Najvarljiviji osećaj koji može uhvatiti čoveka, koji se iz svog provincijskog mesta uputio u Beograd ili- što je još češće-u dijasporu, radi uhlebljenja.

Bila je to neka sumorna zima, ajde recimo devedes` i neke, kada zbog nedostatka benzina nije moglo iz rodnog Prčilovca ni lokalnim busom da se ide do najbližeg grada, pa se zaputilo pešice. Posle toga, iz voza u voz, iz busa u bus, bacanje poslednje marke koju si pozajmio od druga na izlaznu taksu i mito za mađarske lopuže... Dva dana kasnije, stiglo se nekako do "Beča u Njemačku". Tamo je neki nerođeni stric od nesuđenog zeta uspeo da ubedi gazdu da te primi da kopaš kanale...

No, to je bilo pre šurnaest godina. Ti si sada svoj čovek, zarađuješ više od srpskog akademika i uželeo si se rodne grude. Zahvaljujući društvenim mrežama, čuješ se sa svojom familijom svakog dana, sa nećakom koji se nije ni rodio kada si ti zapalio preko grane svaki dan igraš "Texas Hold`em Poker". Ni društvo iz škole te nije zaboravilo. Tvoja nekadašnja ljubav se još nije udala i flertuje sa tobom preko Fejsa. Ko zna, možda vas vreme i prostor nisu toliko udaljili...

Okej, razmišljaš čak i da se vratiš, ili makar da pomogneš svojima. Ali najpre da ih jednom kako treba obiđeš.

Vreme je prošlo, ružne stvari su izbledele, idilična slika zavičaja je ostala...

Pojavila se još jedna kišna aprilska noć. Skoro svi su utonuli u san u svojim toplim kućama, osim jednog čoveka. Bio je kao noćna ptica koja uvek vreba preko noći. Boravio je najviše u svojoj maloj sobici sa starim kompjuterom i izbledelim krevetom. Soba je bila prepuna dima od cigareta. Dim je bio kao gusta magla koja se širila po čitavoj sobi. Sedio je za kompjuterom i uvek nanovo pripaljivao novu cigaretu. Bilo je pola dva ujutru, kad mu je došla ideja za novu definiciju na Vukajliji. Uprkos tome što je dobijao malo ocena, i dalje je pisao defke jer je u tome uživao. Kad je video da mu zadnja cigareta polako dolazi do kraja bio je pomalo ljut i nervozan. Izašao je napolje bez kišobrana, iako je znao da u to doba nijedna prodavnica nije radila. Ubrzano je hodao po blatu i vodi u svojim gumenim čizmama. Kada je napokon ugledao zatvoreni kiosk, prišao mu je i izvadivši kamen iz blata i vode, bacio ga je iz sve snage u mali prozorčić na kiosku. Nakon što je uzeo šteku Winston cigareta, polako je krenuo kući. Posle nekoliko minuta dok je išao prema svojoj kući čuo je u daljini ženski vrisak. Polako je prilazio mestu odakle je mislio da je došao vrisak, dok je usput vadio veliki nož iz svoje desne čizme. Kad je ugledao jednog momka i curu video šta se dešava, uhvatio ga je za njegovu dužu kosu i nožem mu je prerezao vrat. Izvadio je svoju cigaretu iz usta i ugasio je prislonivši je na žrtvino čelo. Zaprepašćena i neuređena devojka je krenula bežati zapinjajući usput za grane koje su se nalazile na putu. Nesretna devojka se nakon par sekundi spotakla o jednu veliku granu i pala na poveći dio metala od koji se glava, udarivši u njega, prepolovila kao lubenica. To je ubici samo olakšalo dio njegovog posla jer bi je on svakako osakatio svojim mesarskim nožem. Nakon što je devojku prepolovio, uzeo je po jedan dio u svaku ruku i polako krenuo kući...
Ponovo je zavladao strah i trepet u naselju.

Божић је хришћански празник којим се прославља рођење Исуса Христа.

Tako bar kaže prva rečenica sa stranice "vikipedija". Vrijeme blagostanja, ljubavi i darivanja. Ljubav pršti na sve strane. Pršte petarde. Pršte rafali. Šestog u podne me budi “Ne volim te alija” popraćen pucnjavom i lomom iz traktorske prikolice na koju je okačen badnjak. To je valjda znak da je počelo. Kolektivno srbovanje, prejedanje i opijanje. Veoma blaženo Ii duhovno stanje, moram priznati.Blata do pasa, ne zna se ko gdje ide i ko koga mrzi, voli, ljubi, grli. Nemoguće je naći normalnu kafanu za sa mirom sjesti i popiti piće. I sam upadam u svu tu odvratnu mašinu uz solidnu dozu alkohola i zabavljam se, kako bi rekli, sa svom ostalom rajom. Otac mi u 8 ujutro upada u sobu sa riječima “Diži se, idemo kod bake i dede.” Ustajem, mamuran, blago pijan, ljuljam se onako pored kreveta. Gadim se sam sebi. To i jeste trenutak koji čekam, taj divni Božić sa bakom i dedom. Baka, koja je slijepa svake godine pravi česnicu i stavlja kovanicu u nju. Sve počinje fino, porodično, vesela i mirna situacija uz blage pošalice od strane mog oca. Naravno, nakon nekih sat vremena u priču se uvlači politika i postaje zamorno. Muka mi je od razne hrane koje sam se prejeo. Muka mi je od sokova, sinoćnjeg alkohola i nesanice. Odlazim kući, onako, vučem se k’o ranjena lisica. Ložim vatru i liježem da gledam TV. Misli mi lutaju neka 2 sata i odlučujem se za novi podvig današnjeg dana: Otići ću na kafu ! Odlazim do dvije kafane u koje izlazim i nijedna ne radi. Dan je već poprilično odmakao. Napolju minus. Prevrnute kante za smeće, razbijene flaše po cesti. Sve nekako odudara od onog finog, malo čistog mjesta koje nazivam svoj grad. Pijani ljudi još uvijek sjede u kafanama brljaveći uz srpske pjesme. Ljudi uopšte ne shvataju poentu.

Hristos se rodi !

31.Decembar 20:00 - ??:??
Pocetak Novogodisnjeg slavlja,nekoliko piva kasnije pokusavas da odvojis neku ribu,ali bez uspeha.Utehu pronalazis u picu.Popio si nekoliko litara piva.
1. Januar ??:??-19:30
Treznjenje i lecenje mamurluka na brzinu.
20:00 - ??:??
Ponovo pokusavas da odvojis nesto.Salje te u picku materinu posle nekoliko recenica.Jos zesce napijanje,nestalo piva,preslo se radzu.Bacanje pegle.Jos opijanja.
2. Januar - 6. Januar
Treznjenje,lecenje mamurluka.
7. Januar - Bozic
Pijes kao pravi 'riscanin.Radza presusuje,fukcije tvoje jetre pocinju da se gase.
7. Januar - 13 Januar.
Ponovo se treznis i lecis mamurluk.
13. Januar 20:00 - ??:??
Evo nas ponovo!!!Naravno ovo je PRAVOSLAVNA Nova Godina.
Pije se kao da sutra ne postoji.Ribe i ne diras.Pored radze u pricu ulaze vina,vinjaci,konjaci i ostala zestoka pica.
14. Januar ??:??-19:30
PONOVO treznjenje na brzinu.(Veceras je repriza,mora ponovo da se ide zato sto je prosla noc sve u magli.)
14. Januar 20:00 - ??:??
Sada pijes k'o Srpski Rus koji je pravi 'riscanin i muskarcina bez premca.U venama imas vise alkohola nego krvi.Cini ti se da si uspeo da prevedes neku ribicu.
15. Januar ??:?? - 12:00
Budis se sa glavoboljom kakvu ne pamtis.Pored tebe je neki skrndelj.Gadis se samom sebi i tiho i oprezno,da ne probudis cudo koje si sinoc smatrao vrhunskom ribom,skupljas svoje stvari i sunjas se ka vratima.Podna daska skripi.Skrndelj se budi i krestavim glasom te zove da dodjes da se mazite.Vristis i bacas se ka vratima.U hodniku bacas peglu i padas u sopstvenu povracku.Pronalaze te ortaci i nose te do gajbe.

15. Januar 12:00 - 19. Januar 15:00
Konacno si se ratosiljao glavobolje i mamurluka.Mobilni ti je tokom zadnja cetiri dana neprestano zvonio.Nisi se javljao.Menjas broj.
20. Januar 08:00
Gotovo je sa praznicima.Vracas se na posao/fakultet/u srednju.

Karrtaška igra, koja se igra špilom od 32 karte, tzv mađaricama. Glavni cilj igre je rasturanje dugogodišnjih prijateljstava, jer igranje u parove u kombinaciji sa velikom količinom piva i rakije dovodi do naprasnih izliva iskrenosti

Stare, izakane cipele koje koristiš za brzopotezno obuvanje do prodavnice, do kola, do komšije na jednu konvertorku ili do istog tog komšije da mu konvertuješ ženu, ako me razumeš. Slomljenih peta, poprimile oblik papuča, ali nekako, imaju dušu, jeb'o ih konstruktor.

Gušt u Hercegovaca.

Mnogo šta u životu mi je smira. Nikad se nisam ni za šta sekirao. Takav mi je jednostavno tip ličnosti. Imam smire na bacanje i dijeljenje. Smire nikad dosta čak ni onda kad si prenapučen svakakvim smirnim demonima. Smirni demoni su mi ukrajinske kurve pod stolom dok iz pozadine bruji Vuco. Smira su mi Van Gogove nijanse plave i zelene kad se uroljam kvalitetnom albanskom robom. Smira mi je onaj osjećaj kad znaš da je sve prolazno. Prolazno i besmisleno. Ali opet, kad god ti život da limun ti ga ne zgnječiš, ne baciš ga u kantu Bodiroga stilom već napraviš limunadu. Popiješ limunadu i sve je gotovo. Ali se desilo. I to mi je smira.

Imam oči boje govneta i mrzim ih. Ali i te oči su mi smira. Kroz njih vidim samo plavo more. Plavo more srpskog Dubrovnika zdesna. Još plavlje more srpske Sparte slijeva. Dug mi je vrat, visok sam i kršan. Ja to sve vidim čim se malo uzdignem. Dosta toga sam vidio i neće mi biti žao kad odem tamo gdje se mora. Biće mi smira.

A uzdižem se često. Letim visoko kao ptica. Svaki let mi je smira i iskusan sam pilot. Bijela vrana, sivi soko, troglavi orao. S glavom više jer uvijek imam potrebu da uradim dodatno. Nešto što drugi nisu uradili. Želim da budem bolji od svakoga. Da prikupim sve, ne preskačem stranice. Smira mi je kad sam jači i bolji. Smira mi je i kad sam slabiji i lošiji. Mene jednostavno boli kurac. Turčin da mi silovitom jačinom, bestidom silnika, probija unutrašnje organe kocem smijao bi mu se u lice. Zgrušalu krv bi mu pljunuo posred face odvratne. To bi mi bilo smira. Uvijek znam da odgovorim. Uvijek mogu da odgovorim. Prkosim kao najvrsniji Hrebeljanovićev vitez pred kandžama okupatora.

Počeo je raspust i vreme prolazi tako sporo. Zatvorio sam se u sobu i narednih nedelju dana nadoknađivao igranje raznih igara. Jedem, spavam, igram je bio moj moto tih dana.
Ćaća bi povremeno upadao u sobu krsteći se, prozivajući majku da je odgojila debila i nazivajući mene propalim slučajem.

Reših da izađem vani. Majka se zahvaljivala svetoj Petki, otac mi tutnu crvenu u ruke "za da se nađe" namigivajući mi šmekerski. Razmišljao sam, gde bi najpametnije bilo iskoristiti novac. Setih se da su me likovi iz kraja izbegavali jer sam im izgledao kao čudak, pa reših da se ubacim u njihovo društvo. Gledali su me ćudno kad sam došao do njih, mali Kizo me pozdravi i počela je neka opuštena priča.
Rekoh da imam Vajferta, pa da kako pametno iskoristimo taj novac. Budući da smo bili zagorela klinčadija, rešismo da platimo debelu Miru i izređamo se na njoj pošteno. Bili su to najsrećnijih dva minuta u mom životu. Počelo je intenzivnije druženje, prestali smo da idemo kod Mire jer smo ukapirali da je to bilo bacanje para, te smo po prvi put završili travu od lokalno dilera Lemija botaničara. Udaralo je u glavu, smejali smo se kao nezdravi, Lemi je čak i častio polutanera za nove mušterije, ne sećam se kako sam ujutru došao kući. Malo po malo, počelo je svakodnevno varenje po kraju. Svet je bio naš.

I od jedno se ruši svet. Ćale mi je našao paklu cigareta. Punu trave. Majka plače, otac vojnički kaiš vadi. Pitaše me da nisam upao u neku sektu pre nego što mi se gubi svest od siline udaraca. Budim se. Oko mene sve mirno, ležim u čistoj sobi, totalna harmonija, zen mod. Upadaju roditelji u sobu, pitaju da li je sve u redu, kao da se nije ništa desilo. Kasnije sam ukapirao da nisam bio kući tri dana i da je sve bio samo trip. Pao je i naš lerdi Lemi. Bio je kraj zabave a ujedno i raspusta. Pošao sam u peti razred.

Balade leče dušu, slomljeno srce i sidu i to sve u jednom. Stvorene da rasplaču i kamen uz dubokoumne poruke tipa “život ide dalje ali jebem li ga šta ću bez tebe” i “toliko te volim da ti sve praštam, pa i to što si kurva”.

Naravno, sve je to upakovano, lepše od kumovog poklona na Vlaškoj svadbi, u celofane klišea, kiča i srcecepajućih jecaja slomljenog muškog ega.

U spotovima koji prate ova umetnička dela imamo prilike da se divimo živopisnim pejzažima i uplakanom licu pevača u krupnom planu uz neizostavan deo sa prelepom, jedva punoletnom, kurveštijom iz čijih očiju prosto kuljaju intilegencija i dobrota. Naravno, u tu mešavinu mora da se ubaci i poneko golo dupe ali tako da iz njega isijavaju kultura i umerenost.

Baladere ćete lako prepoznati po karakterističnom stilu oblačenja. Odelo je obavezno za stariju generaciju baladera a sako sa iscepkanim farmerkama za one malo mlađe. Savršeno ispeglana bela košulja je takođe često deo outfita ovog tipa pevača. Bradica od dva-tri dana je tu da upotpuni izgled romantičnog mačo muškarca koji nikada ne bi digao ruku na ženu, osim ako se ona, glupača, slučajno ne uhvati za njegov gel za kosu.

Na njihovim nastupima možete se diviti tome kako su specijalizovali bacanje pogleda u daljinu i mrdanje slobodne ruke, one bez mikrofona, u pokušaju da gestikulacijom dočaraju bol nežnog srca njihovoga.

Ne bi to bilo kompletno bez slike brda tinejdžerki u prvim redovima sa vlažnim okicama i gaćicama, koje vrište iz sveg glasa ne bi li pružile podršku svom čoveku iz snova. Jer on je jedini koji je uspeo da tugu mlađane duše pretoči u pesmu i podrži ih u tome da svoju prvu ljubav nađu u zastakljenim okicama narkića u parkiću posle dvanaest. Šta će kome normalna osoba za ljubav kada ti ona neće pomoći da bolje razumeš i ceniš dobro napisanu baladu.

U početku izgleda kao festival nevidjenih razmera. Sjate se ljudi sa svih strana. Autoput zakrčen, zastave lepršaju na krovovima, prozorima i haubama automobila, sirene na sve strane. Na stadionu je već pripremljena navijačka koreografija kakvu nema nijedna reprezentacija. Sve je spremno za veliki spektakl i igrači polako izlaze na teren. Ceo stadion u bojama zastave Srbije peva himnu (ispisana je na poledjini papira od koreografije, za onog ko je ne zna). Zviždi se protivnicima jer su oni naši ljuti rivali. Euforija, utakmica decenije i praznik fudbala. Sve izgleda kao svetkovina dok ne počne sama utakmica:

Pijanac koji je imao tu nesreću da se druži sa trotoarom pa pritom pokupio po koju fleku (čitati: stil svinja), poput prezaposlenog čuvara mreže, na terenu kvaliteta oranice.

Ovo je jedna igra lopticom i palicama koja se igra u potamiškim selima i tu je i nastala pre nekih 300 godina.
Pravila:
Postoje dve ekipe od kojih jedna rilja a jedna šora, ko šta radi odlučuje se bacanjem palice i hahvativanjem.
Oni koji šoraju svako uzima po jednu palicu i stacionira se kod cure. Cura je nešto ekvivalentno golu i na terenu ima dve cure. Kada igraš šorne, to jest kada udari lopticu koju mu podbacije jedan od igrača koji riljaju, on trči od jedne do druge cure kako bi ponovo mogao da šora... i tako dalje. Ako ga tokom trčanja pogodi loptica ili ako mu neko od igrača koji riljaju uhvati lopticu u letu onda je ekipa koja šora presušila i onda se menjaju uloge.
U slučaju da više nema igrača sa pravom šoranja i svi se nalaze na drugoj curi onda je rizik i tada se ekipa koja šora mora da vrati bar jednog igrača u prvu curu kako bi on šorao a oni što riljaju ga gađaju.

Izrazi:

Baskija: palica kojom se šora
Riljari: Ekipa koja rilja, to jest hvata loptu
Cura: ima ih dve. Sa jedne kreće do druge, tamo može da se zadrži i bezbedan je, a da bi ponovo šorao mora da se vrati na prvu.
Bacanje palice i nahvativanje: Igrač jende ekipe baca palicu igraču druge, ovaj je hvata i onda igrač koji je bacio palicu stavlja šaku do njegove i tako do vrha palice, tako se odlučuje koja ekipa rilja a koja šora. kome se šaka nađe na vrhu i nema više mesta ta ekipa šora.
Presušiti: Ekipa presuši kada je pogođen jedan od igrača, a igrač presušuje kada mu se uhvati živa loptica koju je šornuo i nije pala na zemlju ili kada baci palicu. Kada ekipa presuši onda odlati da rilja, a kada igrač presuši onda nema pravo da šora dok ne protrči kroz cure.

Kažu da je ovu igru Mihajlo Pupin odneo iz Idvora u SAD i da je tako nastao Base bol

Nagoveštaj ludila, javlja se kod obrazovanih, poluobrazovanih i svih onih ljudi koji poseduju školsku diplomu, ali nisu mogli da si priušte da ju kupe.

Najpopularnija kartaška igra novijih generacija.
Iako se ove karte isključivo koriste za tu jednu jedinu igru, UNO je ubedljivo najigranija igra po kućnim žurkama, druženjima, kafićima, a neki bolesnici umeju i na izlet da ga ponesu.
Razlog popularnosti ove igrice leži u tome što je za kapiranje ove igre dovoljan i nivo inteligencije ravan makarenku, pa tako oni likovi koji zbog IQ-a ne mogu da ukapiraju ni jednu drugu igru mogu bez problema da uživaju u kartanju.
Najveći problem je ipak taj što ova igra nema konkretna pravila, već svako društvo ima svoja pravila koja su često totalno neprihvatljiva za neko drugo društvo. Kao običaji kod različitih naroda.

Najupečatljiviji predstavnik ove pojave je Dobrivoje Kašiković Mikser (pokojni Milenko Zabaćanski), lik iz serije "Porodično blago" poznat po neverovatnoj sposobnosti da obrlati bilo koju osobu u bilo kojoj situaciji.
To je lice koje predsravlja doktorat u školi života, savršen spoj talenta i iskustva. Svoje tajne i beskrupulozne namere skrivaju iza face koja izgleda dobonamerno kao majka Tereza i nevino kao ciganka pre dvanaeste godine. Retki su pojedinci koji je poseduju, ali su veoma aktivni, pa ćete im se s vremena na vreme naći na putu. Sve što tada možete je da se nadate da će bar da koriste kondom dok vas obradjuju.
To lice donosi prosjaku zaradu od 2000 dinara na sat, na ispitu donosi zagarantovanu šesticu, šalterusa bez žalopojki i prituzbi odradi svoj posao kada se pojavi klijenta sa ovakvom facom. Sa takvim facom noge vrh riba se šire pred vlasnikom iste . I to ne samo one koje se i inače često šire, kao Stanijine, nego i one poput Roksande Djordjević voditeljke na b92, koja se tokom godina rada na televiziji ni jednom nije nasmejala.

Prica koju matorci vrte svako jutro, svako vece, svaki bozji dan kao opravdanje da izbegnu finansiranje potreba svojih potomaka.

Sin koji se vratio u rodni grad posle 5 godina fakulteta, obnovivši opet drugu godinu.

Kažu ekonomisti da situacija u najpopularnijem sportu oslikava finansijsko stanje u državi. Nemaju oni pojma, da ti ja kažem. Kafana je jedino pravo merilo finansijske sposobnosti gradjana jedne države. A i sistema uopšte.

Tip gubljenja koji se odlikuje dvema glavnim osobinama:
1. Naći ćete dotičnu osobu (ili stvar, totalno je primenljivo i na stvari), ali tek posle izvesnog vremena, koje ćete najčešće provesti u agoniji (jer vam je jako stalo do toga) ili ćete biti pijani, pa jednostavno nećete primetiti gubitak.
2. Stanje u kome pronađete dotičnu osobu/stvar je, blago rečeno, diskutabilno, ali scena ostaje urezana u pamćenje, ma koliko bili olešeni.

Prokleti čovek sa konstantnim mrkim pogledom, sumornim licem i usporenim pokeretima. Nadasve misteriozno biće, sa pritajenim zlom u sebi. Uvek spreman da načini neku pakost, i zloba mu prosto viri iz očiju. Smatran čudakom od svoje okoline.