Радни век просечног радника Железнице Србије.

Хтели сте да будете први у селу те сте саставили уговор и укачили се на дајал-ап. Пошто сте открили да то није тако једноставно (ко је опет дизао слушалицу, маму му јебем, а слика је била на пола скидања!), покушавате преко рутера позајмити (украсти) нет од комшије. Након што сте открили да вам монекција зависи од временских услова и комшијиног расположења (јебо га торент!), прикључујете се на АДСЛ. Кад рачун почне да вас пичи по џепу више него што брзина конекције реално вреди, укључујете се на кабловски нет и онда сте џек.

Brojač balkanskih biznismena.

Kad počnete da pišete svoj dnevnik po nekoliko dana unapred...

Питаш се како си мог'о? Е, па мог'о си... Није ти ни било важно дал' има нешто ново на фејсбуку, јер је осмобитна Sega била једини вид дигиталног играња, а шеснаестобитна врхунац дигиталне технологије... Тад си се лепо играо са комшилуком, типа клинци, а јок са паладинима и мејџовима БРЕ!! Ниси имао опсесију да закољеш некога, тако што му са кутије скочиш на главу код дабл-дора. Другови су ти били уз дупе, а јок из неког тамо града. Ако имаш родбину ван државе, чекаш лепо лето да се видите, а јок, Skype... Еееее, то су била времена... А сад? Другове са којима си на ношу пишао, виђаш само кад изађеш из куће да би у исту пустио мало свежег ваздуха и избацио сав смрад који се нагомилао у вакууму твоје главе, пошто мозга немаш! Што рече Хер Жика: ,, Ја кад сам био дете, ми смо пушћали змајеве, а не видео касете'', а ја на то додајем: ,, и били смо се међусобно, а јок емкама и калашима''... Јебем ти ја овакав живот!

1. Ако су у оних 90% који немају никаву везу за посао нити паре којим би га могли купити.

- Први дани

Након полагања последњег испита или одбране дипломског испуњени су енормним осећајем среће, главе су преплављене допамином. Углавном, сви им честитају, хвале их, желе им светлу будућност. Дипломац, надутих груди од поноса, размишља о организовању славља поводом још једног успешно одрађеног животног задатка. Све то протекне у најбољем могућем реду. Брзо долази и тај дан када одлазе на биро, тамо их дочекују насмејана лица, узимају им податке, помињу обуке, разне предности. Све иде по плану. Тако је бајковито. Убрзо ће посао, финансијска независност, све ће бити некако лакше и лепше. Амбиције не попуштају.

- Три месеца касније

Дође и тренутак када се треба јавити други пут на биро. Сада су службенице изгубиле онај осмех који обећава, оне мотивационе речи као онда на првом састанку. Оптимизам и даље држи иако нешто смрди.

- Шест месеци касније

Профили на друштвеним мрежама су усијани. Најновије игрице на полици. Изласци
викендом редовни. Живот им се своди на проналажење сличних жртава и јадиковање о животу, неправди у запошљавању. CV се не ажурира. За немање посла кривац је идентификован - држава Србија и луд народ.

2. Ako su u onih 10% koje čeka posao čim završe

- Први месец

На послу науче посао, добију одличну плату, директно постају независни, имају за море, за летовање, за куповину гардеробе, ствари за собу или неретко своју кућу, имају да цео дан седе по кафићима, да вољену особу изведу где год пожеле. Уживају у животу. Живе срећно до краја живота.

Loša karma za pesnika u pokušaju.

U slučajevima dijareje, klozetske daske.

Свако се током живота сусретао са ајтемима, тако "малим" и безначајним а опет тако битним и круцијалним за даље бивствовање у ове (вероватно) четири димензије.

Нолајфер чији се рачунар налази поред прозора који показује диван поглед на призоре улице, људи, аутомобила који су стварни.

И тако

...reče džanki i ušmrknu kvoter(oko 1/4 grama).

Svaki je nevidjeni jebač, taj de prodje tu trava ne raste. Uglavnom je u ranim pedesetim, uvek nosi iste farmerke i ni na sta ne lici. Dok su pred svojim zenama i vlasnicama auto škola manji od makovog zrna. Uvek se pravi galantan pred ženama ali zato učenici voze Yugo na plin koji umire na svakom brdu.

Početi piti pivo umesto Koka kole.

Живела тетка у Немачкој, бака, дека, мама и тата. Зашто да радим када 5. и 25. легне нека плата, или пензија, или честитка из Немачке? За кафу и кафану ћу имати. Професори ме мрзе, па у средњој једва крпим за три, а и ако упишем факултет, план ми је да добро проживим најбоље године, јер можда сутра умрем и и даље ме професори мрзе, јер је прошло три године, а ја сам једва уписао другу годину. Кад коначно завршим, држава ми је крива што ми је 10 година плаћала субвенцију за превоз, мензу, смештај... Моји се упокоје; ја наследим кућу и нешто имовине на селу. Да бих наставио да живим како сам навикао, полако продајем једно по једно, јер до сада нисам радио- не знам ништа да радим, а срамота ме да почнем од нуле, јер нисам ја учио факултет да бих прао чаше у кафићу. Кад све распродам, схватим неке ствари. И даље није касно. УВЕК ИМА ВРЕМЕНА ЗА НОВ ПОЧЕТАК. ,,Једини посао, који се почиње са врха, је копање раке"

Najveću vlast nad tobom imaće ono što si najviše želeo, a što nikada nije bilo tvoje.

Životni moto pristalica nudizma.

Kulturni spomenici i manifestacije Beograda.

Novi slogani pozorišta koja rade u vreme korone.

ситнице које живот значе - мда, немам пара, ал имам смисла за уметност, креативна сам особа и тако то...