoj porodici, ovakvi argumenti često ne piju vode, jer oni veoma emotivno doživljavaju odnos sa pokojnikom, pa mu bez razmatranja prinose "žrtve" u vidu ne samo kafe i cigara već i raznih drugih omiljenih mu đakonija. (ako je bio alkoholičar - cuga). Ovo bi se moglo i prihvatiti kao dovoljno "opravdanje" za ovakav primitivizam, ali ono što upada u oči je da je često odnos prema pokojniku mnogo brižniji, emotivniji, pa i ispunjeniji ljubavlju i poštovanjem otkako je on umro, nego dok je bio živ. Zbog sličnosti sa situacijom koja se desila po smrti jednog makedonskog pjevača, ova promjena odnosa prema pokojnicima bi se mogla nazvati "Sindromom Tošeta Proeskog".

Proširivanje priče u smeru u kome to nije nužno potrebno. Preterano pojašnjavanje pomenutog.

'Dugarica moje tetke' tip - Za gazdu najisplativiji tip! Za koju god proizvod da se uhvatite, ona ima argument ZAŠTO je dobra baš TA pašteta, a svi njeni argumenti se svode na to da je čukun deda njene snaje ceo život jeo samo taj proizvod, i svima se hvalio da je sjajno!

'Zašto si mi se posr'o na dan' tip - Večito nervozna, uglavnom se, dok kuca na kasi, jada svojoj koleginici, a vama povremeno upućuje 'koj si kurac došo sad da kupuješ' poglede.

'Dobar dan, komšija' tip - Krasi je osmeh od uva do uva, i karakteristični otpozdrav! Zna sve o vama, a možda i malo više od vas, poznaje vas u bit, i interesuje je svaki detalj vašeg života, kao i zašto je vaš muž danas bio neprirodno smrknut dok je pazario cigare. Neretko vam s vrata uputi opasku tipa: Plavi Pall Mall i zeleni orbit, jel tako??

'Iju! Lopov' tip - Ona koja vas prati duž cele prodavnice i pomno skenira svaki vaš pokret od rafa do korpe. Ako se počešeš - planiraš nešto da ukradeš; Ako se sagneš naglo - planiraš nešto da ukradeš; Ako dišeš-planiraš nešto da ukradeš. Često daje izjave poput: Znam ja lopova da prepoznam sa vrata, bagra je to!

'Enciklopedija' tip - Ona zna sve o svemu, i neka vas ne zavara to što je samo kasirka, ona se vodi mišlju da te niko kao život ne može vaspitati. Neretko ulazi u konverzaciju sa mušterijama, a razgovore uglavnom započinje nekom mudrom opaskom poput 'Studiraš likovno?', ako kojim slučajem nosite neke fotokopirane slike ili sl., a zatim sledi cela epopeja(Ja sam isto mnogo lepo crtala kad sam bila mlađa, htela sam da upišem neki umetnički faks, al eto... život!)

'More, jedi govna' tip - Jako ljubazna prodavačica koja će vas uslužiti na nivou, neće vam zameriti što dajete hiljadu dinara kada kupujete orbit žvake, ali će vas zato, čim pređete prag prodavnice pri izlasku, počastiti jednim sočnim 'More, jedi govna'. Čisto onako. Za njenu dušu.

'Izvorni' tip - Vrsta koja odumire. Prodavačica koja gleda svoja posla. Dobar dan, Izvolite, Treba li vam još nešto? , Molim, Doviđenja, Prijatno!

Saraniti sagovornika živog u toku rasprave. Često sa svega par reči, pažljivo probranih i naoštrenih da zaseku dovoljno duboko da pokopani bez reči napusti diskusiju i dobrovoljno skoči u raku.

Više dijagnoza, nego opis čoveka. Krut kao tuki seljaka kad se podviri pevaljci uspetoj na astal pod vašarskom ceradom, formalan poput švajcarskog autističnog računovođe. Gde god dođe vrpolji se, gleda u sat, neugodno mu je. Svaki mu problem izgleda kao životno fatalan, a svaka prepreka nepremostiva kao Himalaji. Nikad nije naučio da razdvoji posao od odmora i zajebancije.

Kao takav, veoma pogodna jahaća kobila u korporativnom sistemu vrednosti novopečene robovlasničke privrede na našim prostorima, jer je prepadnut od života kao neudata seljanka kad gubi nevinost u vreme vaskršnjeg posta, nema svoje ja, te nema niti petlje da se bilo kome suprostavi i u brk kaže šta misli. Pogodan za zajebanciju i teranje šege, jer je suvi bukvalista. Na trolovanje se pali poput hepo kocke, pošto ne zna ič da iskulira.

Dok čoveka ne snadje najgore režiran scenario koncipiran od strane takozvane više sile, u mogućnosti je da najblaže rečeno levitira, sa ubedjenjem da moze da utiče na to gde će kuglica završiti. Na kraju, ipak spozna hladni kroše, ne teškaša, već malog zakržljalog boksera velter kategorije, zvanog Život. Crveno, crno, mala, velika kad krupije zavrti više nije ni bitno.
Krajem avgusta smo zakazali venčanje, ona je bila iznad svega, najlepša stvar koja mi se dogodila u životu, sedmica na lotou, džek pot, bio sam izdugnut iz mediokriteta kojim sam lagano plovio ceo život. Ne mogu reći da su me "zanela svetla velikoga grada" , iako je ta pesma koju volim himna staleža u kom sam obitavao od rodjenja pa sve do sada, dok je nisam upoznao. Borio sam se žestoko da stignem ovde gde jesam, od ničega sam stvorio nešto, preko kariranih košulja, domova, studentskih organizacija, Zelene Malicije, sarme koja je stizala u paketima od kuće, bez love bez ičega, ali i ispita u roku. Ona je bila šlag na torti, kruna na uloženi napor i jednostavno simbol pravde izvagan na način koji meni odgovara.
Sve je bilo kao u bajci, jedino mi se nije svidjalo to što su tamburaši trebali da nam sviraju na svadbi, no dobro, za moju pahuljicu za Severa bih učinio sve, pa čak i da mi Lole sviraju na uvce na dan svog venčanja. Volela je čardaš.
Svadba, bilo je četristo duša. Bio sam ispunjen, tu su bili moji Šumadinci najbliži, njeni najbliži, prijatelji, kumovi, osećao sam se kao Pepeljuga pre no što ostane bez svoje cipelice duboko u noći. Samo me je jedna stvar onako s vremena na vreme kjuckala ravno u potljak, a to je bio opori zvuk tamburice propušten kroz prste vojvodjanskih muzikanata.
Kako je veče odmicalo, likovao sam u sebi. Osećao sam se kao pobednik, kao tinejdžer koji je stigao do druge baze. Šetajući se sa čašicom u ruci izmedju redova i pozdravljajući goste posmatrao sam je krajičkom oka, a ona me je ljubila kad god sam bio blizu. Bila je moja pobeda.
Kasije je počela malo i šljiva da me radi koju su moji iz dedinog sela doneli. Dobra je bila, žutela se ko sunce, apsolutna ko Bog. Voleo sam ipak svoj rodni kraj, koreni u dubini su radili svoje. Razmišljao sam u sebi, samo da nije proklete tambure koju čujem u pozadini, da čujem ono naše, pih, možda bi i zaplakao. Ma čak mi nije ni aleva u predjelu smetala nimalo. Nosio sam odelo bez mašne.
Pokušavao sam da uhvatim ritam, već bogami polu pijan, uz zvuke strune koji su me u mali mozak gadjali kako katkad podrugljivo šaljivi argumenti njenog oca da nisam dostojan njegove jednice. Ona me je zvala da igramo. Nije išlo.
Seo sam za sto i usuo još jednu čašu, ona je ostala da igra. Prešao sam na špricer. Kroz glavu mi je prolazilo milion stvari, alkohol je radio svoje. U jednom momentu najavili su tortu, muzika je stala, svi se ćućorili, stari tamburaš tada zapita: "DA LI MLADOŽENJA IMA NEKU SPECIJALNU ŽELJU?". Tad sam se razdro ko nikad u životu, napustila me je životinja koja je dugo čučala u meni, vrisno sam više nego kad prvi put udahnuh vazduh zemaljski: "AMA, ZNATE LI ŠTA OD SINANA?!?!?!?". Nastao je muk. Svi su ćutali. Ljudi su bili gordi, nisu znali da imam potrebu ga čujem.

"O ukusima se ne raspravlja" - reći ovo nekom profesoru estetike, znači dobiti šut'en'guzen sa predavanja, a ako je dovoljno opičen i sa svih daljnjih u semestru. Ljudi imaju sklonost da jednodimenzionalno posmatraju ovu mudru dosetku, a ona je zapravo znatno slojevitija nego što na prvi pogled izgleda. Evo u čemu je kvaka. Estetika, uopšteno kao filozofksa disciplina, najčešće razlikuje tri kategorije "lepog":
1. ljudski lepo
2. prirodno lepo
3. umetnički lepo
Prve dve kategorije dozvoljavaju najrazličitije varijacije po pitanju ukusa, i najčešće nisu spor estetskih debata, mada postoje neki koji su i tu pokušali da cepidlače (npr. Hegel). Izbor oko tipova ljudske lepote i međupolne privlačnosti, vanile ili čokolade, jagnjećeg ili prasećeg pečenja, planine ili mora, snega ili sunca, kamenjara ili peskovite plaže... u svakodnevnom jeziku se svi takvi izbori tretiraju kao sporovi o ukusu, što je pogrešno, jer bi se tu pre moglo govoriti o afinitetima različitih ljudi, koji kao afiniteti nemaju dodirnih tačaka sa umetnošću i oko kojih je uzaludno diskutovati, ili je pak moguće koristiti termin ukus, ali sa bitnim ograničenjem u svesti da tu nema nikakvih premisa umetničkog. U takvim pitanjima ova parola "O ukusima se ne raspravlja" je itekako primenljiva, jer ako mom jeziku prija čokolada, a nečijem vanila, jedino što nam preostaje radi usklađivanja ukusa jeste transplantacija nečijeg jezika. Problem nastaje jedino oko treće kategorije - umetnički lepog - oko tog ukusa vode se svi sporovi, jer je taj ukus podložan spoljašnjim uticajima i ne zavisi isključivo od pojedinca, već se formira uticajem okoline. Ukoliko se zanemari srednjovekovni period mraka, u kome je umetnost izjednačena sa teologijom te se zbog te jednačine ne može ni govoriti o bilo kakvoj umetnosti tog perioda, od helenskog razdoblja do današnjih dana umetnost je višestruko evoluirala. U različitim epohama, ljudi su na različite načine oponašali prirodu i društvo i na različite načine izražavali svoja osećanja. Uopšte se sama svrha umetnosti drugačije shvatala. Estetičari su u želji da odvoje žito od kukolja, uspostavili određene kriterijume koje neko delo mora da zadovoljava, da bi se okitilo titulom umetnički vrednog. Sa evolucijom umetnosti, evoluirali su i kriterijumi, dok su kategorije zadržavale svoja stara imena - lepo, ružno, uzvišeno, blisko, sjajno, blistavo, šokantno, stil, sadržaj, forma, kič, šund... Estetičke rasprave su se oduvek vodile u kontemporarnom okviru, tj. nastojalo se utvrditi koji je ukus u sadašnjosti estetski prihvatljiv i kojom ga od kategorija treba odlikovati, i nasuprot njemu koji je ukus neprihvatljiv i kojom ga pogrdnom kategorijom treba obeležiti. Estetičari se uglavnom slažu da dela koja su zbog svojih "nesumnjivih kvaliteta" preživela sud vremena i postala "klasici" određene vrste umetnosti, nisu podložna raspravama o ukusu. Ako i sami razmislite o tome, kada neko kaže da voli Dostojevskog, a vi mu odvratite da vam je Balzak omiljeni, apsurdno je da jedno drugom opovrgavate ukus, jer oba pisca su kolosi književnosti i sveukupnog ljudskog duha. Medjutim ukoliko kažete da vam je Dostojevski drag, a neko favorizuje Paola Koelja o kome vreme još uvek nije sudilo a kritičari ga pride osporavaju, onda može doći i do hvatanja za gušu, jer su za koeljovca egzistencijalistički argumenti možda i previše apstraktni. Takođe je bitno napomenuti da različiti umetnici aficiraju različite individue na različit način. Nekog će Petrarka raznežiti, nekog će Kafka užasnuti, ali umetnička vrednost i jednog i drugog doživljaja je neprocenljivo vredna. Estetski problem se stalno produbljuje, jer se rađaju novi vidovi umetničkog izraza; spektar je sve širi, a ukusi sve različitiji. U književnosti, klasičnoj muzici, slikarstvu i njima sličnim vrstama umetnosti kriterijumi su dugo i fino brušeni, tako da je lakše kategorisati novonastala dela. Međutim, u umetnostima koje nemaju tako snažna sidrišta u istoriji, kao npr. u filmu ili popularnoj muzici luči se karakteristična kategorija mejnstrim, koja obuhvata sve ono što je masovno prihvaćeno i često bezukusno, jer masa nikada nije posedovala ključ ukusa, tako da estetičari, a zašto da ne i obični ljudi sa istančanim ukusom, mejnstrim kulturu odbijaju da svrstaju u umetnost. Uporedite Rodžera Votersa i Džastina Timberlejka, ili Milana Mladenovića i Momčila Bajagića, i saznaćete da li imate ukusa, ili pak nećete saznati da li imate ukusa, jer to ipak zavisi od toga da li imate ukusa i na koji ste ga način gradili. Izolovano, svašta može biti „ukusno“ ali umetnički ukus se meri komparacijom. Ukus se upravo gradi, stiče vaspitanjem i obrazovanjem, podrobnim upoređivanjem i razmišljanjem. Sve u svemu, o umetničkom ukusu je itekako potrebno raspravljati, jer kvalitetna umetnost itekako može uticati na naše živote, čak otkriti nam ponešto novo o svetu u kome živimo i na potpuno nov i originalan način iskazati neka univerzalna osećanja. Verujem da sam dosadio i bogu ovim tekstom, ali šta ću, pogodila me defka....